Пређи на садржај

Амадеус (филм)

С Википедије, слободне енциклопедије
Амадеус
Филмски постер
Изворни насловAmadeus
РежијаМилош Форман
СценариоПитер Шафер
ПродуцентСол Зенц
Темељи се наАмадеус
(Питер Шафер)
Главне улогеФ. Мари Ејбрахам
Том Халс
Елизабет Бериџ
Сајмон Калоу
Рој Дотрајс
Кристин Еберсол
Џефри Џоунс
Чарлс Кеј
СниматељМирослав Ондричек
МонтажаНена Даневић
Мајкл Чандлер
Продуцентска
кућа		The Saul Zaentz Company
СтудиоOrion Pictures
Година1984.
Трајање161 минута
Земља САД
Језикенглески
Буџет18 милиона долара[1]
Зарада90 милиона долара
IMDb веза

Амадеус (енгл. Amadeus) амерички је историјски биографски драмски филм из 1984. године, који је режирао Милош Форман, а сценарио је написао Питер Шафер на основу сопствене позоришне представе. Радња је смештена у Беч, у другој половини 18. века, и представља фикционализовану причу о Волфгангу Амадеусу Моцарту из времена када је напустио Салцбург, коју је писац описао као „фантазију на тему Моцарта и Салијерија”. Моцартова музика је екстензивно коришћена у филмској партитури. Филм прати фиктивно ривалство између Моцарта и италијанског композитора Антонија Салијерија на двору цара Јозефа II. Главне улоге тумаче Ф. Мари Ејбрахам и Том Халс.

Филм је премијерно приказан 6. септембра 1984. у Лос Анђелесу, док је у америчким биоскопима издат тринаест дана касније. По изласку, филм је добио широко признање критичара и био је хит на биоскопским благајнама, са зарадом од преко 90 милиона долара. Сматран једним од најбољих филмова свих времена, Амадеус је био номинован за 53 награде, а освојио је 40, укључујући осам Оскара (укључујући оног за најбољи филм), четири награде БАФТА, четири Златна глобуса и награду Удружења режисера Америке. Амерички филмски институт га је 1998. сврстао на 53. место на листи 100 година... 100 филмова. Године 2019, Конгресна библиотека је изабрала филм за чување у Националном регистру филмова Сједињених Држава због „културног, историјског или естетског значаја”.[2][3][4]

Радња

[уреди | уреди извор]

У зиму 1823, Антонио Салијери је одведен у психијатријску болницу након што је преживео покушај самоубиства, током којег су га његове слуге начуле како признаје да је убио Волфганга Амадеуса Моцарта. Млади свештеник, отац Фоглер, прилази Салијерију да би разрадио његово признање. Салијери приповеда како је још у младости 1760-их желео да буде композитор, на велику жалост свог оца. Он се моли Богу да ће, ако га учини познатим композитором, заузврат обећати своју верност. Убрзо након тога, његов отац умире, што Салијери схвата као знак да је Бог прихватио његов завет. До 1774. Салијери је постао дворски композитор цара Јозефа II у Бечу. Седам година касније, на пријему у част Моцартовог покровитеља, принца-архиепископа Салцбурга, Салијери је шокиран открићем да је трансцендентално талентовани Моцарт опсцен и незрео. Салијери, побожни католик, не може да схвати зашто би Бог дао тако велики дар Моцарту уместо њему и закључује да Бог користи Моцартов таленат да исмеје Салијеријеву осредњост. Салијери се одриче Бога и заклиње се да ће му се осветити уништавањем Моцарта.

Моцартов алкохолизам нарушава његово здравље, брак и репутацију на двору, иако он наставља да ствара бриљантне радове. Салијери унајмљује младу девојку да ради као Моцартова слушкиња и она му открива да Моцарт ради на опери заснованој на представи Фигарова женидба, коју је цар забранио. Када је Моцарт позван на двор да ово објасни, успева да убеди цара да дозволи премијеру његове опере, упркос покушајима саботаже Салијерија и царевих саветника. Када сазна да му је отац умро, Моцарт пише оперу Дон Ђовани у својој тузи. Салијери препознаје мртвог команданта у опери као симбол Моцартовог оца и смишља шему; наводи Моцарта да верује да је његов отац устао из гроба да наручи Реквијем. Затим планира да убије Моцарта када овај заврши своје дело и да га премијерно прикаже на Моцартовој сахрани, тврдећи да је његово. У међувремену, Моцартов пријатељ Емануел Шиканедер га позива да напише оперу за његово позориште. Моцарт пристаје упркос инсистирању његове супруге Констанце да заврши Реквијем. После свађе са Моцартом, Констанца одлази са њиховим малим сином Карлом.

Нова Моцартова опера, Чаробна фрула, постиже велики успех, али преморени Моцарт се сруши током једног извођења. Салијери га води кући и наговара да настави са писањем Реквијема, нудећи Моцарту да диктира док он записује. Следећег јутра, Моцарт захваљује Салијерију на пријатељству, а Салијери му признаје да га сматра највећим композитором кога познаје. Констанца се враћа кући и захтева да Салијери одмах оде. Осећајући кривицу, она закључава недовршени Реквијем, држећи га подаље од Салијерија, а Моцарт умире од исцрпљености. Моцарт је изнет из града и без церемоније сахрањен у масовну гробницу током олује.

Назад у 1823. години, Фоглер је превише шокиран да би опростио Салијерију, који претпоставља да је „милосрдном” Богу било драже да уништи свог вољеног Моцарта него да допусти Салијерију да учествује у најмањем делу Његове славе. Салијери обећава, са горком иронијом, да ће се молити за Фоглера и опростити му, заједно са свим светским медиокритетима као њиховим „свецом заштитником”. Док Салијерија возе низ ходник, где он у пролазу опрашта свим болничким пацијентима њихове сопствене неадекватности, Моцартов смех одзвања у ваздуху.

Улоге

[уреди | уреди извор]
Глумац Улога
Ф. Мари Ејбрахам Антонио Салијери
Том Халс Волфганг Амадеус Моцарт
Елизабет Бериџ Констанца Моцарт
Рој Дотрајс Леополд Моцарт
Сајмон Калоу Емануел Шиканедер
Кристин Еберсол Катерина Каваљери
Џефри Џоунс Цар Јозеф II
Чарлс Кеј гроф Орсини-Розенберг
Ричард Френк отац Фоглер

Награде

[уреди | уреди извор]

Филм је добио осам Оскара, укључујући награде Академије за најбољи филм и главну мушку улогу, која је припала Ф. Марију Абрахаму, уз једанаест номинација.[5] Сакупио је укупно 32 награде на фестивалима широм света.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Amadeus (1984) – Financial Information”. The Numbers. Приступљено 22. 12. 2014. 
  2. ^ Tartaglione, Nancy (11. 12. 2019). „National Film Registry Adds 'Purple Rain', 'Clerks', 'Gaslight' & More; 'Boys Don't Cry' One Of Record 7 Pics From Female Helmers”. Deadline Hollywood. Приступљено 11. 12. 2019. 
  3. ^ „Women Rule 2019 National Film Registry”. Library of Congress. Приступљено 2020-09-14. 
  4. ^ „Complete National Film Registry Listing”. Library of Congress. Приступљено 2020-09-14. 
  5. ^ „The 57th Academy Awards | 1985”. Oscars.org | Academy of Motion Picture Arts and Sciences (на језику: енглески). Приступљено 18. 7. 2019. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Амадеус_(филм)&oldid=28540431”