Денко Крстић
Денко Крстић | |
|---|---|
 Денко Крстић | |
| Датум рођења | 1824 |
| Место рођења | Младо Нагоричано |
| Датум смрти | 16. јун 1882 |
| Место смрти | Приштина |
Младен Денко Крстић (мкд. Денко Крстиќ, Старо Нагоричане, септембар 1824 – 1882) био је кумановски трговац и османски српски активиста. [1] Био је један од најутицајнијих у Куманову свог времена [2] и имућан човек. [3]
Биографија
[уреди | уреди извор]Крстић је рођен или септембра 1824. или 1826. године у селу Младо Нагоричане [4] у то време у саставу Скопског санџака, (сада Старо Нагоричане, Северна Македонија). Био је етнички Србин и српски родољуб. [5]
Године 1843. кратко је био учитељ црквенословенског и српског језика у Куманову, по уџбеницима из Београда. [6] [7] Један од његових ученика био је Таша Чивковић, каснији османски српски мецена. [4] У периоду 1847–1851, цркву Светог Николе у Куманову подигли су ктитори: иконом поп Димитрије, Крсто Путо и његов син Денко Крстић, поп Неша, Хаџи-Стојилковић, и породице Рикачовци, Шапкалијанци, Борозани и Стојанћејини. [8]
Године 1860. иконом Димитрије и Денко Крстић позвани су на саслушање у Скопље од великог везира Мехмед-паше Кибризлија, да буду обешени, али су платили за њихово пуштање. [9]
Оснивањем Бугарске егзархије 1870. године положај Срба у Македонији, који су припадали Цариградској патријаршији, био је знатно умањен. Егзархија је одузела црквену имовину Патријаршије, а Срби су плаћали порез 7–8 година без икаквих прихода, иако су накнадно тражили да им се врати део пореза од дела заплењене имовине која је потом остала под Бугарима. [10] Денко Крстић је саградио костурницу, а „указом је потврђено да припада Србима“, па је помесна црква захтевала да „мора да остане српска“. [10] Био је кључан у обезбеђивању нахије Кратово у наставку припајања Цариградској патријаршији, против притиска Бугарске егзархије; био је на челу групе чорбаџија оријентисаних према Србима (богатих трговаца) која је са старешином у нахији закључила да раскине везе са Егзархијом и постигне договор са Миловановићем, што је и учињено до следеће године. [11] Ово је критиковао бугарски гласник. [11]
Током српско-османског рата (1876–78) за њега се тврдило да је био српски шпијун, који је српској влади извештавао о информацијама о Османској војсци. [12] Учествовао је у Кумановском устанку (1878). После смрти свештеника Димитрија (1880), Денко га је наследио као иконом (управитељ) Кумановске области. [13] Крајем 1880. пресретнуто је његово писмо у вези са Брсјачком буном, након чега је затворен. [12] Као заштитника Срба у Кумановској области (и умешаности у устанке), [5] војни суд у Приштини осудио га је на доживотни затвор [5] због велеиздаје. [2] Умро је у османском затвору у Приштини 16. јуна 1882. године. [2] [5] После његове смрти, његов рад је наставио његов зет Димитрије Николић. [2]
Имао је сина Ђорђа (рођен 1868), који је био отац професора Драгаша Денковића (1910–1999). [14]
Напомене
[уреди | уреди извор]- Име му је било Младен, [4] [11] Денко у деминутиву. Иако је писао на свом локалном дијалекту помешаном са српским књижевним језиком, стално се потписивао са -ов, Крстов. [15]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Климент Џамбазовски (1979). Грађа за историју македонског народа из Архива Србије. Архив Србије. стр. 178—179.
- ^ а б в г Браство. 16. Друштво св. Саве. 1921. стр. 250—251.
- ^ Иван Иванић (1910). Маћедонија и маћедонџи. 2. Штампа Савића и Комп. стр. 460.
- ^ а б в Рецуеил де Вардар. Академија. 1999. стр. 77.
- ^ а б в г Босанска вила. 19-20. 1904. стр. 348.
- ^ Годишњица Николе Чупића. 32. Штампа Државне штампарије Краљевине Југославије. 1913. стр. 276.
- ^ Јовановић, Алекса (1937). Споменица двадесетогодишњице ослободјења Јужне Србије, 1912-1937. Јужна Србија. стр. 245.
- ^ Хаџи-Васиљевић 1909, стр. 556.
- ^ Хаџи-Васиљевић 1909, стр. 505.
- ^ а б Институт за национална историја (1964). Гласник. 8. Скопје. стр. 132.
- ^ а б в Љубиша Доклестић (1973). Српско-македонските односи во XIX-от век: до 1897 година. Нова Македонија. стр. 200.
- ^ а б Југословенски историјски часопис. 15-16. Савез друштава историчара Југославије. 1976. стр. 162.
- ^ Хаџи-Васиљевић 1930, стр. 500.
- ^ Рецуеил де Вардар. Академија. 2005. стр. 161.
- ^ Јован Хаџи-Васиљевић (1928). Просветне и политичке прилике у јужним српским областима у xиx в. (до српско турских ратова 1876-78). Стампарија "Св. Сава" M. Сладековица. стр. 184.
Литература
[уреди | уреди извор]- Хаџи-Васиљевић, Јован (1909). Јужна стара Србија: историјска, етнографска и политичка истраживања, књига прва. Нова стампарија Давидовић. (е-боок)
- Хаџи-Васиљевић, Јован (1930). Скопље и његова околина: историска, етнографска и културно политичка излагања. Штампарија "Св. Сава.