Пређи на садржај

Вађрајана

С Википедије, слободне енциклопедије

Вађрајана (санскрт: vajrayāna - "дијамантско возило") или тантрички будизам је огранак будизма[1] који данас преовлађује у Монголији, Тибету, Ладаку, Непалу, Бутану и међу Тибетанцима који живе у Индији.

Основали су га средњовековни индијски махасидаси.[2][3] Вађрајана се базирана на литератури познатој као будистичке тантре.[4] Он обухвата праксе које користе мантре, даране, мудре, мандале и визуелизацију божанстава и Буда. Према списима из вађрајане, појам Vajrayāna се односи на једно од три возила или путеве до просветљења, а друга два су сравакајана (такође пежоративно позната као хинајана) и махајана (а.к.а парамитајана).

Најпознатији огранак вађрајане је тибетански будизам.

Неки сматрају да се назив “дијамантски пут” односи на “несаломиву” логику коју вађнајанисти користе да одбране своје учење.[5] Према другој теорији, вађрајана будизам заговара изненадно пробуђење, слично удару муње или вађре, одакле му и назив.[6] Елијаде сматра да је гром (вађра) уједно и симбол фалуса, што имплицира сексуални симболизам који прожима тантризам на више нивоа.[5]

Вађрајана се више ослања на тантричку литературу него на традиционалне будистичке списе, па је због тога такође позната и под именом тантрајана, од глагола тантра који значи "ткати". Тантре су текстови настали у окриљу индијског махајана будизма, око 500. године, и састоје се од медитативних пракси чији је циљ да се свакодневна свест трасформише у "пробуђени ум".[7]

Историја

[уреди | уреди извор]

Вађрајана будизам се појавио у Индији у 6. и 7. веку. Развио се под утицајем утицајем популарног хиндуизма, што се огледа у служењу божанствима и употреби сложених ритуала. Тантрички будизам је у Индији завршио тако што постао изазов махајани у 7. веку, и на крају је потиснуо.[5] Познато је неколико школа индуског тантричког будизма, од којих је најважнија вађрајана.

У 11. веку је вађрајана постала сасвим устаљена на Тибету, где је пролазила кроз даљи развој.

Махасидски покрет

[уреди | уреди извор]

Тантрички будизам се може пратити до група лутајућих јогија званих махасиде (велики мудраци).[8] Према Рејнолдсу (2007), махасиди потичу из средњовековног периода на северу Индије (3–13 век) и користили су се методе које су се радикално разликовале од оних које су се користиле у будистичким манастирима, укључујући живот у шумама и пећинама и практиковање медитације у посмртним локацијам сличне онима која су практиковали подвижници Шива Капалика.[9] Ови јогијски кругови окупљали су се на тантричким гозбама (ганачакра) често на светим локацијама (пита) и местима (ксетра) која су укључивала плес, певање, сексуалне обреде и употребу табу супстанци попут алкохола, урина, меса итд.[10] Најмање две од махасида цитиране у будистичкој литератури упоредиве су са свецима Шива Нат (Горакшанат и Мацјендранат) који су практиковали Хата јогу.

Према Шуману, покрет зван Сахаја-сиди развио се у 8. веку у Бенгалу.[11] Он је био доминиран дугокосим, лутајући махасидима који су отворено оспоравали и исмевали будистички естаблишмент.[12] Махасиди су следили сидије, магијске моћи попут лета и екстрасензорне перцепције, као и духовно ослобођење.[13]

Петоструки низови

[уреди | уреди извор]
Тибетска мандала пет божанстава, из 17. века.

Суштину вађрајане представљају симболичка употреба замишљених божанских облика (мандала), који у исто време представљају пет састојака људске личности, пет тачака у простору (центар и четири угла), пет зала (незнање, мржњу, жудњу, злобу и завист) и пет мудрости (чисти апсолут, налик огледалу, ону која разликује, без установљених разлика и активну), које обично представља петорица буда прозваних Илуминатор, Непоколебљив, Рођен као драгуљ, Безгранична Светлост и Непогрешив Успех.[14]

Петоструки низови, који персонификују људску личност и бескрајни свемир с једне, и изопаченост појавне егзистенције и чистоту будаства с друге стране, представљају главне претпоставке око којих се развија свака тантричка пракса.[14]

Сексуални симболизам

[уреди | уреди извор]

Тантристи верују да се досезање будаства, поред осталих начина, може постићи и путем сексуалног сједињења.[5] Стога, тантризам често садржи и „скривена значења“, од којих неки може укључивати и сексуални смисао. Елијаде тумачи да је "сваки текст увек отворен за најмање још једно читање". Ha пример, bodhicitta значи „мисао буђења" али на сексуалном нивоу је тајно име за сперму, a prajna је мудрост, али и партнер (конкретни или имагинарни) у ритуалном сексуалном чину.[5]

  1. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 11. ISBN 86-331-2112-3. 
  2. ^ Dowman, Keith (1985). Masters of Mahamudra: Songs and Histories of the Eighty-four Buddhist Siddhas. SUNY Series in Buddhist Studies. Albany, NY: State University of New York Press. ISBN 0-88706-160-5. 
  3. ^ Dudjom Rinpoche (2002). The Nyingma School of Tibetan Buddhism: Its Fundamentals and History. Translated and edited by Gyurme Dorje with Matthew Kapstein (2nd изд.). Boston: Wisdom Publications. ISBN 0-86171-087-8. 
  4. ^ Macmillan Publishing 2004, стр. 875-876.
  5. ^ а б в г д Елијаде 1996, стр. 40–59.
  6. ^ Kembridžova ilustrovana istorija religije (pp. 80-84), Stylos. . Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6. 
  7. ^ Kembridžova ilustrovana istorija religije, Stylos. . Novi Sad. 2006. pp. 90–93. ISBN 978-86-7473-281-6. 
  8. ^ Ray, Reginald A.; Indestructible Truth: The Living Spirituality of Tibetan Buddhism, 2000
  9. ^ Reynolds, John Myrdhin. „The Mahasiddha Tradition in Tibet”. Vajranatha. Vajranatha. Архивирано из оригинала 13. 03. 2015. г. Приступљено 18. 6. 2015. 
  10. ^ Snellgrove, David. (1987) Indo-Tibetan Buddhism: Indian Buddhists and their Tibetan successors. pp 168.
  11. ^ Schumann 1974, стр. 163.
  12. ^ Kitagawa 2002, стр. 80.
  13. ^ Dowman, The Eighty-four Mahasiddhas and the Path of Tantra - Introduction to Masters of Mahamudra, 1984. http://keithdowman.net/essays/introduction-mahasiddhas-and-tantra.html
  14. ^ а б Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]