Јован Драгашевић
Јован Драгашевић | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 16. фебруар 1836. |
Место рођења | Пожаревац, Кнежевина Србија |
Датум смрти | 14. јул 1915.79 год.) ( |
Место смрти | Ниш, Краљевина Србија |
Војна каријера | |
Чин | Почасни генерал |
Јован Драгашевић (Пожаревац, 4. фебруар (16.) 1836 — Ниш, 1. јул (13.) 1915)[1] био је српски војни географ, историчар и књижевник. Био је вршилац дужности начелника Главног ђенералштаба 1877. године, професор на Војној академији и Великој школи у Београду, као и почасни члан Српске краљевске академије.[2][3]
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је у Пожаревцу 16. фебруара 1836. године (4. фебруара по старом календару). Потписивао се зато у неким радовима са "Браничевац", по родном крају. Након завршетка основне школе у родном граду, уписује гимназију у Београду 1855. године.[3] Исте године ступа у Артиљеријску школу коју завршава 1860, када бива произведен у чин артиљеријског потпоручника..[2]
Био је Јован ожењен са Милом, а у браку су имали три сина: Боривоја, Градимира и Велибора. Велибор је познат као уредник листа "Војнички гласник".[4]
Умро је Јован Драгашевић током Првог светског рата у Нишу 14. јула 1915. године (1. јула по старом), где је извршено опело у тамошњој Саборној цркви. Возом је тело транспортовано за Београд где је сахрањено.[5]
Просветна каријера
[уреди | уреди извор]Већ годину дана након завршетка школе (1861) постаје професор у истој, и на овом месту ће, изузев малих прекида, бити све до 1885. године.[3][2] Драгашевић је пуне 23 године предавао географију, општу и војну историју,[6] стилистику, ратне вештине, стратегију и космографију. Био је и један од чланова оснивача и члан прве Управе Српског археолошког друштва 1883. године.[7] Предавао је младом српском краљу Милану географију и српски језик. Драгашавић је први српски научни географ, који у Србији систематски бавио географијом као науком, посебно војном географијом, коју је сматрао основом стратегије.[3] Осим на Артиљеријској школи, каснијој Војној академији, био је и професор на Великој школи у Београду[2] где је предавао упоредну географију и етнографију.[3]
Војна каријера
[уреди | уреди извор]Како већ напоменуто, завршетком Артиљеријске школе 19. августа 1860. године је произведен у чин пешадијског[8] потпоручника. Напредовао је до поручника 30. јула 1862. године, а капетан II класе постао 1. јануара 1866. године. Положио је испит за ђенералштабног официра 19. децембра 1867. године,[9] у чину капетана I класе јавља се од 1. јануара 1870. године. Каријера његова се наставља у генерал-штабу преко мајора (1874), потпуковника (1876) до пуковничког чина добијеног 1. децембра 1880. године. Генерал-штабни пуковник Драгашевић је пензионисан је 27. априла 1888. године, а дванаест година касније (13. јула 1900) унапређен у чин почасног генерала,[2] са правом ношења генералске униформе. За време бомбардовања Београда 1862. године био је командир Лицејске (ђачке) легије, а 1867. године организатор и командир Бугарске легије.[10]
Осим наведених, у својој војној каријери обављао је и следеће, друге, функције:
- командант Крушевачке бригаде и на служби у Штабу Врховне команде 1876. године;
- начелник Ађутантског одељења Штаба Врховне команде 1877—1878;
- експерт за територијална питања при делегацији Србије на Берлинском конгресу 1878;
- начелник Историјског одељења Главног ђенералштаба (1878—1885);
- помоћник начелника Штаба Врховне команде 1885. године;
- помоћник начелника Главног ђенералштаба и др. функције;[6][3]
Вршилац дужности начелника Главног генералштаба је био 1877. године. Боравио је у Румунији у нарочитој мисији, а у време одржавања Берлинског конгреса (1878) послат је као војни експерт да помаже Јовану Ристићу. Објавио је као трећи део своје аутобиографије Успомене на Берлински конгрес.
Научни и књижевни рад
[уреди | уреди извор]Још као питомац, Драгашевић је почео да пише. Прву песму "Молитву" написао је млади Јован 1854. године. Његова најзаначнија књижевна дела су Песме (1860. и 1869), Бој на Неготину или смрт Ајдук-Вељкова (1861), Истинске приче (аутобиографија први део, 1888), Царица Јелена (недовршено 1890) итд.[11] Био је познат међу Србима по својем делу Јован Курсула.[12]
Драгашевић је од 1862. године био члан Друштва српске словесности, касније и члан Српског ученог друштва (1864) и Српске краљевске академије (1869), претече данашње САНУ. Написао је Начела Војне географије, Војну стилистику 1 и 2, Војничку речитост, Космометрију, Кронографију, Војник на маршу, Илирско тропоље (Балканско полострово): војнополитичка студија, Етнографску карту српских земаља и бројне друге радове.[11] Био је и члан оснивач и члан прве Управе Српског археолошког друштва 1883. године.[тражи се извор] Јован Скерлић је критички позитивно писао о његовом раду.[13]
Под утицајем активности Друштва српске словесности, радио је на сакупљању архивске грађе и писању националне историје, док је 1865. године био поднео реферат и план о томе како у Србији треба организовати војноисторијску делатност.[6] Био је и представник Србије на Међународној конференцији географа 1875. године, као делегат Српског ученог друштва. Сматра се утемељивачем српске војне терминологије, а такође је био и један од првих српских официра који се бавио науком. Његова Космометрија о методама за одређивање времена, географских координата и магнетске деклинације помоћу једноставнијих инструмената и справа (часовника, секстанта, теодолита, бусоле и компаса) и простијих метода, објављена 1875. за потребе питомаца Артиљеријске школе и ученика Велике школе, спада међу најстарије уџбенике из астрономије, које је написао официр Српске војске.[3]
Био је оснивач и уредник седам година листа Војин, којег је покренуо 1864. године и који је био први војни лист на Балкану. Као начелник Историјског одељења главног генерал-штаба основао је касније и девет година (до пензије) уређивао лист „Ратник”.[14] Покренуо је и уређивао пет месеци политички лист „Дарданија”, а сарађивао је са прилозима и у листовима „Вила”, „Даница”, „Велика Србија” и „Шумадинка”.[15] Аутор је крилатице „Само слога Србина спасава”, сматрајући, да се четири оцила на српском грбу могу тумачити на овај начин — као скраћеница четири ћирилична слова „С”.[3][16]
Сорта јабуке (Soldat laboureur) — драгашевка — носи име по Јовану Драгашевићу, а ово име је добила иницијативом Српског пољопривредног друштва у захвалност Драгашевићу, јер је он био један од првих људи у Србији који је гајио нове врсте воћа и цвећа.[11] Он је један од првих чланова и сарадник тог друштва.[17]
Одликовања
[уреди | уреди извор]Одликован је Орденима таковског крста другог, трећег и петог степена, орденима светог Саве другог и трећег степена, споменицама ратова 1876-1878. и 1885. године и другим одликовањима.[6]
Дела
[уреди | уреди извор]- Песме, Земун 1860;
- Војничка стилистика, књига 1—2, Београд 1871—1876;
- Начела војне географије, Београд 1876;
- Војничка речитост, Београд 1876;
- Истинске приче, Београд 1888;
- Царица Јелена, Београд 1890;
- Аподиксис (други део аутобиографије), Београд 1891.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. 1984. стр. 161.
- ^ а б в г д Иветић 2000, стр. 13.
- ^ а б в г д ђ е ж Радојчић 2011, стр. 447.
- ^ "Правда", Београд 27. април 1940.
- ^ "Правда", Београд 4. јул 1915.
- ^ а б в г Иветић 2000, стр. 14.
- ^ Аноним (1884). „Позив за упис у чланство Српског археолошког друштва”. Старинар Српског археолошког друштва. 1: 4.
- ^ "Нова искра", Београд 1. мај 1904.
- ^ "Земунски гласник", Земун 31. децембар 1867.
- ^ Иветић 2000, стр. 13–14.
- ^ а б в Радојчић 2011, стр. 448.
- ^ "Недеља", Београд 17. јануар 1910.
- ^ Jovović, Božidar (1995). „Jovan Dragašević: Officer, professor, poet and scientist”. Vojno delo. 47 (4-5): 184—205. ISSN 0042-8426.
- ^ "Нова искра", Београд 1904.
- ^ Радојчић 2011, стр. 447–448.
- ^ Nportal (2024-03-21). „Život i nasleđe autora slogana "Samo sloga Srbina spasava"”. Nportal (на језику: српски). Приступљено 2024-03-22.
- ^ "Тежак", Београд 1. новембар 1903.
Литература
[уреди | уреди извор]- Александар Белић:Педесетогодишњица Српске краљевске академије, Посебна издања СА, књ. CXVI, Споменице, књ. 7, 1939—41
- Иветић, Велимир (2000). Начелници генералштаба 1876—2000. Београд: Новинско-информативни центар ВОЈСКА.
- Јовановић, Б. Д.: 2001, Јован Драгашевић и астрономија, Зборник радова научног скупа Природне и математичке науке у Срба 1850-1918, Нови Сад. стр. 101-108.
- Јововић, Б.: 1995, Јован Драгашевић – официр, професор, пјесник и научник, Војно дело 4-5/95, година XLVII, Генералштаб Војске Југославије, Београд. стр. 184-205.
- Радојчић, Стеван (2011). „Космометрија Јована Драгашевића” (PDF). Зборник радова конференције “Развој астрономије код Срба VI”, Београд, 22—26. април 2010 (ур. М. С. Димитријевић). Београд: Публикација Астрономског друштва „Руђер Бошковић“ (10): 439—450.
- Скерлић, Јован (1925). Омладина и њена књижевност. Београд.