Trinitramid
| |||
Nazivi | |||
---|---|---|---|
IUPAC naziv
N,N-Dinitronitramide
| |||
Drugi nazivi
| |||
Identifikacija | |||
3D model (Jmol)
|
|||
ChemSpider | |||
| |||
Svojstva | |||
N(NO 2) 3 | |||
Molarna masa | 152,02 g·mol−1 | ||
Srodna jedinjenja | |||
Srodna jedinjenja
|
|||
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa). | |||
verifikuj (šta je ?) | |||
Reference infokutije | |||
Trinitramid je hemijsko jedinjenje, azota i kiseonika sa molekulskom formulom N(NO
2)
3, i koje ima molekulsku masu od 152,023 Da. Jedinjenje je detektovano i opisano 2010. godine od strane istraživača na Kraljevskom institutu za tehnologiju (KTH) u Švedskoj. [3] Sastoji se od atoma azota povezanog sa tri nitro grupe (−NO
2).
Ranije je postojala spekulacija da li trinitramid može postojati. Teorijski proračuni Montgomerija i Mišelsa iz 1993. godine pokazali su da je verovatno da jedinjenje bude stabilno. [4]
Priprema
[уреди | уреди извор]Trinitramid se priprema nitracijom bilo kalijum dinitramida ili amonijum dinitramida sa nitronijum tetrafluoroboratom u acetonitrilu na niskim temperaturama. [3]
- [NH
4]+
[N(NO
2)
2]−
+ [NO
2]+
[BF
4]−
→ N(NO
2)
3 + [NH
4]+
[BF
4]−
Osobine
[уреди | уреди извор]Osobina | Vrednost |
---|---|
Broj akceptora vodonika | 6 |
Broj donora vodonika | 0 |
Broj rotacionih veza | 3 |
Particioni koeficijent [5] (ALogP) | 6,3 |
Rastvorljivost [6] (logS, log(mol/L)) | -6,3 |
Polarna površina[7] (PSA, Å2) | 140,7 |
Upotreba
[уреди | уреди извор]Trinitramid ima potencijalnu upotrebu kao jedan od najučinkovitijih i najmanje zagađujućih oksidatora raketnih goriva, jer ne sadrži hlor. [8] Ovo je potencijalno važan razvoj događaja, jer raketna jednačina Čjolkovskog implicira da čak i male poboljšanja u specifičnom impulsu donose sličnu promenu u delta-v, što može dovesti do velikih poboljšanja u veličini praktičnih nosivih tereta raketnog lansiranja. Impuls gustine (impuls po zapremini) raketnog goriva na bazi trinitramida mogao bi biti 20 do 30 odsto bolji od većine postojećih formulacija, [9] međutim specifični impuls (impuls po masi) formulacija sa tečnim kiseonikom je viši. [3]
Reference
[уреди | уреди извор]- ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.
- ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
- ^ а б в Rahm Martin (2010). „Experimental Detection of Trinitramide, N(NO2)3”. Angewandte Chemie International Edition. 50 (5): 1145—1148. PMID 21268214. S2CID 32952729. doi:10.1002/anie.201007047.
- ^ J. A. Montgomery Jr.; H. H. Michels (јул 1993). „Structure and stability of trinitramide”. Journal of Physical Chemistry. 97 (26): 6774—6775. doi:10.1021/j100128a005.
- ^ Ghose, A.K.; Viswanadhan V.N. & Wendoloski, J.J. (1998). „Prediction of Hydrophobic (Lipophilic) Properties of Small Organic Molecules Using Fragment Methods: An Analysis of AlogP and CLogP Methods”. J. Phys. Chem. A. 102: 3762—3772. doi:10.1021/jp980230o.
- ^ Tetko IV, Tanchuk VY, Kasheva TN, Villa AE (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Chem Inf. Comput. Sci. 41: 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t.
- ^ Ertl P.; Rohde B.; Selzer P. (2000). „Fast calculation of molecular polar surface area as a sum of fragment based contributions and its application to the prediction of drug transport properties”. J. Med. Chem. 43: 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e.
- ^ Discovery of New Molecule Could Lead to More Efficient Rocket Fuel, Science Daily, 2010-12-22, accessed 2011-01-03.
- ^ „New molecule could propel rockets”.
Literatura
[уреди | уреди извор]- Holleman A. F.; Wiberg E. (2001). Inorganic Chemistry (1st изд.). San Diego: Academic Press. ISBN 0-12-352651-5.
- Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6.