Прави вргањ
| Прави вргањ | |
|---|---|
| |
| |
| B. edulis у шуми у близини Рамбујеа, Фанцуска | |
Научна класификација 
| |
| Домен: | Eukaryota |
| Царство: | Fungi |
| Тип: | Basidiomycota |
| Класа: | Agaricomycetes |
| Ред: | Boletales |
| Породица: | Boletaceae |
| Род: | Boletus |
| Врста: | B. edulis
|
| Биномно име | |
| Boletus edulis | |
| Синоними[1] | |
Прави вргањ или храстов вргањ или само вргањ (лат. Boletus edulis), јестива је гљива из рода вргања коју можемо наћи у нижим крајевима унутрашњости или вишим крајевима субмедитерана. Она расте на пропланцима и обично на сунчаним обронцима прекривеним маховином од лета до јесени. Расте у Шумадији, Босанској Крајини, у околини Бањалуке, у Славонији, на Кордуну и Банији, тако да је врло чест. Расте крај церова и медунаца. У унутрашњости и на киселим тлима, у субмедитеранској зони на вапненцима, доломитима и нарочито на моренама. Често у друштву с пантерком (Amanita pantherina). Веома је варијабилна врста, новија истраживања говоре да постоји око 15 врста, подврста, варијетета и форми идентично са Boletus edulis.[2]
Клобук
[уреди | уреди извор]Клобук код храстовог вргња је величине од 8-18-(25) центиметара. Код младих је полулоптаст, већином неправилно квргав и избраздан. Касније у општем обрису је све правилније кружно јастучаст, али и даље са превојима и набубрењима, макар слабије израженим: најстарији и са спљоштеним тјеменом. Кожица је барем мало подврнута над цјевчицама, сува, баршунаста и чак зрнасто- храпава. Никада ни за кишна времена, ни код старијих није глатка а готово редовито и наборана. Боја је већином умбрасмеђа, али често и у једном од сљедећих тонова: кестењастосмеђа, црвеносмеђа попут храстовог турчина али без бакарног одсјаја; риђа попут лисичјег крзна, окерсмеђа попут љешњака, сивосмеђа као картон. У свим фазама често са бљеђим, понекад готово бијелим партијама, пругама или мрљама али не зонално бијел уз крај.[3]
Цјевчице
[уреди | уреди извор]Цјевчице се налазе краће уз стручак. Творе узак али дубљи јарак. Дуге су од 10-28 милиметара. Најприје су млијечнобијеле, затим жуте, жутосмеђе и на крају смеђе. Ни у једној фази нису зелене ни маслинасте као код других вргања. Евентуално су тек с лимуножутом примјесом у средњој фази развића.[3]
Поре
[уреди | уреди извор]Поре су ситне, чак ситније од 1 милиметра. Изодијаметричне су, округле или мало угласто стиснуте. Истобојне су с цјевчицама али на пригњеченим мјестима "порђају".[3]
Отрусина
[уреди | уреди извор]Отрусина је боје меда, смеђежута без маслинасте примјесе.
Стручак
[уреди | уреди извор]Стручак код храстовог вргња је величине од 5-15/2-6(8) центиметара. У младости је више трбушаст попут буренцета (често и шири од клобука). Код старијих више батинасто према дну задебљан. Површина је прашинаста или глатка, у основи прљавобијела или чешће као љешњак смеђа, цијелом дужином осим базалног дијела покривена мрежицом, нешто издуљених очица, већ у врху тамнијом од основе, доста тамно (риђе)смеђом, унутар које се нађу и густе тачкасте истобојне љуспице: горе је већином доста рељефно издигнута, ка доле све плића или чак напросто само тамније боје. Базални дио је, као и мицелиј, бијеле боје.[3]
Месо
[уреди | уреди извор]Месо код ове гљиве је дебело (и више од 2,5 cm). Компактно, готово тврдо, сочно. Код старијих губи сочност и постаје суво, на крају готово памучасто меко при крају. Бијело, под кожицом прообојено, не мијења боју али је често у доњем дијелу клобука. У горњем дијелу стручка и у једној широј прузи изнад цјевчица (вински) црвено. Укус угодан, сладак.[3]
Микроскопија
[уреди | уреди извор]Споре у крупнијим гранулама су жуте. У плазми су свјетлориђеружичасте; цилиндричне или вретенасте: 12-15/4-4,5-(4,75).[3]
Доба
[уреди | уреди извор]V-XII на субмедитерану, V-XI на континенту.
Сличне врсте
[уреди | уреди извор]Прољећни вргањ (Boletus reticulatus) који расте на истим стаништима, има бијелу или барем свјетлију мрежицу од основе, већином свјетлији клобук који се распуцава на поља те веће споре: 13-20/4,5-7,5. Прави или јесењи вргањ, (Boletus edulis) чешћи је крај четинара него лишћара, има глатку кожицу; изворно бијелу, која посмеђује од тјемена тако да му је и у старости крај уоколо бар мало зонално свјетлији.[3]
Јестивост
[уреди | уреди извор]Ова гљива је врло укусна и издашна тржишна гљива. Нарочито је прикладна за пржење. Млађи комади одлични су поховани и на жару, те и за кисељење. Много се и суши.[3]
Нутритивни састав
[уреди | уреди извор]| Нутритивна вредност на 100 g (3,5 oz) | |
|---|---|
| Енергија | 3.424 kJ (818 kcal) |
1,70 g | |
7,39 g | |
| Витамини | |
| Тиамин (Б1) | (9%) 0,105 mg |
| Рибофлавин (Б2) | (8%) 0,092 mg |
| Ниацин (Б3) | (40%) 6,07 mg |
| Витамин Б5 | (53%) 2,64 mg |
| Витамин Б6 | (4%) 0,051 mg |
| Фолат (Б9) | (73%) 290 μg |
| Витамин Ц | (5%) 4,21 mg |
| Минерали | |
| Калцијум | (0%) 1,195 mg |
| Бакар | (39%) 0,786 mg |
| Гвожђе | (6%) 0,739 mg |
| Фосфор | (3%) 22,26 mg |
| Калијум | (4%) 203,3 mg |
| Цинк | (44%) 4,172 mg |
| |
| Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле. Извор: NDb USDA | |
Boletus edulis представља извор хране који, иако није богат лако апсорбованим угљеним хидратима или мастима, садржи витамине, минерале и дијететска влакна. Свеже печурке садрже преко 80% влаге,[5] мада објављене вредности имају тенденцију да се донекле разликују, јер на садржај влаге може да утиче температура околине и релативна влажност током раста и складиштења, као и релативна количина воде која се може произвести услед нормалних метаболичких процесеса током складиштења.[6]
Угљени хидрати чине главнину воћних тела, сачињавајући 9,23% свеже тежине (погледајте табелу), и 65,4% суве тежине.[5] Угљено хидратна компонента садржи моносахариде глукозу, манитол и α,α-трехалозу, полисахарид гликоген, и у води нерастворни структурни полисахарид хитин, који сачињава 80–90% суве материје ћелијских зидова печурки. Хитин, хемицелулоза, и угљени хидрати слични пектину, све од којих људи не могу да варе, доприносе нутриционо пожељној високој пропорцији нерастворних влакана у B. edulis.[7]
Укупни садржај липида, или сирове масноће, чини до 2,6% суве материје печурки. Пропорција масних киселина (изражена као % укупних масних киселина) је: палмитинска киселина, 9,8%; стеаринска киселина, 2,7%; олеинска киселина, 36,1%; линолеинска киселина, 42,2%, и линоленска киселина, 0,2%.[8][nb 1]
Упоредна студија аминокиселинског састава једанаест португалских дивљих јестивих врста печурки је показала да Boletus edulis има највиши укупни аминокиселински садржај,[nb 2] око 2,3 g по 100 g сувих гљива. Ова укупна вредност обухвата целокупни комплемент од 20 есенцијалних и неесенцијалних аминокиселина.[9] Анализа слободних аминокиселина (оних које нису везане у протеинима) показала је да су глутамин и аланин главне аминикиселине (савак од који доприноси са 25%); једна засебна анализа је извела закључак да је лизин још једно предоминантно једињење.[10]
Утврђене вредности састава и концентрација метала у траговима и минерала у Boletus edulis у знатној мери варирају, зато што печурка биоакумулира различите елементе у различитим степенима, и концентрације елемената у плодним телима су често одраз концентрације елемента у земљишту из кога су убрана.[7] Генерално, B. edulis садржи знатне износе селена (13–17 ppm), трагове минерала који су есенцијални за добро здравље,[11] мада је биодоступност селена изведеног из печурки ниска.[12] Цела воћна тела такође садрже 4,7 μg витамина Д2 по 100 g суве тежине.[13] Релативно висок садржај ергостерола (погледајте следећу секцију) воћних тела може да учини гљиву нутриционо прагматичном за вегетаријанце и вегане, који би иначе имали ограничен унос витамина Д.[7]
Биоактивна једињења
[уреди | уреди извор]Boletus edulis воћна тела садрже око 500 mg ергостерола на 100 g суве печурке.[13] Ергостерол је стеролно једињење које је често присутно у гљивама. Додатно, воћна тела имају око 30 mg ергостерол пероксида на 100 g суве печурке. Ергостерол пероксид је стероидни дериват са широким спектром биолошких активности, укључујући антимикробне и антиинфламаторне активности, и цитотоксичноаст за разне туморске ћелијске линије узгајене на лабораторијским културама.[14]
Ова печурка исто тако садржи протеин који везује шећере, или лектин, који има афинитет за шећере ксилоза и мелибиоза. Лектин је митоген — другим речима, он стимулише ћелије да почну процес ћелијске деобе, што доводи до митозе. Осим тога, лектин има антивирусна својства: он инхибира ензим реверзну транскриптазу вируса људске имунодефицијенције.[15] Друге студије сугеришу да B. edulis исто тако има антивирусно дејство против Vaccinia вируса[16] и вируса мозаика дувана гајеног у култури.[17] Антивирусна једињења из печурки су предмет интереса у биомедицинским истраживањима због њиховог потенцијала да унапреде разумевање вирусне репликације, и као нови лекови за третман вирусних болести.[18]
Плодна тела имају висок антиоксидативни капацитет, вероватно услед комбинације разних органских киселина (као што су оксална, лимунска, јабучна, сукцинска и фумарна), токоферолних, фенолних једињења[19] и алкалоида; највећа антиоксидативна активност је у гљивичним капама.[20] Осим тога, утврђено је да воћна тела имају 528 mg антиоксидансног једињења ерготионеина по килограму свежих печурки; та вредност је највиша међу мноштвом тестираних прехрамбених производа у једној студији.[21] Према налазима мађарских истраживања из 1950-их ова печурка има антиканцерска својства,[22] међутим каснија истраживања у САД нису подржала те налазе.[23]
Галерија
[уреди | уреди извор]-
-
Boletus edulis -
Boletus edulis EtgHollande -
Boletus edulis -
Boletus edulis -
Boletus edulis -
Boletus edulis -
Boletus edulis -
Boletus edulis -
Boletus edulis
Напомене
[уреди | уреди извор]- ^ Упоредна индијска анализа произвела је донекле различите вредности: укупни липиди, 3,3% суве материје; палмитинска киселина, 21,6%; стеаринска киселина, 9,1%; олеинска киселина, 31,1%; линолеинска киселина, 33,8%, и линоленска киселина, 1,7%. Извор: Kavishree S, Hemavathy J, Lokesh BR, Shashirekha MN, Rajarathnam S. (2008). "Fat and fatty acids in Indian edible mushrooms". Food Chemistry 106: 597–602.
- ^ Друге врсте су биле Suillus bellinii, Suillus luteus, Suillus granulatus, Tricholomopsis rutilans, Hygrophorus agathosmus, Amanita rubescens, Russula cyanoxantha, Tricholoma equestre, Fistulina hepatica, и Cantharellus cibarius.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Boletus edulis Bull. 1782”. MycoBank. International Mycological Association. Приступљено 21. 10. 2010.
- ^ Uzelac, Branislav (2009). Gljive Srbije i zapadnog Balkana. Beograd: BGV logic.
- ^ а б в г д ђ е ж Ključ za gljive; Ivan Focht; Itro "NAPRIJED"; Zagreb 1986.
- ^ Nutritional values are based on chemical analysis of Turkish specimens, conducted by Çaglarlrmak and colleagues at the Agricultural Faculty, Food Engineering Department, Gaziosmanpaşa University. Source: Çaglarlrmak N, Ünal K, Ötles S (2001). „Nutritional value of edible wild mushrooms collected from the Black Sea region of Turkey” (PDF). Micologia Aplicada International. 14 (1): 1—5.
- ^ а б Ouzouni PK, Riganakos KA (2006). „Nutritional value and metal content profile of Greek wild edible fungi”. Acta Alimentaria. 36 (1): 99—110. doi:10.1556/AAlim.36.2007.1.11.
- ^ Crisan EV, Sands A (1978). „Nutritional value”. Ур.: Chang ST, Hayes WA. The Biology and Cultivation of Edible Mushrooms. New York: Academic Press. стр. 727-93. ISBN 978-0-12-168050-3.
- ^ а б в „Chemical composition and nutritional value of European species of wild growing mushrooms: a review”. Food Chemistry. 113 (1): 9—16. 2009. doi:10.1016/j.foodchem.2008.07.077.
|first1=захтева|last1=у Authors list (помоћ) - ^ Pedneault K, Angers P, Gosselin A, Tweddell RJ (2006). „Fatty acid composition of lipids from mushrooms belonging to the family Boletaceae”. Mycological Research. 110 (Pt 10): 1179—83. PMID 16959482. doi:10.1016/j.mycres.2006.05.006.
- ^ Ribeiro B, Andrade PB, Silva BM, Baptista P, Seabra RM, Valento P (2008). „Comparative study on free amino acid composition of wild edible mushroom species”. Journal of Agricultural and Food Chemistry. 56 (22): 10973—79. PMID 18942845. doi:10.1021/jf802076p.
- ^ Tsai SY, Tsai HL, Mau JL (2008). „Non-volatile taste components of Agaricus blazei, Agrocybe cylindracea and Boletus edulis”. Food Chemistry. 107 (3): 977—83. doi:10.1016/j.foodchem.2007.07.080.
- ^ „Selenium in edible mushrooms”. Journal of Environmental Science and Health, Part C. 26 (3): 256—99. 2008. PMID 18781538. doi:10.1080/10590500802350086.
|first1=захтева|last1=у Authors list (помоћ) - ^ „Bioavailability of selenium in mushrooms”. International Journal for Vitamin and Nutrition Research. 56 (3): 297—301. 1986. PMID 3781756.
|first1=захтева|last1=у Authors list (помоћ) - ^ а б Mattila P, Lampi AM, Ronkainen R, Toivo J, Piironen V (2002). „Sterol and vitamin D2 contents in some wild and cultivated mushrooms”. Food Chemistry. 76 (3): 293—98. doi:10.1016/S0308-8146(01)00275-8.
- ^ Krzyczkowskia W, Malinowskaa E, Suchockib P, Klepsa J, Olejnikd M, Herold F (2008). „Isolation and quantitative determination of ergosterol peroxide in various edible mushroom species”. Food Chemistry. 113 (1): 351—55. doi:10.1016/j.foodchem.2008.06.075.
- ^ Zheng S, Li C, Ng TB, Wang HX (2007). „A lectin with mitogenic activity from the edible wild mushroom Boletus edulis”. Process Biochemistry. 42 (12): 1620—24. doi:10.1016/j.procbio.2007.09.004.
- ^ Kandefer-Szersen M, Kawecki Z, Salata B, Witek M (1980). „Mushrooms as a source of substances with antiviral activity”. Acta Mycologica (на језику: Polish). 16 (2): 215—20. ISSN 0001-625X.
- ^ Li D, Zhao WH, Kong BH, Ye M, Chen HR (2009). „Inhibition effects of the extract and polysaccharide in macrofungus on TMV”. Journal of Yunnan Agricultural University. 24 (2): 175—80. ISSN 1004-390X.
- ^ Piraino FF. (2006). „Emerging antiviral drugs from medicinal mushrooms”. International Journal of Medicinal Mushrooms. 8 (2): 101—14. ISSN 1521-9437. doi:10.1615/IntJMedMushr.v8.i2.20.
- ^ Shu-Yao T, Hui-Li T, Jeng-Leun Mau LW (2007). „Antioxidant properties of Agaricus blazei, Agrocybe cylindracea, and Boletus edulis”. Food Science and Technology. 40 (8): 1392—1402. doi:10.1016/j.lwt.2006.10.001.
- ^ B, Ribeiroa; Lopesa, R.; Andradea, P. B.; Seabraa, R. M.; Gonçalvesa, Baptistab P.; Quelhasa, I.; Valentão, P. (2008). „Comparative study of phytochemicals and antioxidant potential of wild edible mushroom caps and stipes”. Food Chemistry. 110 (1): 47—56. doi:10.1016/j.foodchem.2008.01.054.
- ^ Ey J, Schömig E, Taubert D (2007). „Dietary sources and antioxidant effects of ergothioneine”. Journal of Agricultural and Food Chemistry. 55 (16): 6466—74. PMID 17616140. doi:10.1021/jf071328f.
- ^ Byerrum RU, Clarke DA, Lucas EH, Ringler RL, Stevens JA, Stock CC (1957). „Tumor inhibitors in Boletus edulis and other holobasidiomycetes”. Antibiotics and Chemotherapy. 7 (1): 1—4. PMID 24544235.
- ^ Lamaison JL, Polese JM (2005). The Great Encyclopedia of Mushrooms. Koln, Germany: Könemann. стр. 28. ISBN 978-3-8331-1239-3.
Литература
[уреди | уреди извор]- Lamaison JL, Polese JM (2005). The Great Encyclopedia of Mushrooms. Koln, Germany: Könemann. стр. 28. ISBN 978-3-8331-1239-3.
- Crisan EV, Sands A (1978). „Nutritional value”. Ур.: Chang ST, Hayes WA. The Biology and Cultivation of Edible Mushrooms. New York: Academic Press. стр. 727-93. ISBN 978-0-12-168050-3.
- Carluccio, A. (2003). The Complete Mushroom Book. London: Quadrille. ISBN 978-1-84400-040-1.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
