Жак Ру
Жак Ру | |
---|---|
Пуно име | Жак Ру |
Датум рођења | 21. август 1752. |
Место рођења | Пранзак Краљевина Француска |
Датум смрти | 10. фебруар 1794. (41 год.) |
Место смрти | Ла Кремлен Бисетр Прва француска република |
Жак Ру (фр. Jacques Roux; Пранзак, 21. август 1752 — Ла Кремлен Бисетр, 10. фебруар 1794) био је римокатолички свештеник активан у доба Француске револуције[1] током које је, промовишући идеје популарне демократије и бескласног друштва, агитовао париске санкилоте и раднике.[1] Поставши предводник ондашње популистичке левице, уз Жана Франсоа Варлеа, Жана Теофила Виктора Леклера и Клер Лаком, Ру је 1792. постао вођа радикалног народног покрета Бесних (Les Enragés).[2]
Манифест Бесних
[уреди | уреди извор]Године 1791. Ру је постао члан Париске комуне. Још од оснивања Прве француске републике издвајао се по својим ставовима, заступајући интересе санкилота, те улазећи у сукоб како са јакобинцима тако и са жирондинцима.[3] Као истакнути поборник екстремне левице, Жак Ру постао је толико утицајан да је био међу најодговорнијима за избацивање жирондинаца из Народног конвента 1793. године.[4]
Исте те године се у Народном конвенту, током једног од својих контраверзних излагања, залагао за укидање приватне својине и класног друштва, наговестивши теоретски рад Карла Маркса, којем је претходио читаве две деценије. Овај догађај доцније је назван прокламацијом Манифеста Бесних.
Његова подстрекачка реторика изазвала је несклад унутар Париске комуне и представљала је претњу јакобинском режиму, што је довело до тога да се на Руа окоми и Максимилијан Робеспјер али, потом, и Руов некадашњи пријатељ Жан Пол Мара. Док га је Робеспјер оптуживао да је шпијун и велеиздајник, Мара је напао његово свештеничко звање, тврдећи за Руа да је преварант који искоришћава религију као средство стицања материјалног благостања. Услед оптужби за проневеру новца Ру је ухапшен, најпре у августу 1793. Потом је пуштен само да би 5. септембра исте године био поново ухапшен.
Смрт
[уреди | уреди извор]Дана 14. јануара 1794. Ру је био обавештен да ће његово суђење бити изнето пред Револуционарни суд. Пошто је чуо за ово, Ру је покушао да одузме себи живот ножем. Непуних месец дана касније, 10. фебруара, Ру је у затвору извршио самоубиство, у четрдесет и првој години живота. Чланови Бесних махом су се придружили умеренијим ебертовцима, под вођством Жака Ебера.[1]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в Јацqуес Роуx. Енцyцлопæдиа Британница Онлине. Енцyцлопæдиа Британница, 2011. Wеб. 04 Мар. 2011.
- ^ Levy, Darline (1. 8. 1981). Women in Revolutionary Paris 1789-1795. University of Illinois Press. str. 145.
- ^ Higonnet, Patrice (25. 10. 1998). Goodness beyond Virtue: Jacobins during the French Revolution. Harvard University Press. str. 118.
- ^ Slavin, Morris. "Jacques Roux: A Victim of Vilification." French Historical Studies, Vol. 3, No. 4 (Autumn) (1964). стр. 525.–537.