Пређи на садржај

Богуновићи

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Богуновић)
Црвени двоглави орао је најважнији династички симбол Немањића и српског народа на Хелму.

Богуновићи представљају стару и угледну српску племићку породицу[1] на простору Хелма.

Братство Богуновића потиче из Рашке области[2], а напоменимо да се ова српска област простирала у средњем веку, односно у периоду када је главнина братства/породице Богуновића живела на том простору[2] преко данашње реке Неретве, тј. својим западним делом је излазила на Јадранско море.

Богуновићи су једина позната породица која „по мушкој линији“ води директно порекло од Немањића[3], о чему су писали историчари, специјализовани за историју Дубровника у средњем веку: др Илија Синдик (1888—1958), Србин католик из Дубровника, Ружа Ћук (1949—2007) из Историјског института САНУ, те историчар Божидар В. Кљајевић (1953—), који се ускостручно бави породичном генеалогијом.

Родоначелник породице Богуновић је Богун Немањић („Чингријина генеалогија“), из области Левер Таре и Ђурђевића Таре (у данашњој општини Пљевља), где су се у оно време налазили бројни летњиковци српске владарске породице - Немањића.

Богунов син, Лаврентије Немањић (итал. Lauriza Bogunovich figlio di Bogun Nemagnich[4]) је 13. новембра 1350. године посетио Дубровник, тј. био је у пратњи свог рођака Стефана X Уроша Душана Немањића (1308—1355), краља Србије (владао: 1331-1345), а потом и цара (владао: 1345-1355), који нам је такође познат и као Стефан Урош IV Душан „Силни” Немањић, приликом његове посете Дубровнику.[5][6][7]

Цар Душан, само је успутно свратио у овај српски[8][9] приморски Град[10], пошто је после смрти (1348) Младена III Шубића - Брибирског (1315—1348), мужа своје сестре Јелене Немањић (1320—1355), морао претходно отићи са великом војском на северозапад српског царства да обезбеди све њене поседе.

За ове поседе племићке породице Шубић: Клис, Скрадин, Омиш и Крка, били су заинтересовани Млечани, као и Угри.

Српски племић Лаврентије Богуна Немањић (касније Богуновић) је 1350. године, постао грађанин Дубровника (итал. Ragusa).

Душан је најпре из Хумске земље продужио пут ка Цетини и Крки, а на Крки се чак неко време задржао боравећи на двору своје сестре.

Дакле, овде споменута посета Дубровнику одиграла се непосредно по његовом повратку са поседа Јелене Немањић.

Једно дубровачко посланство (од шест племића), позвало га је 25. октобра 1350. године, да са царицом и сином, и уз пратњу од „сто одабраних људи“[11] посети Дубровник, две дубровачке ратне галије, под командом Савина Бондића (1312-1367)[12], дошле су по цара (Дубровчани су га називали: „dominus imperator“ ) у Цавтат, да би га оданде превезле са пратњом до тзв. „Приморске капије“ одакле је исти ушао у Град.

О овом доласку српског цара у Дубровник, Јорјо Тадић (1899—1969), угледни представник Срба католика у Далмацији, оставио нам је у својој богатој историјско-научној заоставштини следеће податке[13], пронађене у Дубровачком архиву, чији је био велики познавалац:
„... Душан, царица Јелена и млади краљ Урош, искрцали су се у дубровачкој луци, на оном мосту код кнежева Двора. Судећи по каснијим прописима за сличне пријеме, изашли су и тада на обалу кнез са свом властелом, а због присуства царице, мора да су међу њима биле и дубровачке владарке (властелинке).

Српско царство око 1358. године, које је успоставио Стефан X Урош Душан Немањић (1308-1355), краљ Србије (владао: 1331-1345), а потом и цар (владао: 1345-1355). Аутор карте је Француз Louis Dussieux (1815-1894), а иста је објављена 1857. године у атласу: Atlas général de géographie physique, politique, historique.

Свечана поворка, прошла је кроз градска врата од Понте и ушла у Двор, где су увијек отсједале само најугледније личности, које су долазиле у Дубровник. Неки кажу, да је Душан остао само три дана, што је лако вјероватно, док други говоре да је у Дубровнику боравио осам дана. Дубровчани су даровали цару 60 финих тканина, што је онда представљало велику вриједност, а можда и још штогод. Половином децембра, послали су царици Јелени воска, по свој прилици воштаних свијећа, у вредности 100 перпера. Прије одласка, кажу неки кроничари, Душан је препоручио Дубровчанима да добро пазе на своју државу и да чувају своју слободу, па су вјероватно у вези с тиме, већ 18. новембра донијели неке одлуке о појачању градских зидина, те о подизању и учвршћивању старих утврђења Града.“

Он нам такође у наставку горњег текста каже:

„Али Јакоб Лукаревић (1551-1615) још приповиједа како је дубровачки Двор био красно удешен, на посебан начин, јер је влада хтјела што свечаније почастити овако угледног госта. Чак прича да су неки грчки умјетници израдили многе слике о великим Душановим побједама, а да је направљен и један портрет самог цара. Помишљало се, каже Лукаревић, да се његов лик исклеше у камену, али да се нашло како слика у бојама има више дражи и како је живља од хладног камена. Марво Орбини (1603) прича о великим и непрекидним забавама, гозбама и игранкама, приређеним у почаст цара Душана, као и о даровима, које су му Дубровчани поклонили...“

Лаврентије је (као што је забележено у Дубровачком архиву), остао да живи у Дубровнику, а у знак поштовања на свог угледног оца, узео је презиме Богуновић, па су га тако касније и запамтили у овом граду, као Лаврентија-Лаврицу Богуновића.

Један од највећих стручњака за средњовековну историју Дубровника, др Ружа Ћук, о овоме каже следеће: »Према казивању Чингријине генеалогије, Ловица (Лаврентије) Богуновић, син Богуна Немањића дошао је у Дубровник 1350. године.«, мало даље, она наставља: »Ловрица се налазио на српском двору и у царевој пратњи.«, и на крају говора о Лаврентијевом доласку у град под Срђем, наглашава: »Готово сви подаци из Чингријине генеологије могу се проверити и у осталој грађи из Дубровачког архива. Сведочанство Чингријине генеологије, према којима је Ловрица Богуновић дошао са царем Стефаном...«.[14]

Богуновићи су више од 232 године живели у српском Дубровнику, односно све до 1582. године[15][16], да би се потом већина братственика (читај: породица) постепено померала из Рашке, ка Босанској Крајини и Далмацији, да би се после 1689. године већински настанило на подручју данашње Лике.

Братство је дуго година настањивало област у Лици уз Врело Зрмање, као и околна села, од којих два носе назив Богуновићи, идентично као и једно у суседној Босни.

Породице које чине братство Богуновића

[уреди | уреди извор]
Преглед миграција српске породице Богуновић од 14. до 20. века.

Српско братство Богуновића чине разне породице, које данас носе 39 различитих презимена (са варијантама чак 50 презимена)[17], а готово свима је крсна слава „Јовањдан“, јер је свега пар породица мењало своју оригиналну славу нпр. Цетински Врањеши славе „Никољдан“.

Братство (Богуновића) чине породице:

  • Адамовић (уз варијанту истог презимена: Адам);
  • Анушић;
  • Бероња;
  • Богуновић;
  • Бодирога[18];
  • Борић (грана породице Цвјетићанин);
  • Бундало;
  • Врањеш;
  • Грмуша;
  • Дамић;
  • Ђурашиновић;
  • Журовић (уз варијанту истог презимена: Зуровић);
  • Зуровац (пореклом су од породице Журовић/Зуровић);
  • Зухрић (исламског су верског опредељења, а пре преласка на ислам Крсна слава им је била св. Јован, пореклом су од православне породице Журовић/Зуровић);
  • Јосиповић (грана породице Ковачевић);
  • Ковачевић;
  • Крајиновић (уз варијанту истог презимена: Крајновић);
  • Кубурић (грана породице Миљуш);
  • Мазалица[19];
  • Мартиновић[20]
  • Марчета (уз варијанту истог презимена: Марчетић);
  • Мешкићи (грана породице Борић);
  • Миљуш;
  • Мркушић (раније Богуновић-Мркушић; лат. Merkusich / Marcusich);
  • Обрадовић;
  • Патић;
  • Пашић;
  • Пиљић (грана породице Борић);
  • Пјанић;
  • Поповић;
  • Познан;
  • Радановић[21] (грана породице Ковачевић);
  • Ракић;
  • Рамовић (исламског су верског опредељења, а пре преласка на ислам Крсна слава им је била св. Јован, пореклом су од православне породице Журовић/Зуровић)
  • Стојановић;
  • Татић;
  • Томић (Томићи у Дрвару, село: Велики Штрпци. Ови Томићи су од рода Марчета. Старином су из Лике. Пре 130 година преселили су одавде њихови рођаци на Камен, код Гламоча и на Пркосе код Петроваца.);
  • Цвјетићанин (уз варијанте истог презимена: Цвјетичанин, Цветичанин, Цвијетичанин и Цвијетићанин);
  • Шкундрић (уз варијанте истог презимена: Шкундре и Шкондрић).

Напомена

[уреди | уреди извор]

Код породица са презименом Богуновић у северној Далмацији (насеља: Биљане Доње, Бенковац, Запужане, Раштевић, Радашиновци, Медвиђа, Јагодња доња, Какма и Булић) и северозападној Босни односно у Босанској Крајини (насеља: Збориште и Агићи), присутне су спорадично и следеће Крсне славе: Св. Георгие, тј. Ђурђевдан, Св. Алимпије Св. Стеван; код Марчетића у северној Далмацији (насеља: Книн, Кољани и Сињ): Св. Архангел Михаило, тј. Аранђеловдан; код Марчета у северној Далмацији (насеље: Жегар): Св. Стеван, код Пашћа у северној Далмацији (насеље: Отон): Св. Стефан; код Ракића у северној Далмацији (Буковић, Бенковац, Вариводе и Ђеврске): Св. Никола и Св. Георгие, тј. Ђурђевдан; код Татића у северној Далмацији (насеље: Кањане): Св. Никола; код Врањеша у северној Далмацији (насеља: Бенковац и Цетина): Св. Никола, код Борића у Босанској Крајини (насеља: Дринић, Љусина, Матаваза, Отока, Рипач, Стабанџа, Хргар и Цазин): Св. Пантелија.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Цвијић, Јован: „Насеља и порекло становништва“ Књига 20, Српски етнографски зборник Књига XXXV [35] (Београд: Српска краљевска академија, (1925). pp. 348-349)
  2. ^ а б Скарић, Владислав: „Поријекло православног народа у сјеверозападној Босни“ (pp. 219-266), Гласник Земаљског музеја Босне и Херцеговине, Свеска XXX [30] (Сарајево: Земаљски музеј Босне и Херцеговине, 1918, pp. 29)
  3. ^ „La famiglia Nemagna trahe origine da Pleuglie terra nel ducato di Herzegovina“: Архив Историјског института САНУ (Београд), Исписи 1300-1500, кутија 7. (Genealogia Cingria, L'origini e genealogie dei citadini Ragusei che furono delle confraternita di S. Antonio pp. 98-99)
  4. ^ Чингрија, Петар-Перо М.: „La famiglia Nemagna trahe origine da Pleuglie terra nel ducato di Herzegovina“: Архив Историјског института САНУ (Београд), Исписи 1300-1500, кутија 7. (Genealogia Cingria, L'origini e genealogie dei citadini Ragusei che furono delle confraternita di S. Antonio, pp. 98)
  5. ^ »Lauris de Boguno« – Синдик, Илија: „Дубровник и околина“, Насеља и порекло становништва Књига 23, Српски етнографски зборник Књига 38 (Београд: Српска краљевска академија, (1926). pp. 222)
  6. ^ »Laurica de Boguno« – Ћук, Ружа: „Гласник завичајног музеја“ Књига 2 (pp. 37-46), Тема броја: Друштво и културни идентитет пљеваљског краја (Пљевља: Завичајни музеј Пљевља, (2001). pp. 39-40)
  7. ^ Кљајевић, Божидар: „Потомци Немањића по мушкој линији: Дубровачко братство Богуновићи са огранцима Зуровци и Зуровићи у Херцеговини; Богуновићи у Шибенском залеђу (Цвјетичани, Миљуши, Шкундрићи, Ковачевићи и Грмуше)“ (Београд: Лума Принт, 2012. pp. 5-8)
  8. ^ Фабрис, Антун: „Dubrovnik kalendar za godinu 1898“ (Дубровник: Српска дубровачка штампарија Антуна Пасарића, (1897). pp. 67)
  9. ^ Фабрис, Антун: „Dubrovnik kalendar za godinu 1902“ (Дубровник: Српска дубровачка штампарија Антуна Пасарића, (1901). pp. 71)
  10. ^ Нодило, Натко: „Prvi ljetopisci i davna historiografija dubrovačka / Die ersten Chronisten und die alte Historiographie in Ragusa“ Свеска 65 (Zagreb: JAZU, (1883). pp. 92-128)
  11. ^ Jireček, Konstantin Josef: „Историја Срба“, Политичка историја до 1537. године, Књ. 1. (Пирот: Pi-press, (2004). pp. 228, фототипско издање из 1952)
  12. ^ Савин Бонда/Бондић (Savin Andrijin de Bonda) је био један од најутицајних »мудрих људи«, врло често биран за члана Већа умољених и Малог већа. Он је такође био један од првих кнезова (1358), после свргавања млетачког врховног суверенитета и преласка Дубровник под заштиту угарске круне. Извор: Pešorda Vardić, Zrinka: „Pučka vlastela: Društvena struktura dubrovačke bratovštine Sv. Antuna u kasnom srednjem vijeku“, Povijesni prilozi Hrvatskog instituta za povijest, Vol. 33, No. 33, pp. 215-237 (Zagreb: Hrvatski institut za povijest, 2007, pp. 218)
  13. ^ Тадић, Јорјо: „Promet putnika u starom Dubrovniku” (Дубровник: Туристички савез у Дубровнику, (1939). pp. 44-46)
  14. ^ Ћук, Ружа: „Гласник завичајног музеја“, књига 2, тема броја: Друштво и културни идентитет пљеваљског краја (Пљевља: Завичајни музеј, (2001). pp. 39)
  15. ^ Синдик, Илија: „Дубровник и околина“, Насеља и порекло становништва Књига 23, Српски етнографски зборник Књига XXXVIII (Београд: Српска краљевска академија, (1926). pp. 138-139, 141, 148, 152, & 220-224)
  16. ^ Ћук, Ружа: „Гласник завичајног музеја“, Књига 2, Тема броја: Друштво и културни идентитет пљеваљског краја (Пљевља: Завичајни музеј, (2001). pp. 37-46)
  17. ^ Bogunović, Petar B.: DYNASTIА NEMAGNICH ET GENUS FAMILIА BOGUNOUICH: Per vestigium documentorum archivi Ragusini [THE NEMANJIĆ DYNASTY AND ORIGIN OF THE BOGUNOVIĆ FAMILY: Tracing the documents of Dubrovnik Archive] (pp. 55-202), Chivalrous Culture, № 7 (Belgrade: Great Priory of the Knights Templar of Serbia, 2018, pp. 97)
  18. ^ »Презимена по географском пореклу дошљацима су најчешће давали староседеоци у местима њиховог досељења и она су постајала примарна или чешће секундарна. Има и изузетака у овом правилу. На пример Бодироге су стекле презиме тако што су се у истоимено село населили као Ковачевићи и Богуновићи па су тек потом прозвани Бодироге.« — Лазаревић, Велибор: „СРПСКИ ИМЕНОСЛОВ: Одабране руковети“, Едиција: Библиотека „Темељи“ (Београд: Book-Marso, , 2001, pp. 290)
  19. ^ »Među njima, Mazalić je jedini autohtoni Bosanac – porijeklom iz roda Bogunovića koji dokumenta spominju na Kozari još u XV stoljeću. Mazalićeva porodica dobila je prezime Mazalica po Mazalićevom pradjedu Jovanu, ikonopiscu i svjetskom putniku, koji je umro oko 1830. i dubokoj starosti.« – Begić, Azra: „Đoko Mazalić“, Retrospektivna izložba Đoke Mazalića u Umjetničkoj galeriji u Sarajevu od 27. marta do 24. maja 1970. godine (Sarajevo: Umjetnička galerija Bosne i Hercegovine, 1970, pp. 124)
  20. ^ »Slikar Jovan Mazalić-Bogunović rodom je iz sela Dvorišta, Sreza bosansko-dubičkog. Rođen je oko 1760 godine, a umro oko 1840. Porijeklom je od roda Bogunovića iz koga su potkraj XVIII vijeka po pridjevcima nastala i prezimena Martinovići, Pašići, Kovačevići, Mazalići (zapravo Mazalice). Svi rodovi koji su proizišli od Bogunovića poznaju se po slavskom patronu sv. Jovanu Krstitelju.« – Mazalica, Đoko-Đorđo J.: „Jedna ikona slikara Jovana Mazalića-Bogunovića“ (pp. 119-121), „Nekoliko primjeraka slikarske умјетности Босне i Hercegovine od XVI.-XIX. vijeka“ (pp. 101-126), NAŠE STARINE: Godišnjak Zemaljskog zavoda za zaštitu spomenika kulture i prirodnih rijetkosti N. R. Bosne i Hercegovine, Tomovi 3-4 (Sarajevo: Zavod za zaštitu spomenika kulture N.R. Bosne i Hercegovine, 1956, pp. 120-121)
  21. ^ »Радановић — десет кућа на Главици, једна у Очигријама. Славе Јовањдан. Пореклом су из Зрмање у Лици. Звали се Богуновићи. Било их седморица браће. Сви били ковачи. Иселе из Зрмање и дођу на Врановину. Синови им добише ново презиме Ковачевић. С Врановине се раселе сви. Један буде приведен овде у кућу Радановића, па се и он тако прозове. Сви Радановићи у Врточу осим једне куће потомци су његови.« – Петровић - Алас, Михаило Н.: „Ђердапски риболови у прошлости и у садашњости“, Одељење друштвених наука, Српски етнографски зборник, Књига LVII, Друго одељење, Живот и обичај народни, Књига 25 (Београд: Српска краљевска академија, 1941, pp. 247)

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Антун-Андрија Б. Миошић-Качић (1704-1760): „Razgovori ugodni naroda slovinskoga u komese ukazuje poçetak, i svarha kraglià slovinskì, koji punno vikòvà vladasce svim slovinskim darxavam, s razliçitim pismam od kraglià, bànà i slovinski vitezovà. Izvagen iz razliçitì kgnigà, i sloxene u jezik slovinski po Fra Andrii Caçichiu-Miossichiu iz Briista…“ (Venezia: Adolf Czesar, 1801), Година prvog издања: 1756.
  • Милорад-Спиридон Алексијевић (1769-1841): „Житије Блаженопочившег Никанора Богуновића Скочића, Архимандрита манастира Крке, храма Св. Архистратига“, Српско-далматински магазин за 1840 (Zadar: Спиридон Алексијевић, 1839)
  • Петар-Перо М. Чингрија (1837-1921): „La famiglia Nemagna trahe origine da Pleuglie terra nel ducato di Herzegovina“: Архив Историјског института САНУ (Београд), Исписи 1300-1500, кутија 7. (Genealogia Cingria, L'origini e genealogie dei citadini Ragusei che furono delle confraternita di S. Antonio)
  • Антун Фабрис (1864-1904): „Dubrovnik kalendar za godinu 1898“ (Дубровник: Српска дубровачка штампарија Антуна Пасарића, 1897)
  • Антун Фабрис (1864-1904): „Dubrovnik kalendar za godinu 1902“ (Дубровник: Српска дубровачка штампарија Антуна Пасарића, 1901)
  • Владислав К. Скарић (1869-1943): „Поријекло православног народа у сјеверозападној Босни“ (pp. 219-266), Гласник Земаљског музеја Босне и Херцеговине, Свеска XXX [30] (Сарајево: Земаљски музеј Босне и Херцеговине, 1918)
  • Јован Т. Цвијић (1865-1927): „Насеља и порекло становништва“, Књига 20, Српски етнографски зборник, Књига XXXV [35] (Београд: Српска краљевска академија, 1925)
  • Илија Синдик (1888-1958): „Дубровник и околина“, Насеља и порекло становништва Књига 23, Српски етнографски зборник Књига XXXVIII (Београд: Српска краљевска академија, 1926)
  • Viktor Anton Duišin (1898-1963): „Heraldički zbornik“, Svezak 1 (Zagreb: Ivan Rast, 1938)
  • Михаило Н. Петровић – Алас (1868-1943): „Ђердапски риболови у прошлости и у садашњости“, Одељење друштвених наука, Српски етнографски зборник, Књига LVII, Друго одељење, Живот и обичај народни, Књига 25 (Београд: Српска краљевска академија, 1941)
  • Đoko-Đorđo J. Mazalica (1888-1975): „Jedna ikona slikara Jovana MazalićaBogunovića“ (pp. 119-121), „Nekoliko primjeraka slikarske умјетности Босне i Hercegovine od XVI.-XIX. vijeka“ (pp. 101-126), NAŠE STARINE: Godišnjak Zemaljskog zavoda za zaštitu spomenika kulture i prirodnih rijetkosti N. R. Bosne i Hercegovine, Tomovi 3-4 (Sarajevo: Zavod za zaštitu spomenika kulture N.R. Bosne i Hercegovine, 1956)
  • Azra Begić (1931-2017): „Đoko Mazalić“, Retrospektivna izložba Đoke Mazalića u Umjetničkoj galeriji u Sarajevu od 27. marta do 24. maja 1970. godine (Sarajevo: Umjetnička galerija Bosne i Hercegovine, 1970)
  • Grga Novak (1888-1978): „Morlaci (Vlasi) gledani s mletacke strane“ (Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, 1971)
  • Бранко Ј. Бокан (19??-): „Општина Сански Мост“, Књига/Део I, до јула 1941 (Београд: Борба, 1974)
  • „Glasnik Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine u Sarajevu“, Etnologija, Nova serija 29 (Sarajevo: Zemaljski muzej Bosne i Hercegovine, 1974)
  • Душан Љ Кашић (1914-1990): „Светли гробови православних Шибенчана“ (Шибеник: Епархија далматинска СПЦ, 1975)
  • Милан Дивјак - Лички (1948-): "Лички календар за сваку годину“ (Нови Сад, Српско културно друштво „Сава Мркаљ“, 1997)
  • Ружа Ћук (1949-2007): „Гласник завичајног музеја“ Књига 2, Тема броја: Друштво и културни идентитет пљеваљског краја (Пљевља: Завичајни музеј, 2001)
  • Велибор Лазаревић (1955-): „СРПСКИ ИМЕНОСЛОВ: Одабране руковети“, Едиција: Библиотека „Темељи“ (Београд: Book-Marso, 2001)
  • Аким Миљанић (19??-19??) / Вукота Миљанић (19??-): „Презимена у Црној Гори“ (Београд: Београдска књига, 2007)
  • Zrinka Pešorda Vardić (1974-): „Pučka vlastela: Društvena struktura dubrovačke bratovštine Sv. Antuna u kasnom srednjem vijeku“, Povijesni prilozi Hrvatskog instituta za povijest, Vol. 33, No. 33, pp. 215-237 (Zagreb: Hrvatski institut za povijest, 2007)
  • Братислав Теиновић (1975-): „Поп Василије–Вајан Ковачевић (1844-1896) и његово свједочанство из Српског устанка у Босни (1875—1878)“, Гласник удружења архивских радника Републике Српске Год. I, Бр. 1 (Бања Лука: Удружење архивских радника Републике Српске, 2009)
  • Божидар В. Кљајевић (1953-): „Потомци Немањића по мушкој линији: Дубровачко братство Богуновићи са огранцима Зуровци и Зуровићи у Херцеговини; Богуновићи у Шибенском залеђу (Цвјетичани, Миљуши, Шкундрићи, Ковачевићи и Грмуше)“ (Београд: Лума Принт, 2012)
  • Petar B. Bogunović (1967-): DYNASTIА NEMAGNICH ET GENUS FAMILIА BOGUNOUICH: Per vestigium documentorum archivi Ragusini [THE NEMANJIĆ DYNASTY AND ORIGIN OF THE BOGUNOVIĆ FAMILY: Tracing the documents of Dubrovnik Archive] (pp. 55-202), Chivalrous Culture, № 7 (Belgrade: Great Priory of the Knights Templar of Serbia, 2018)

Документа – извори

[уреди | уреди извор]
  • Опис слике: Утјех Вучковић из Загорја у Херцеговини, продаје робињу Тврдицу за десет дуката Цветку „Турчину“ Немањићу Богуновићу. Извор: „Historijski arhiv u Dubrovniku“ (Diversa Notariæ 11, fol. 73., 1. април 1373. године).
    Опис слике: Утјех Вучковић из Загорја у Херцеговини, продаје робињу Тврдицу за десет дуката Цветку „Турчину“ Немањићу Богуновићу.
    Извор: „Historijski arhiv u Dubrovniku“ (Diversa Notariæ 11, fol. 73., 1. април 1373. године).
  • Опис слике: Суд позива Цветка „Турчина“ Немањића Богуновића, у утврђеном српском средњовековном Граду Сребрници (Стругари, Крагујевац), да врати дуг Дубровачкој републици (1358—1808). Извор: „Historijski arhiv u Dubrovniku“ (Lettere. Lev., fol. 96., 15. јануар 1376. године).
    Опис слике: Суд позива Цветка „Турчина“ Немањића Богуновића, у утврђеном српском средњовековном Граду Сребрници (Стругари, Крагујевац), да врати дуг Дубровачкој републици (1358—1808).
    Извор: „Historijski arhiv u Dubrovniku“ (Lettere. Lev., fol. 96., 15. јануар 1376. године).
  • Опис слике: Суд позива Цветка „Турчина“ Немањића Богуновића, у утврђеном српском средњовековном Граду Сребрници (Стругари, Крагујевац), да врати дуг Дубровачкој републици (1358—1808). Извор: „Historijski arhiv u Dubrovniku“ (Lettere. Lev., fol. 96., 3. фебруар 1376. године).
    Опис слике: Суд позива Цветка „Турчина“ Немањића Богуновића, у утврђеном српском средњовековном Граду Сребрници (Стругари, Крагујевац), да врати дуг Дубровачкој републици (1358—1808).
    Извор: „Historijski arhiv u Dubrovniku“ (Lettere. Lev., fol. 96., 3. фебруар 1376. године).
  • Опис слике: Цветко „Турчин“ Немањић Богуновић продаје робињу Годимилу, Фирентинцу, настањеном у Падови. Извор: „Historijski arhiv u Dubrovniku“ (Liber dotium II, fol. 26., 12. август 1386. године).
    Опис слике: Цветко „Турчин“ Немањић Богуновић продаје робињу Годимилу, Фирентинцу, настањеном у Падови.
    Извор: „Historijski arhiv u Dubrovniku“ (Liber dotium II, fol. 26., 12. август 1386. године).
  • Опис слике: У песми (Писма од витезова приморских), која се налази у овој књизи (pp. 227-231), Андрија Качић Миошић слави јунаштво „ускока“, који су освојили (1684) Норинску кулу, а међу њих пет (5) аутор спомиње и Гргура Дамића Богуновића (pp. 231). „... Силни јунак у Баћини бише, старином се Богуновић пише, а придивком Дамићу Гргуре, сиви соко рата од Морије...“
    Опис слике: У песми (Писма од витезова приморских), која се налази у овој књизи (pp. 227-231), Андрија Качић Миошић слави јунаштво „ускока“, који су освојили (1684) Норинску кулу, а међу њих пет (5) аутор спомиње и Гргура Дамића Богуновића (pp. 231).
    „... Силни јунак у Баћини бише,
    старином се Богуновић пише,
    а придивком Дамићу Гргуре,
    сиви соко рата од Морије...“
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Богуновићи&oldid=27833330”