Пређи на садржај

Гузељ Јахина

С Википедије, слободне енциклопедије
Гузељ Јахина
Гузељ Јахина
Лични подаци
Пуно имеГүзәл Шамил кызы Яхина
Датум рођења(1977-06-01)1. јун 1977. (47 год.)
Место рођењаКазањ, Совјетски Савез
НародностТатар
Занимањекњижевник
Књижевни рад
Најважнија делаЗулејха отвара очи (2015)
Деца Волге (2018)
Возом за Самарканд (2021)
НаградеЈасна Пољана (2015)
Награда Велика књига (2015)
Иво Андрић (2021)
Званични веб-сајт
Татарски Универзитет страних језика

Гузељ Шамиљева Јахина (рус. Гузель Шамильевна Яхина, 1. јун 1977. Казањ) је руска књижевница и сценаристкиња, татарског порекла. Добитница је књижевних награда Велика књига и Јасна Пољана.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Гузељ Јахина рођена је у Казању 1. јуна 1977. године.[1] Њена мајка је лекар,а отац инжењер. Код куће је говорила татарски, а руски језик научила тек након што је кренула у вртић.[2]

Студирала је на Одељењу за стране језике на Татарском државном универзитету за хуманистичке и образовне науке. Преселила се у Москву 1999. године. Дипломирала је драматургију на Московској школи филма 2015. године.[3]

Књижевна каријера

[уреди | уреди извор]

Гузељ Јахина је радила у односима с јавношћу и адвертајзингу. Своју списатељску каријеру започела је објављивањем прича у часописима Нева и Октобар. Делови њеног дебитантског романа Зулејха отвара очи појавили су се у часопису Сиберске ватре.

Јахинин дебитантски роман заснован је на искуствима њене баке Татарке. Тридесетих година 20. века, као део програма раскулучавања, Совјети су насилно преселили многе Татаре из европског дела Русије у Сибир. Међу њима је била и њена бака. Била је прогнана у младости и могла је да се врати кући тек шеснаест година касније. Роман описује искуства Зулејхе, татарске сељанке. Њен супруг се одупрао раскулучавању и зато су га убили. Зулејха је пребачена у Сибир и остављена на удаљеном месту на реци Ангари са мало средстава за преживљавање. Зулејха је морала да превазиђе тешке услове, да изгради односе са другим прогнаницима и да створи нови идентитет и разлоге за живот.[1] Јахина је причу у почетку написала као сценарио, а касније га је проширила у роман.[4] Пре него што је прихваћен за објављивање, роман је одбацило више издавача.[5]

Филмска компанија Русскоие је 2019. године снимила серију од 8 епизода засновану на роману Зулејха отвара очи за ТВ канал Руссиа 1.[6]

Други роман Деца Волге објављен је 2018. године. У њему пише о животу совјетских Немаца на Волги од 1918. до краја тридесетих, кроз перспективу Баха, наставника немачког језика и писца бајки.[7]

У марту 2021. године објављен је њен трећи роман Возом за Самарканд (рус. Эшелон на Самарканд).[8]

Библиографија

[уреди | уреди извор]

Кратке приче

[уреди | уреди извор]
  • Лептир (Мотылек) часопис Нева 2014.
  • Пушка (Винтовка) часопис Октябрь 2015.

Сценарији

[уреди | уреди извор]
  • Поклон (Подарок), 2016[9]

Романи

[уреди | уреди извор]

Награде

[уреди | уреди извор]
  • 2015 — Добитник награде за Књига године за роман Зулејха отвара очи [11]
  • 2015 — Добитник награде Јасна Пољана за роман Зулејха отвара очи[1]
  • 2015 — Добитник награде Велика књига за роман Зулејха отвара очи[12][13] [14]
  • 2016 — Добитник награде Сирано
  • 2017 — Добитник награде француског часописа Transfuge[15]
  • 2017 — Добитник Награде читаоца за роман Зулејха отвара очи
  • 2018 — Добитник награде пројекта „Сноб“ „Сделано в России“ за роман Деца Волге[16]
  • 2019 — 3. награда Велика књига за роман Деца Волге[17]
  • 2019 — Добитник „Велике награде Иво Андрић“ за роман Деца Волге[18]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в Alexandra Guzeva (12. 12. 2015). „3 major Russian books of 2015”. Russia Beyond The Headlines. Приступљено 5. 4. 2016. 
  2. ^ Jean-Félix de la Ville Baugé (9. 9. 2015). „Guzel Yakhina : " La rencontre de mes deux héros est la rencontre de deux âmes nues "”. Le Courrier de Russie (на језику: French). Архивирано из оригинала 18. 06. 2016. г. Приступљено 5. 4. 2016. 
  3. ^ „Rustam Minnikhanov met with writer Guzel Yakhina” (Саопштење). Press Service of the President of the Republic of Tatarstan. 25. 12. 2015. Архивирано из оригинала 22. 04. 2021. г. Приступљено 5. 4. 2016. 
  4. ^ Natalia Kochetkova (14. 12. 2015). „Ходил слух, что докторам приказано отравить детей” (на језику: руски). Lenta.ru. Приступљено 5. 4. 2016. 
  5. ^ Alena Solntseva (6. 12. 2015). „Дело рук самих начинающих”. The New Times (на језику: руски). Приступљено 31. 5. 2018. 
  6. ^ „Сериал «Зулейха открывает глаза»”. vokrug.tv. Приступљено 19. 4. 2021. 
  7. ^ „Guzelj Jahina - Zajednički jezik”. rts.rs. Приступљено 19. 4. 2021. 
  8. ^ Новый роман Гузель Яхиной «Эшелон на Самарканд» выйдет в марте
  9. ^ „Лауреат "Большой книги" Гузель Яхина победила на конкурсе сценариев” (на језику: руски). RIA News. 16. 2. 2016. Приступљено 5. 4. 2016. 
  10. ^ „«Не получается писать о современности»: с амурчанами пообщалась Гузель Яхина”. ampravda.ru. Приступљено 18. 4. 2021. 
  11. ^ Татьяна РЯБИНИНА | Сайт «Комсомольской правды» (2016-11-13). „Гузель Яхина: «Хочу, чтобы в фильме «Зулейха открывает глаза» сыграла Чулпан Хаматова»” (на језику: руски). KP.RU - сайт «Комсомольской правды». Приступљено 2019-12-11. 
  12. ^ Первую премию «Большой книги», в 3 млн рублей получила Гузель Яхина за роман «Зулейха открывает глаза»
  13. ^ „Стал известен лауреат премии "Большая книга"” (на језику: руски). Интерфакс. Приступљено 2015-12-10. 
  14. ^ „Big Book Prize”. Britannica. 17. 3. 2016. Приступљено 5. 4. 2016. 
  15. ^ „Les prix littéraires 2017 – La récap – Ballade au fil de …”. www.cathjack.ch. 
  16. ^ „Вручение премии «Сделано в России»: трансляция и победители”. snob.ru. Приступљено 19. 4. 2021. 
  17. ^ „Национальная литературная премия «Большая книга»: Итоги”. www.bigbook.ru. Приступљено 2020-03-21. 
  18. ^ „„Велику награду Иво Андрић“ Драгославу Михаиловићу и Гузељ Јахини”. andricevinstitut.org. Приступљено 19. 4. 2021. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гузељ_Јахина&oldid=28569504”