Анастасија Брајовић
Анастасија Брајовић | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 13. август 1943. |
Место рођења | Панчево, Окупирана Србија |
Датум смрти | 10. октобар 1995.52 год.) ( |
Место смрти | Подгорица, СР Југославија |
Занимање | Сликар |
Породица | |
Супружник | Драгољуб Батo Брајовић |
Уметнички рад | |
Поље | Сликарство, Педагогија |
Анастасија Брајовић (Панчево, 13. август 1943. – Подгорица, 10. октобар 1995.) била је српска сликарка и педагошкиња.
Биографија
[уреди | уреди извор]Анастасија Брајовић је похађала уметнички курс у Шуматовачкој у Београду (1959–1960). Студирала је сликарство на Академији ликовних уметности у Београду (1960–1965), у класи професора Зорана Петровића.[1]
Радила је као наставник на Педагошкој академији у Никшићу (1965–1968), у подгоричкој гимназији "Слободан Шкеровић" (1968–1976) и у основној школи „Сутјеска“ у Подгорици.[2] Усавршавала се у Паризу, Бечу, Будимпешти, Напуљу, Риму, Фиренци и Венецији. Сликала је пејзаже, мртве природе, птице и портрете.[3]
Самосталне изложбе
[уреди | уреди извор]- Титоград/Подгорица (1966, 1972, 1982, 1992, постхумно 1996);
- Херцег Нови (1972);
- Котор (1978);
- Ријека Црнојевића (1978);
- Сомбор, Апатин (1984);
- Кула (1985);
- Београд (1986);
- Свети Стефан (1987);
- Жанвилије (1990);
- Петровац (1988);
- Обервилије (1990);
- Париз (1990);
- Игало (1994);
- Жабљак (1995).
Колективне изложбе
[уреди | уреди извор]- Цетиње
- Тузла
- Суботица
- Титоград
- Битољ
- Копенхаген
- Анкара
- Каиро
- Александрија
- Тунис
- Клагенфурт
- Штутгарт
- Хамбург
- Манхајм
- Осло
- Кошице
Уметнички стил
[уреди | уреди извор]На пејзажима препознатљивих црногорских крајева или детаљима из природе изражавала се брзим потезом и пригушеном колоритном скалом блиских тонова или контрастима мирне површине акварелне суптилности са експресивно обрађеним партијама. На исти начин, од рационалног до експресивног израза, тумачила је мртве природе, посебно цвеће.[3] У сликама мртвих природа са цвећем, била је изразити колориста.[1]
Најпознатије слике
[уреди | уреди извор]- Аутопортрет, 1962.
- Суви локвањ, 1984.
- Камењар, 1986.
- Спушка главица, 1986.
- Орја Лука, 1986.
- Под Ловћеном, 1987.
- Панорама Будве, 1993.
Награде
[уреди | уреди извор]- Откупне награде Цетињског салона "Југословенска ликовна уметност 13. новембар“, Цетиње (1975);
- Откупне награде УЛУЦГ (1984);
- Друга награда на изложби "Уметници Титограда" (1985).[3]
Литература
[уреди | уреди извор]- Р. Ћетковић, „Свјежина умјетничког смисла: поетска стварност“, Ликовни живот – прикази, прикази, чланци, Подгорица, 1996, 20, 187-188;
- О. Перовић, „Узбуђење крајоликом“, Ликовна хроника, Монитор, Подгорица, 1998, 145–146;
- Н. Вујошевић, „Анастасија Брајовић“, Мементо, Црногорска модерна уметност, Подгорица, 2005, 313–317.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Ликовна енциклопедија Југославије, Том 1, А – Ј. Загреб: Југославенски лексикографски завод "Мирослав Крлежа". 1984. стр. 185.
- ^ „Sjećanje na Anastasiju Brajović kroz portrete njenih učenika”. Portal Analitika (на језику: српски). Приступљено 2024-12-09.
- ^ а б в „LLUCG”. leks.canu.ac.me. Приступљено 2024-12-09.