Ашов експеримент
![](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/d/d3/Asch_experiment.svg/220px-Asch_experiment.svg.png)
Ашов експеримент је назив за психолошки експеримент који је осмислио Соломон Аш, 1950. године, како би испитао до којег степена појединац одабире властито мишљење под утицајем мишљења већинске скупине.[1]
Ток експеримента[уреди | уреди извор]
Основни експеримент подразумева да се испитанику прикаже стандардна линија и три линије за поређење. Испитаник има задатак да одреди која од линија за поређење је најближа дужини стандардне линије. Испитаник је постављен у просторију са седам других људи који су били Ашови сарадници, а да испитаник то није знао. Испитаник је увек седео на крају реда тако да је морао да слуша процене свих претходних пре него што би дао своју процену. Свакој особи у групи показано је 18 парова карата. Контролна група изнела је 18 самосталних процени. Испитаници у контролној групи дали су 95% тачних процена, док су испитаници који су били у групи сарадника с нетачном проценом, дали 80% нетачних одговора. Значи да су се великом већином сложили с нетачним одговором иако су мислили супротно. Кад су их упитали зашто су то урадили одговор је најчешће био да нису хтели да створе несклад и сукоб.[1][1]
Даљњи експерименти су показали да конформизам зависи и од броја људи у групи. Учинак једне особе је врло мален (око 5%), кад је у групи још двоје људи конформизам се повећава на 15%, затим на 30% с троје и 35% са четворо људи. Конформизам такође зависи и од двосмислености задатка. Аш је варирао дужину разлике између линија за поређење. Што је разлика у дужини била већа то се конформизам смањивао. Уопштено, што је задатак тежи и двосмисленији, људи се више конформирају.[1]
Други разлози који утичу на конформизам су:
- привлачност групе за појединца - што је група привлачнија, склоност ка конформизму према групним нормама расте
- референтне групе - врло снажан извор друштвеног утицаја јер су то групе које се воле и с којима се људи упоређују
- самопоуздање - испитаници с високим самопоуздањем конформирали су се мање од оних с ниским самопоуздањем
- награда - конформизам је био највећи кад су за слагање с нетачним одговорима испитаници били награђивани. Још је већи конформизам био кад су испитаници били награђивани сваки пут кад би се сложили с већином.[2][3]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- Asch, S. E. (1951) Effects of group pressure upon the modification and distortion of judgement. In H. Guetzkow (ed.) Groups, leadership and men. Pittsburgh, PA: Carnegie Press
- Asch, S. E. (1956) Studies of independence and conformity: A minority of one against a unanimous majority. Psychological Monographs, 70 (Whole no. 416)
- Asch, S. E. (1966). Opinions and social pressure. In A. P. Hare, E. F. Borgatta and R. F. Bales (eds.), Small groups: Studies in social interaction, (pp. 318-324). New York: Alfred A. Knopf.