Пређи на садржај

Јован Драгашевић

С Википедије, слободне енциклопедије
Јован Драгашевић
Јован Драгашевић
Лични подаци
Датум рођења(1836-02-16)16. фебруар 1836.
Место рођењаПожаревац, Кнежевина Србија
Датум смрти14. јул 1915.(1915-07-14) (79 год.)
Место смртиНиш, Краљевина Србија
Војна каријера
ЧинПочасни генерал

Јован Драгашевић (Пожаревац, 4. фебруар (16.) 1836 — Ниш, 1. јул (13.) 1915)[1] био је српски војни географ, историчар и књижевник. Био је вршилац дужности начелника Главног ђенералштаба 1877. године, професор на Војној академији и Великој школи у Београду, као и почасни члан Српске краљевске академије.[2][3]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је у Пожаревцу 16. фебруара 1836. године (4. фебруара по старом календару). Потписивао се зато у неким радовима са "Браничевац", по родном крају. Након завршетка основне школе у родном граду, уписује гимназију у Београду 1855. године.[3] Исте године ступа у Артиљеријску школу коју завршава 1860, када бива произведен у чин артиљеријског потпоручника..[2]

Био је Јован ожењен са Милом, а у браку су имали три сина: Боривоја, Градимира и Велибора. Велибор је познат као уредник листа "Војнички гласник".[4]

Умро је Јован Драгашевић током Првог светског рата у Нишу 14. јула 1915. године (1. јула по старом), где је извршено опело у тамошњој Саборној цркви. Возом је тело транспортовано за Београд где је сахрањено.[5]

Просветна каријера

[уреди | уреди извор]

Већ годину дана након завршетка школе (1861) постаје професор у истој, и на овом месту ће, изузев малих прекида, бити све до 1885. године.[3][2] Драгашевић је пуне 23 године предавао географију, општу и војну историју,[6] стилистику, ратне вештине, стратегију и космографију. Био је и један од чланова оснивача и члан прве Управе Српског археолошког друштва 1883. године.[7] Предавао је младом српском краљу Милану географију и српски језик. Драгашавић је први српски научни географ, који у Србији систематски бавио географијом као науком, посебно војном географијом, коју је сматрао основом стратегије.[3] Осим на Артиљеријској школи, каснијој Војној академији, био је и професор на Великој школи у Београду[2] где је предавао упоредну географију и етнографију.[3]

Војна каријера

[уреди | уреди извор]

Како већ напоменуто, завршетком Артиљеријске школе 19. августа 1860. године је произведен у чин пешадијског[8] потпоручника. Напредовао је до поручника 30. јула 1862. године, а капетан II класе постао 1. јануара 1866. године. Положио је испит за ђенералштабног официра 19. децембра 1867. године,[9] у чину капетана I класе јавља се од 1. јануара 1870. године. Каријера његова се наставља у генерал-штабу преко мајора (1874), потпуковника (1876) до пуковничког чина добијеног 1. децембра 1880. године. Генерал-штабни пуковник Драгашевић је пензионисан је 27. априла 1888. године, а дванаест година касније (13. јула 1900) унапређен у чин почасног генерала,[2] са правом ношења генералске униформе. За време бомбардовања Београда 1862. године био је командир Лицејске (ђачке) легије, а 1867. године организатор и командир Бугарске легије.[10]

Осим наведених, у својој војној каријери обављао је и следеће, друге, функције:

  • командант Крушевачке бригаде и на служби у Штабу Врховне команде 1876. године;
  • начелник Ађутантског одељења Штаба Врховне команде 1877—1878;
  • експерт за територијална питања при делегацији Србије на Берлинском конгресу 1878;
  • начелник Историјског одељења Главног ђенералштаба (1878—1885);
  • помоћник начелника Штаба Врховне команде 1885. године;
  • помоћник начелника Главног ђенералштаба и др. функције;[6][3]

Вршилац дужности начелника Главног генералштаба је био 1877. године. Боравио је у Румунији у нарочитој мисији, а у време одржавања Берлинског конгреса (1878) послат је као војни експерт да помаже Јовану Ристићу. Објавио је као трећи део своје аутобиографије Успомене на Берлински конгрес.

Научни и књижевни рад

[уреди | уреди извор]

Још као питомац, Драгашевић је почео да пише. Прву песму "Молитву" написао је млади Јован 1854. године. Његова најзаначнија књижевна дела су Песме (1860. и 1869), Бој на Неготину или смрт Ајдук-Вељкова (1861), Истинске приче (аутобиографија први део, 1888), Царица Јелена (недовршено 1890) итд.[11] Био је познат међу Србима по својем делу Јован Курсула.[12]

Драгашевић је од 1862. године био члан Друштва српске словесности, касније и члан Српског ученог друштва (1864) и Српске краљевске академије (1869), претече данашње САНУ. Написао је Начела Војне географије, Војну стилистику 1 и 2, Војничку речитост, Космометрију, Кронографију, Војник на маршу, Илирско тропоље (Балканско полострово): војнополитичка студија, Етнографску карту српских земаља и бројне друге радове.[11] Био је и члан оснивач и члан прве Управе Српског археолошког друштва 1883. године.[тражи се извор] Јован Скерлић је критички позитивно писао о његовом раду.[13]

Под утицајем активности Друштва српске словесности, радио је на сакупљању архивске грађе и писању националне историје, док је 1865. године био поднео реферат и план о томе како у Србији треба организовати војноисторијску делатност.[6] Био је и представник Србије на Међународној конференцији географа 1875. године, као делегат Српског ученог друштва. Сматра се утемељивачем српске војне терминологије, а такође је био и један од првих српских официра који се бавио науком. Његова Космометрија о методама за одређивање времена, географских координата и магнетске деклинације помоћу једноставнијих инструмената и справа (часовника, секстанта, теодолита, бусоле и компаса) и простијих метода, објављена 1875. за потребе питомаца Артиљеријске школе и ученика Велике школе, спада међу најстарије уџбенике из астрономије, које је написао официр Српске војске.[3]

Био је оснивач и уредник седам година листа Војин, којег је покренуо 1864. године и који је био први војни лист на Балкану. Као начелник Историјског одељења главног генерал-штаба основао је касније и девет година (до пензије) уређивао лист „Ратник”.[14] Покренуо је и уређивао пет месеци политички лист „Дарданија”, а сарађивао је са прилозима и у листовима „Вила”, „Даница”, „Велика Србија” и „Шумадинка”.[15] Аутор је крилатице „Само слога Србина спасава”, сматрајући, да се четири оцила на српском грбу могу тумачити на овај начин — као скраћеница четири ћирилична слова „С”.[3][16]

Сорта јабуке (Soldat laboureur) — драгашевка — носи име по Јовану Драгашевићу, а ово име је добила иницијативом Српског пољопривредног друштва у захвалност Драгашевићу, јер је он био један од првих људи у Србији који је гајио нове врсте воћа и цвећа.[11] Он је један од првих чланова и сарадник тог друштва.[17]

Одликовања

[уреди | уреди извор]

Одликован је Орденима таковског крста другог, трећег и петог степена, орденима светог Саве другог и трећег степена, споменицама ратова 1876-1878. и 1885. године и другим одликовањима.[6]

Дела

[уреди | уреди извор]
  • Песме, Земун 1860;
  • Војничка стилистика, књига 1—2, Београд 1871—1876;
  • Начела војне географије, Београд 1876;
  • Војничка речитост, Београд 1876;
  • Истинске приче, Београд 1888;
  • Царица Јелена, Београд 1890;
  • Аподиксис (други део аутобиографије), Београд 1891.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. 1984. стр. 161. 
  2. ^ а б в г д Иветић 2000, стр. 13.
  3. ^ а б в г д ђ е ж Радојчић 2011, стр. 447.
  4. ^ "Правда", Београд 27. април 1940.
  5. ^ "Правда", Београд 4. јул 1915.
  6. ^ а б в г Иветић 2000, стр. 14.
  7. ^ Аноним (1884). „Позив за упис у чланство Српског археолошког друштва”. Старинар Српског археолошког друштва. 1: 4. 
  8. ^ "Нова искра", Београд 1. мај 1904.
  9. ^ "Земунски гласник", Земун 31. децембар 1867.
  10. ^ Иветић 2000, стр. 13–14.
  11. ^ а б в Радојчић 2011, стр. 448.
  12. ^ "Недеља", Београд 17. јануар 1910.
  13. ^ Jovović, Božidar (1995). „Jovan Dragašević: Officer, professor, poet and scientist”. Vojno delo. 47 (4-5): 184—205. ISSN 0042-8426. 
  14. ^ "Нова искра", Београд 1904.
  15. ^ Радојчић 2011, стр. 447–448.
  16. ^ Nportal (2024-03-21). „Život i nasleđe autora slogana "Samo sloga Srbina spasava"”. Nportal (на језику: српски). Приступљено 2024-03-22. 
  17. ^ "Тежак", Београд 1. новембар 1903.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Александар Белић:Педесетогодишњица Српске краљевске академије, Посебна издања СА, књ. CXVI, Споменице, књ. 7, 1939—41
  • Иветић, Велимир (2000). Начелници генералштаба 1876—2000. Београд: Новинско-информативни центар ВОЈСКА. 
  • Јовановић, Б. Д.: 2001, Јован Драгашевић и астрономија, Зборник радова научног скупа Природне и математичке науке у Срба 1850-1918, Нови Сад. стр. 101-108.
  • Јововић, Б.: 1995, Јован Драгашевић – официр, професор, пјесник и научник, Војно дело 4-5/95, година XLVII, Генералштаб Војске Југославије, Београд. стр. 184-205.
  • Радојчић, Стеван (2011). „Космометрија Јована Драгашевића” (PDF). Зборник радова конференције “Развој астрономије код Срба VI”, Београд, 22—26. април 2010 (ур. М. С. Димитријевић). Београд: Публикација Астрономског друштва „Руђер Бошковић“ (10): 439—450. 
  • Скерлић, Јован (1925). Омладина и њена књижевност. Београд. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јован_Драгашевић&oldid=28529369”