Пређи на садржај

Vilkinsonova mikrotalasna anizotropna sonda

С Википедије, слободне енциклопедије
Vilkinsonova mikrotalasna anizotropna sonda
Umetnički prikaz WMAP
ImenaMAP
Ekplorer 80
Tip misijeCMBR astronomija
OperatorNASA
COSPAR ID2001-027A
SATCAT no.26859
Vebsajtmap.gsfc.nasa.gov
Trajanje misije9 godina, 1 mesec, 2 dana (od lansiranja do kraja prikupljanja naučnih podataka)[1]
Svojstva svemirske letelice
ProizvođačNASA / NRAO
Lansirna masa835 kg (1.841 lb)[2]
Suva masa763 kg (1.682 lb)
Dimenzije3,6 m × 51 m (12 ft × 167 ft)
Snaga419 W
Početak misije
Datum lansiranja19:46:46; 30. jun 2001. (UTC) (2001-06-30T19:46:46Z)[3]
RаketaDelta II 7425-10
Mesto lansiranjaKejp Kanaveral SLC-17
Kraj misije
OdlaganjePasivizirano
DeaktiviranoPriio zadnju komaandu 20. oktobar 2010 (2010-10-20); transmitovao zadnje podatke 19. avgusta 2010[4]
Orbitalni parametri
Referentni sistemL2 point
RežimLisažuova
Glavni teleskop
TipGregorijanski
Prečnik1,4 m × 16 m (4,6 ft × 52,5 ft)
Talasne dužine23 GHz do 94 GHz
Instrumenti

NASA kolaž slika vezanih za WMAP (svemirki brod, CMB spektara i pozadinska slika)
← HETE
RHESSI →
 

Vilkinsonova mikrotalasna anizotropna sonda (WMAP), originalno poznata kao Mikrotalasna anizotropna sonda (MAP), bila je svemirska letelica koja je operisala od 2001 do 2010 i merila temperaturne razlike širom neba u kosmičkom pozadinskom zračenju (CMB) – radijacionu toplotu preostalu od Velikog praska.[5][6] Na čelu sa profesorom Čarlsom L. Benetom sa Univerziteta Džons Hopkins, misija je razvijena u zajedničkom partnerstvu između NASA Godardovog centra za svemirske letove i Univerziteta Prinston.[7] Svemirska letelica WMAP lansirana je 30. juna 2001. sa Floride. Misija WMAP nasledila je svemirsku misiju COBE i bila je druga svemirska letelica srednje klase (MIDEX) u programu NASA Ekplorera. Godine 2003, MAP je preimenovana u WMAP u čast kosmologa Dejvida Toda Vilkinsona (1935–2002),[7] koji je bio član naučnog tima misije. Nakon devet godina rada, WMAP je isključena 2010. godine, nakon što je ESA lansirala napredniju svemirsku letelicu Plank.

Merenja WMAP-a su igrala ključnu ulogu u uspostavljanju trenutnog standardnog modela kosmologije: Lambda-CDM modela. Podaci WMAP-a vrlo se dobro uklapaju u svemir koji je dominiran tamnom energijom u obliku kosmološke konstante. Ostali kosmološki podaci su takođe dosledni i zajedno čvrsto ograničavaju model. U Lambda-CDM modelu svemira, starost univerzuma je 13,772±0,059 milijardi godina. Određivanje starosti svemira misijom WMAP-a ima tačnost veću od 1%.[8] Trenutna brzina širenja svemira je (vidi Hublovu konstantu) 69,32±0,80 km·s−1·Mpc−1. Sadržaj svemira trenutno se sastoji od 4,628%±0,093% obične barionske materije; 24,02%+0,88%
−0,87% hladne tamne materije (engl. cold dark matter - CDM) koja niti emituje niti apsorbuje svetlost; i 71,35%+0,95%
−0,96% tamne energije u obliku kosmološke konstante koja ubrzava širenje svemira.[9] Manje od 1% trenutnog sadržaja svemira je u neutrinama, ali merenja WMAP-a su prvi put otkrila 2008. godine da podaci preferiraju postojanje kosmičke pozadine neutrina[10] sa efektivnim brojem neutrinskih vrsta od 3,26±0,35. Sadržaj upućuje na Euklidsku ravnu geometriju sa zakrivljenošću () od −0,0027+0,0039
−0,0038. Merenja WMAP takođe podržavaju paradigmu kosmičke inflacije na nekoliko načina, uključujući merenje ravnoće.

Misija je osvojila različite nagrade: prema časopisu Science, WMAP je ostvario najznačajnije otkriće za 2003 godinu.[11] Publikacije sa rezultatima ove misije bile su prvom i drugom mestu spiska „Super vrućih radova u nauci od 2003”.[12] Od najviše referenciranih radova svih vremena iz fizike i astronomije u bazi podataka INSPIRE-HEP, samo tri su objavljena nakon 2000. godine, i sva tri su WMAP publikacije. Benet, Lajman A. Pejg, mlađi, i Dejvid N. Spergel, dva potonja sa Univerziteta Prinston, podelili su Nagradu Šo za astronomiju 2010. za svoj rad na WMAP-u.[13] Benet i naučni tim WMAP-a dobili su Gruberovu nagradu za kosmologiju 2012. godine. Nagrada za proboj u fundamentalnoj fizici za 2018. godinu dodeljena je Benetu, Gariju Hinšou, Normanu Džarosiku, Pejdžu, Spergelu i naučnom timu WMAP.

Od oktobra 2010. svemirska letelica WMAP je napuštena u heliocentričnoj grobljanskoj orbiti nakon 9 godina rada.[14] Svi WMAP podaci su objavljeni u javnosti i podvrgnuti su pažljivoj kontroli. Konačno službeno objavljivanje podataka bilo je devetogodišnje objavljivanje 2012. godine.[15][16]

Neki aspekti podataka su statistički neuobičajeni za Standardni model kosmologije. Na primer, najveće merenje ugaone skale, kvadrapolni momenat, nešto je manje nego što bi model predvideo, ali ta odstupanja nisu izuzetno značajna.[17] Velika hladna tačka i ostale karakteristike podataka su statistički značajnije, i istraživanje se nastavlja na njima.

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „WMAP News: Events Timeline”. 
  2. ^ Citrin, L. „WMAP: The Wilkinson Microwave Anisotropy Probe” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 25. 02. 2017. г. Приступљено 28. 10. 2016. 
  3. ^ „WMAP News: Events Timeline”. NASA. 27. 12. 2010. Приступљено 8. 7. 2015. 
  4. ^ WMAP Timeline
  5. ^ „Wilkinson Microwave Anisotropy Probe: Overview”. Goddard Space Flight Center. 4. 8. 2009. Приступљено 24. 9. 2009. „The WMAP (Wilkinson Microwave Anisotropy Probe) mission is designed to determine the geometry, content, and evolution of the universe via a 13 arcminute FWHM resolution full sky map of the temperature anisotropy of the cosmic microwave background radiation.” 
  6. ^ „Tests of Big Bang: The CMB”. Goddard Space Flight Center. jul 2009. Приступљено 24. 9. 2009. „Only with very sensitive instruments, such as COBE and WMAP, can cosmologists detect fluctuations in the cosmic microwave background temperature. By studying these fluctuations, cosmologists can learn about the origin of galaxies and large-scale structures of galaxies, and they can measure the basic parameters of the Big Bang theory.” 
  7. ^ а б „New image of infant universe reveals era of first stars, age of cosmos, and more”. NASA / WMAP team. 11. 2. 2003. Архивирано из оригинала 27. 2. 2008. г. Приступљено 27. 4. 2008. 
  8. ^ Glenday, C., ур. (2010). Guinness World Records 2010: Thousands of new records in The Book of the Decade!Неопходна слободна регистрација. Bantam. стр. 7. ISBN 978-0553593372. 
  9. ^ Beringer, J.; et al. (Particle Data Group) (2013). „Astrophysics and Cosmology”. Review of Particle Physics. 
  10. ^ Hinshaw et al. (2009)
  11. ^ Seife 2003 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFSeife2003 (help)
  12. ^ „"Super Hot" Papers in Science”. in-cites. oktobar 2005. Архивирано из оригинала 17. 10. 2015. г. Приступљено 26. 4. 2008. 
  13. ^ „Announcement of the Shaw Laureates 2010”. Архивирано из оригинала 4. 6. 2010. г. 
  14. ^ O'Neill, I. (7. 10. 2010). „Mission Complete! WMAP Fires Its Thrusters For The Last Time”. Discovery News. Архивирано из оригинала 25. 12. 2010. г. Приступљено 27. 1. 2013. 
  15. ^ Gannon, M. (21. 12. 2012). „New 'Baby Picture' of Universe Unveiled”. Space.com. Приступљено 21. 12. 2012. 
  16. ^ Bennett, C. L.; et al. (2013). „Nine-Year Wilkinson Microwave Anisotropy Probe (WMAP) Observations: Final Maps and Results”. Astrophysical Journal Supplement. 208 (2): 20. Bibcode:2013ApJS..208...20B. arXiv:1212.5225 Слободан приступ. doi:10.1088/0067-0049/208/2/20. 
  17. ^ O'Dwyer, I. J.; et al. (2004). „Bayesian Power Spectrum Analysis of the First-Year Wilkinson Microwave Anisotropy Probe Data”. Astrophysical Journal Letters. 617 (2): L99—L102. Bibcode:2004ApJ...617L..99O. arXiv:astro-ph/0407027 Слободан приступ. doi:10.1086/427386. 

Literatura

[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Vilkinsonova mikrotalasna anizotropna sonda na Vikimedijinoj ostavi.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Vilkinsonova_mikrotalasna_anizotropna_sonda&oldid=27676332”