Пређи на садржај

Анастасија Брајовић

С Википедије, слободне енциклопедије
Анастасија Брајовић
Лични подаци
Датум рођења(1943-08-13)13. август 1943.
Место рођењаПанчево, Окупирана Србија
Датум смрти10. октобар 1995.(1995-10-10) (52 год.)
Место смртиПодгорица, СР Југославија
ЗанимањеСликар
Породица
СупружникДрагољуб Батo Брајовић
Уметнички рад
ПољеСликарство, Педагогија

Анастасија Брајовић (Панчево, 13. август 1943. – Подгорица, 10. октобар 1995.) била је српска сликарка и педагошкиња.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Анастасија Брајовић је похађала уметнички курс у Шуматовачкој у Београду (1959–1960). Студирала је сликарство на Академији ликовних уметности у Београду (1960–1965), у класи професора Зорана Петровића.[1]

Радила је као наставник на Педагошкој академији у Никшићу (1965–1968), у подгоричкој гимназији "Слободан Шкеровић" (1968–1976) и у основној школи „Сутјеска“ у Подгорици.[2] Усавршавала се у Паризу, Бечу, Будимпешти, Напуљу, Риму, Фиренци и Венецији. Сликала је пејзаже, мртве природе, птице и портрете.[3]

Самосталне изложбе

[уреди | уреди извор]

Колективне изложбе

[уреди | уреди извор]

Уметнички стил

[уреди | уреди извор]

На пејзажима препознатљивих црногорских крајева или детаљима из природе изражавала се брзим потезом и пригушеном колоритном скалом блиских тонова или контрастима мирне површине акварелне суптилности са експресивно обрађеним партијама. На исти начин, од рационалног до експресивног израза, тумачила је мртве природе, посебно цвеће.[3] У сликама мртвих природа са цвећем, била је изразити колориста.[1]

Најпознатије слике

[уреди | уреди извор]
  • Аутопортрет, 1962.
  • Суви локвањ, 1984.
  • Камењар, 1986.
  • Спушка главица, 1986.
  • Орја Лука, 1986.
  • Под Ловћеном, 1987.
  • Панорама Будве, 1993.
  • Откупне награде Цетињског салона "Југословенска ликовна уметност 13. новембар“, Цетиње (1975);
  • Откупне награде УЛУЦГ (1984);
  • Друга награда на изложби "Уметници Титограда" (1985).[3]

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Р. Ћетковић, „Свјежина умјетничког смисла: поетска стварност“, Ликовни живот – прикази, прикази, чланци, Подгорица, 1996, 20, 187-188;
  • О. Перовић, „Узбуђење крајоликом“, Ликовна хроника, Монитор, Подгорица, 1998, 145–146;
  • Н. Вујошевић, „Анастасија Брајовић“, Мементо, Црногорска модерна уметност, Подгорица, 2005, 313–317.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Ликовна енциклопедија Југославије, Том 1, А – Ј. Загреб: Југославенски лексикографски завод "Мирослав Крлежа". 1984. стр. 185. 
  2. ^ „Sjećanje na Anastasiju Brajović kroz portrete njenih učenika”. Portal Analitika (на језику: српски). Приступљено 2024-12-09. 
  3. ^ а б в „LLUCG”. leks.canu.ac.me. Приступљено 2024-12-09.