Алекса Ђукановић
 | Управо овако су изгледали први чланци неких сада искусних википедијанаца. Почетник треба самостално или уз помоћ других корисника да, након што се упозна са основама уређивања, чланак среди како би се уклопио у стотине хиљада постојећих чланака. Можете да затражите помоћ на Тргу или се обратите за помоћ неком од чланова Википројекта почетнички чланци. Ако имате питања, недоумице и предлоге, користите страницу за разговор. Чланак је означен овим шаблоном 17. 06. 2024. Ако не буде исправљен након седам дана, биће премештен у простор нацрта, на корисничку подстраницу или избрисан. |
Алекса Ђукановић (Београд, 4. јануар 1998), српски је књижевник, књижевни критичар и уредник.
| Алекса Ђукановић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 4. јануар 1998. |
| Место рођења | Београд, Савезна Република Југославија |
| Националност | Српска |
| Образовање | Академија пословних и уметничких студија |
| Књижевни рад | |
| Период | 2019—данас |
| Најзначајније награде | Просвјетина награда за 2021. годину
Просвјетина награда за 2022. годину Награда Српске духовне академије за 2023. годину |
| Најважнија дела | Пали инквизитор (2021)
Новеле (2023) Штраусов солилоквиј (2024) Последњи дан доброг господина Цилића (2024) Идеолошки хабитус Иве Андрића (2024) |
Биографија[уреди | уреди извор]
Објавио је дванаест новела и краћих романа, педесетак приказа и близу стотину краћих проза и прича.
Аутор је петнаест публикација (романа, новела, збирки прича, есеја, критике). Прозу и критику објављивао је у НИН-у, Данасу, Политици, Вечерњим новостима, Дометима, Књижевним новинама, Златној греди, Багдали, Буктињи, Истоку, Савременику, Нашем Трагу, Књижевним вертикалама, Трагу, Сизифу и у готово свим реномираним националним и регионалним књижевно-културним гласилима.
Био је уредник књижевних часописа Сизиф и Књижевни еснаф.
Члан је Друштва књижевника Војводине и Српске духовне академије. Почасни је члан Куће културе "Нааман" у Либану.[1]
Предак му је био Петар Ђукановић, главни организатор партизанског устанка у источној Босни против окупаторског терора 1941. године.
Награде[уреди | уреди извор]
• Просвјетина награда за прозу, 2021.
• Просвјетина награда за публицистику, 2022.
• Признање ИК "Књижевни еснаф" и КР "Кордун", 2022.
• Награда Српске духовне академије, 2023.
• Међународна књижевна награда "Наји Нааман", 2023.[2]
Критички пријем[уреди | уреди извор]
О прози Алексе Ђукановића афирмативно су писали многи домаћи и инострани еминентни књижевници и критичари, истичући њену високу уметничку вредност, међу иним: проф. др Зоран Живковић, Велимир Висковић, Мирољуб Тодоровић, Жарко Радаковић, Драган Богутовић, проф. др Бобан Томић, мср Душан Пејић, етц.[3]
Библиографија (избор)[уреди | уреди извор]
Прва издања:
• Еуропа ин еxтремис (есеји и лирика), 2021. ИСБН - 978-86-6341-558-4
• Пали инквизитор (фантастична новела), 2021. ИСБН - 978-86-6341-627-7
• Новеле (све новеле), 2023. ИСБН - 978-86-6341-815-8
• Штраусов солилоквиј (збирка дванаест приповедака), 2024. ИСБН - 978-86-6341-940-7
• Последњи дан доброг господина Цилића (роман), 2024. ИСБН - 978-86-6341-978-0
• Идеолошки хабитус Иве Андрића (студија), 2024. ИСБН - 978-86-6341-977-3
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Арт-Анима (2022-10-19). „Алекса Ђукановић - биографија”. Арт-Анима (на језику: енглески). Приступљено 2024-06-18.
- ^ Синхро.рс (2023-06-02). „Алекси Ђукановићу награда „Наџи Наман“ за 2023.”. Синхро.рс (на језику: енглески). Приступљено 2024-06-18.
- ^ Синхро.рс (2023-07-04). „НОВЕЛЕ Алексе Ђукановића у издању Пресинга”. Синхро.рс (на језику: енглески). Приступљено 2024-06-18.