Пређи на садржај

Торбарски вук

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Thylacinus cynocephalus)

Торбарски вук
Тилацини у зоолошком врту у Вашингтону 1902.
Научна класификација
Царство:
Animalia
Тип:
Chordata
Подтип:
Vertebrata
Наткласа:
Tetrapoda
Класа:
Mammalia
Поткласа:
Theria
Инфракласа:
Marsupialia
Ред:
Dasyuromorphia
Породица:
†Thylacinidae
Род:
†Thylacinus
Врста:
†T. cynocephalus
Биномно име
†Thylacinus cynocephalus
(Harris, 1808)
Распрострањеност врсте пре изумирања
Синоними
Списак
    • Didelphis cynocephala Harris, 1808
    • Dasyurus cynocephalus Geoffroy, 1810
    • Thylacinus harrisii Temminck, 1824
    • Dasyurus lucocephalus Grant, 1831
    • Thylacinus striatus Warlow, 1833
    • Thylacinus communis Anon., 1859
    • Thylacinus breviceps Krefft, 1868

Торбарски вук,[2] тилацин,[3] тасманијски вук или тасманијски тигар (лат. Thylacinus cynocephalus) је био највећи торбар месождер савременог доба, којег су истребили људи у 20. веку. Некада је насељавао Аустралију и Нову Гвинеју, а последње уточиште му је била Тасманија. На овом острву није било конкурентског динга, па се ту одржао све до доласка Европљана.

Изгледом је подсећао на вука или пса, са шарама на леђима сличним тигровим. Сличан облик тела торбарског вука и пса је последица конвергентне еволуције, пошто ове врсте нису у блиском сродству. И мужјак и женка су имали торбу. Код мужјака је она служила заштити семеника. Могао је да разјапи вилице до угла од 120° и имао је покрете сличне кенгуровом скоку.

Торбарски вук је био последња преживела врста из торбарске породице Thylacinidae и рода Thylacinus. На Тасманији се одржао до 1930-их, када је коначно истребљен ловом, као штеточина која напада овце. Такође, уништавано му је станиште и доведена конкуренција у виду паса. Непозната заразна болест је драстично смањила бројност његове популације. Последња јединка је угинула у Хобартском зоолошком врту 1936. године. Од тада су пријављивана бројна непотврђена виђења, али је 1986. проглашен изумрлом врстом. Године 1999. је покренут пројекат клонирања торбарског вука.

Назив

[уреди | уреди извор]

Назив рода Thylacinus на латинском води порекло од грчке речи θύλακος (thýlakos), што значи торба.[4][a]. Сличног порекла је и опис врсте cynocephalus, што би значило псоглави. Ова врста је у српској литератури такође позната по називима тасманијски вук те тасманијски тигар, услед сличности са вуком (по облику тела), односно тигром (шаре на леђима).

Откриће

[уреди | уреди извор]

Домороци из Аустралије и Нове Гвинеје су први дошли у контакт са торбарским вуком. Постоје цртежи на стенама старији од 1000 година п. н. е, на којима се приказује торбарски вук[5], највише у Западној Аустралији. Када је Абел Тасман допловио до обала Тасманије 1642. године, уочени су отисци шапа дивље звери са канџама попут тигрових.[6] Тасманијски досељеници су постали свесни присуства торбарског вука 1805, када је један примерак убијен од стране домаћих паса.[7] Исте године Вилијам Патерсон, гувернер Тасманије, даје детаљан опис врсте за једне сиднејске новине.[8]

Опис

[уреди | уреди извор]
Тилацини (цртеж Џона Гулда)

На основу сачуваних презервираних примерака, фосилних остатака и црно-белих фотографија, торбарски вук је описан као велики, краткодлаки пас са крутим репом који се углађено наставља на тело као код кенгура. Многи досељеници су га упоређивали са хијеном због необичног става.[9] Његово жуто-смеђе крзно је имало 13 до 21 упадљивих тамних пруга преко леђа, задњице и основе репа па је зато добио назив „тигар“. Једна од пруга се пружала према доле, до задње бутине. Пруге су биле више видљиве код млађих јединки а бледеле су код старијих.[10]

Одрасли торбарски вук је обично без репа био дуг 100 до 130 cm, док је реп био дуг 50 до 65 cm. Највећи измерени примерак је био дужине 290 cm од носа до репа.[11] Полни диморфизам је био слабо изражен – мужјаци су били нешто већи од женки.

За разлику од других торбара, женке су имале торбу која се отварала према задњем делу тела. Мужјаци су имали скроталну торбу, јединствену међу аустралијским торбарима, која је служила за заштиту мошница.[12]

„Бенџамин“ - последњи познати торбарски вук, фотографисан 1933. године у Хобартском зоолошком врту.

Торбарски вукови су били у стању да разјапе вилице необично широко – до угла од 120 степени.[13] Ово се може видети у кратком црно-белом филму из 1933. Дејвида Флеја, који приказује последњег заточеног примерка ове врсте.

Ранији научни радови указивали су да је торбарски вук имао изузетно развијено чуло мириса које му је служило за тражење плена, али су анализе структуре мозга указале да центар за мирис није био добро развијен. Вероватније је да се ослањао на вид и слух. Неки очевици описивали су да је торбарски вук имао јак изражени мирис, други су пак описивали слаб мирис или да га уопште нема. Могуће је да је торбарски вук попут његовог сродника тасманијског ђавола одавао оштар мирис када је узнемирен.[14]

Тилацин је имао крут и помало чудан начин хода, па због тога није могао да трчи великом брзином. Био је способан да изведе скок са две ноге на начин сличан кенгурима. Животиња је такође могла да балансира на својим задним ногама и да стоји на њима у кратким периодима.[15]

Начин живота

[уреди | уреди извор]

Станиште

[уреди | уреди извор]

Тилацин је у Аустралији вероватно насељавао суве еукалиптусове шуме, влажна станишта и травнате површине. На Тасманији је преферирао шуме средишњег дела острва и жбуновите обалне пределе, који су постали главна подручја сточарства.[16] Није насељавао прашуме западног дела острва, које су биле ван домашаја цивилизације. Био је ноћни ловац, проводећи дане у малим пећинама или шупљинама дрвећа. Дању се повлачио у шуме и на брда, а ноћу ловио на отвореним жбуновитим пределима. Торбарски вук је избегавао људе.

Исхрана

[уреди | уреди извор]
Фотографија из 1921, која приказује тилацина са уловљеном кокошком. Вероватно је у питању намештаљка са препарираним тилацином.[17]

Торбарски вукови су били изразити месождери. Желудац им је био прилагођен за прихватање велике количине хране одједном, као адаптација за дуге периоде гладовања када је лов био неуспешан. Плен су им били кенгури, валабији, вомбати, птице и мале животиње попут опосума. Верује се да је њихов омиљени плен био тасманијски ему. Ова птица је на Тасманији истребљена од стране европских досељеника око 1850. године. Европски досељеници су веровали да напада овце и живину.[18] У заточеништву је храњен разноврсним животињским врстама. Анализом скелета и посматрањем у заточеништву утврђено је да је ловио тако што би се сконцентрисао на једну животињу и јурио је до изнемоглости. Нека истраживања доносе закључак да је ловио у мањим групама, јурећи плен у одређеном правцу, док би један припадник групе чекао у заседи. Трапери су извештавали да је био животиња која вреба из заседе.

Размножавање

[уреди | уреди извор]
Ухваћени тилацин са три младунца, у зоолошком врту у Хобарту.

Размножавали су се током целе године, мада је врхунац био у зиму и пролеће. Женке су рађале до четири младунца, обично два-три и носиле их у торбама до три месеца. При рођењу су били слепи и голуждрави, али су у време изласка из торбе имали отворене очи и веома развијено крзно. Торбарски вук је само једном успешно размножен у заточеништву – у зоолошком врту у Мелбурну 1899. године.[19] Животни век у природи им је био 5 до 7 година, док су у заточеништву живели и до 9 година.

Изумирање

[уреди | уреди извор]

Изумирање у Аустралији

[уреди | уреди извор]

Торбарски вук је из Аустралије нестао вероватно пре 2000 година, а са Нове Гвинеје вероватно још раније.[20] Мумифицирани леш торбарског вука, стар 4—5 хиљада година, пронађен је у једној пећини у Нуларбору. Његово изумирање на том простору се повезује са људима и динго псима, које су они довели са собом. Цртежи на стенама у националном парку Какаду, приказују лов на торбарског вука.[21] Динго је торбарском вуку био значајан компетитор, иако је торбарски вук био ноћна животиња, а динго дневна. Иако је торбарски вук био моћније грађе од динга, верује се да је динго могао да обори већи плен од њега. Торбарски вук је био и много избирљивији у исхрани.[22] Због свега овога, динго је искључио торбарског вука из станишта. На Тасманију, последње уточиште торбарског вука, динго никад није доспео.

Изумирање на Тасманији

[уреди | уреди извор]
Убијени тилацин 1869. године

Главни узрок изумирања торбарског вука на Тасманији је лов од стране европских досељеника. Године 1824. су увезене прве овце на острво, тако да је започет развој овчарства. Торбарски вук је сматран штеточином, пошто је повремено нападао овце. Компанија Ван Дименове Земље, која се бавила овчарством, нудила је, почевши од 1830, награде за убијене торбарске вукове. Овчарство је било веома значајно за привреду, па је влада Тасманије у периоду од 1888. до 1909. плаћала по 1 фунту за сваки убијени одрасли примерак ове животиње, а за младунце 10 шилинга. Укупно су исплаћене 2184 премије, али се верује да је број убијених тилацини био много већи. Поред лова, још неки фактори су допринели његовом нестанку. Непозната болест је драстично смањила бројност популације торбарског вука 1910. године.[23] После тога је био веома редак. На изумирање је утицало и уништење станишта и нестанак плена. Тасманијски ему, његов омиљен плен, истребљен је половином 19. века.

Последњег торбарског вука у дивљини убио је један фармер код своје куће 1930, у Мавбани на североистоку острва. Овај примерак, вероватно мужјак, пре тога је дуго виђан око фармеровог кокошињца.[24] У зоолошком врту у Хобарту је 7. септембра 1936. угинуо последњи познати торбарски вук, назван „Бенџамин“, ухваћен 3 године раније. Иако је имала мушко име, ова животиња је вероватно била женка, према анализама фотографија.[25] Постоји и снимак из 1933. у црно-белом филму дужине 62 секунде. Држава је донела закон о заштити торбарског вука 2 месеца пре угинућа последњег примерка. Пошто у наредних 50 година није било нити једног доказа о његовом постојању, проглашен је изумрлим 1986. године.

Осим старих фотографија, сачувано је и неколико снимака торбарских вукова из зоолошког врта.

Непотврђена виђења

[уреди | уреди извор]

Забележено је преко 3800 непотврђених виђења торбарских вукова у Аустралији и на Тасманији од изумирања 1936. године.[26] Нити за један случај није поуздано утврђено да се заиста ради о торбарском вуку.

Нека наводна виђења су изазвала велики публицитет. Гери и Лиз Дојл су 1973. снимили филм дугачак десет секунди, који приказује животињу како претрчава пут у Јужној Аустралији. Због лошег квалитета снимка, није могуће утврдити да ли се заиста ради о торбарском вуку.[27] Ханс Нардинг је 1982. године тврдио да је три минута посматрао торбарског вука код реке Артур на северозападу Тасманије. Након тога је влада покренула једногодишњу потрагу, али без успеха.[28] Године 1997. је забележено да су локални мештани и мисионари видели торбарског вука на западу Нове Гвинеје.[29][30] Мештани су знали за њега већ дужи низ година.

Награде за проналазак

[уреди | уреди извор]

Године 1983, Тед Тарнер је понудио награду од 100.000 долара за доказ о преживљавању торбарског вука[31], али је она данас ван снаге. Марта 2005, аустралијски магазин The Bulletin, за прославу 125 година постојања, понудио је награду од 1,25 милиона долара за хватање живог торбарског вука. Понуда је повучена у јуну исте године, а нико није понудио доказ постојања ове врсте. Понуђена је и награда од 1,75 милиона долара, од стране Стјуарта Малколма.[32] Међутим, и поред свих ових награда, хватање торбарског вука је забрањено у складу са његовом заштитом, тако да награде не би могле бити исплаћене.

Пројекат клонирања

[уреди | уреди извор]
Препарирани торбарски вук у Националном музеју Аустралије у Канбери.

Аустралијски музеј у Сиднеју је започео пројекат клонирања торбарског вука 1999. године.[33] Циљ је био да се искористи генетички материјал примерка презервираног почетком 20. века, да би се клонирале нове јединке и врста спасла од изумирања. Музеј је 15. фебруара 2005. објавио да се пројекат обуставља, пошто је издвојена ДНК била веома оштећена и неупотребљива.[34] Маја 2005, професор Мајкл Арчер са Универзитета Новог Јужног Велса, обелоданио је да је пројекат поново покренут од стране заинтересованих универзитета и института за истраживање.[35] Ендру Паск и Мерилин Ренфри са Универзитета у Мелбурну и Ричард Бехринџер са Универзитета у Тексасу, известили су 2008. да су успели да поврате функционалност гена Col2A1 издвојеног из тилацина сачуваног у етанолу, а старог 100 година. Генетички материјал је функционисао у генетички модификованим мишевима.[36][37] Исте године, друга група истраживача је успела да издвоји комплетан митохондријски геном торбарског вука из два музејска примерка. Њихов успех наговештава да би било могуће издвојити целокупан једарни геном. Резултати су објављени у журналу Genome Research 2009. године.[38]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ McKnight, M. (2008). „Thylacinus cynocephalus”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2011.2. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 23. 7. 2010. 
  2. ^ „Филогенија сисара” (PDF). katedre.vet.bg.ac.rs. Архивирано из оригинала (PDF) 09. 08. 2019. г. Приступљено 09. 08. 2019. 
  3. ^ Groves, C.P. (2005). Wilson, D.E.; Reeder, D. M., ур. Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (на језику: енглески) (3 изд.). Baltimore: Johns Hopkins University Press. стр. 23. ISBN 0-801-88221-4. OCLC 62265494. 
  4. ^ T. F. Hoad, ур. (1986). The Concise Oxford Dictionary of English Etymology. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-863120-0. 
  5. ^ Salleh, Anna (15. 12. 2004). „Rock art shows attempts to save thylacine”. ABC Science Online. Приступљено 21. 11. 2006. 
  6. ^ Rembrants. D. (1682). "A short relation out of the journal of Captain Abel Jansen Tasman, upon the discovery of the South Terra incognita; not long since published in the Low Dutch". Philosophical Collections of the Royal Society of London, (6), 179-86. Quoted in Paddle (2000), pp. 3
  7. ^ Tasmanian Wolf, Приступљено 25. 4. 2013.
  8. ^ Paddle 2000, стр. 3
  9. ^ http://www.parks.tas.gov.au/factsheets/threatened_species/Thylacine.pdf Архивирано на сајту Wayback Machine (2. октобар 2006) Parks and Wildlife Service, Tasmania. 2003-12. http://www.parks.tas.gov.au/factsheets/threatened_species/Thylacine.pdf Архивирано на сајту Wayback Machine (2. октобар 2006). Retrieved 2006-11-22.
  10. ^ Fauna of Australia chap.20 vol.1b, Joan Dixon, Australian Biological Resources Study (ABRS) 2006-11-22
  11. ^ http://www.zoo.utas.edu.au/tfprofiles/tasanimals/Thylacine2.htm Архивирано на сајту Wayback Machine (18. март 2012) Dr Eric Guiler (2006), "Profile - Thylacine", Zoology Department, University of Tasmania. http://www.zoo.utas.edu.au/tfprofiles/tasanimals/Thylacine2.htm Архивирано на сајту Wayback Machine (18. март 2012). Retrieved 2006-11-21.
  12. ^ https://web.archive.org/web/20090318082841/http://www.environment.gov.au/biodiversity/abrs/publications/fauna-of-australia/pubs/volume1b/20-ind.pdf Joan Dixon, Australian Biological Resources Study (ABRS). http://www.deh.gov.au/biodiversity/abrs/publications/fauna-of-australia/pubs/volume1b/20-ind.pdf Архивирано на сајту Wayback Machine (8. јануар 2009). Retrieved 2006-11-22.
  13. ^ „Extinct Thylacine May Live Again, Discovery Channel, 2003-10-21”. Архивирано из оригинала 08. 10. 2012. г. Приступљено 07. 02. 2010. 
  14. ^ Paddle 2000, стр. 49.
  15. ^ Tasmanian Tiger, Archives Office of Tasmania 1930, 27. 11. 2006.
  16. ^ „Australia's Thylacine: Where did the Thylacine live?”. Australian Museum. 1999. Приступљено 21. 11. 2006. 
  17. ^ Freeman, Carol (јун 2005). „Is this picture worth a thousand words? An analysis of Henry Burrell's photograph of a thylacine with a chicken” (PDF). Australian Zoologist. 33 (1). Архивирано из оригинала (PDF) 6. 5. 2006. г. 
  18. ^ Paddle
  19. ^ Paddle 2000, стр. 228–231
  20. ^ Paddle 2000, стр. 23–24
  21. ^ Paddle (2000) Plate 2.1, pp. 19
  22. ^ „Tiger's demise: dingo did do it - National - smh.com.au”. Smh.com.au. Приступљено 3. 11. 2008. 
  23. ^ Paddle 2000, стр. 202–203
  24. ^ „Additional Thylacine Topics: Persecution”. The Thylacine Museum. 2006. Архивирано из оригинала 21. 08. 2011. г. Приступљено 27. 11. 2006. 
  25. ^ Paddle 2000, стр. 198–201
  26. ^ „The Tasmanian Tiger: Thylacinus cynocephalus”. Australian Rare Fauna Research Association. 2003. Архивирано из оригинала 11. 10. 2006. г. Приступљено 22. 11. 2006. 
  27. ^ Phil Hall (16. 2. 2007). „The Bootleg Files: “Footage of the Last Thylacine””. Film Threat. Приступљено 14. 2. 2009. 
  28. ^ „Mystery that burns so bright”. The Sydney Morning Herald. 9. 5. 2000. Приступљено 21. 11. 2006. 
  29. ^ Dingoes, the Thylacine's possible competitor, are now rare, if not extinct, in Western New Guinea.
  30. ^ Corbett, L.K (2004). „IUCN Red List: Canis lupus ssp. dingo”. IUCN. Приступљено 21. 11. 2006. 
  31. ^ Steger, Jason (26. 3. 2005). „Extinct or not, the story won't die”. The Age. Приступљено 22. 11. 2006. 
  32. ^ http://www.smh.com.au/news/Science/Clone-again/2005/05/14/1116024405941.html Researchers revive plan to clone the Tassie tiger by Daniel Dasey
  33. ^ Back from the dead, Julia Leigh, 2006-11-22
  34. ^ Museum ditches thylacine cloning project 2005-02-15
  35. ^ Thylacine cloning project dumped 2005-02-15
  36. ^ Resurrection of DNA Function In Vivo from an Extinct Genome by Andrew J. Pask, Richard R. Behringer1 and Marilyn B. Renfree PLoS ONE 21 May 2008
  37. ^ Tasmanian tiger gene lives again Nature News 20 May 2008
  38. ^ The mitochondrial genome sequence of the Tasmanian tiger (Thylacinus cynocephalus)

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Торбарски вук на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Торбарски_вук&oldid=27556318”