Пређи на садржај

Денко Крстић

С Википедије, слободне енциклопедије
Денко Крстић
Денко Крстић
Датум рођења1824
Место рођењаМладо Нагоричано
Датум смрти16. јун 1882
Место смртиПриштина

Младен Денко Крстић (мкд. Денко Крстиќ, Старо Нагоричане, септембар 1824 – 1882) био је кумановски трговац и османски српски активиста. [1] Био је један од најутицајнијих у Куманову свог времена [2] и имућан човек. [3]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Крстић је рођен или септембра 1824. или 1826. године у селу Младо Нагоричане [4] у то време у саставу Скопског санџака, (сада Старо Нагоричане, Северна Македонија). Био је етнички Србин и српски родољуб. [5]

Године 1843. кратко је био учитељ црквенословенског и српског језика у Куманову, по уџбеницима из Београда. [6] [7] Један од његових ученика био је Таша Чивковић, каснији османски српски мецена. [4] У периоду 1847–1851, цркву Светог Николе у Куманову подигли су ктитори: иконом поп Димитрије, Крсто Путо и његов син Денко Крстић, поп Неша, Хаџи-Стојилковић, и породице Рикачовци, Шапкалијанци, Борозани и Стојанћејини. [8]

Године 1860. иконом Димитрије и Денко Крстић позвани су на саслушање у Скопље од великог везира Мехмед-паше Кибризлија, да буду обешени, али су платили за њихово пуштање. [9]

Оснивањем Бугарске егзархије 1870. године положај Срба у Македонији, који су припадали Цариградској патријаршији, био је знатно умањен. Егзархија је одузела црквену имовину Патријаршије, а Срби су плаћали порез 7–8 година без икаквих прихода, иако су накнадно тражили да им се врати део пореза од дела заплењене имовине која је потом остала под Бугарима. [10] Денко Крстић је саградио костурницу, а „указом је потврђено да припада Србима“, па је помесна црква захтевала да „мора да остане српска“. [10] Био је кључан у обезбеђивању нахије Кратово у наставку припајања Цариградској патријаршији, против притиска Бугарске егзархије; био је на челу групе чорбаџија оријентисаних према Србима (богатих трговаца) која је са старешином у нахији закључила да раскине везе са Егзархијом и постигне договор са Миловановићем, што је и учињено до следеће године. [11] Ово је критиковао бугарски гласник. [11]

Током српско-османског рата (1876–78) за њега се тврдило да је био српски шпијун, који је српској влади извештавао о информацијама о Османској војсци. [12] Учествовао је у Кумановском устанку (1878). После смрти свештеника Димитрија (1880), Денко га је наследио као иконом (управитељ) Кумановске области. [13] Крајем 1880. пресретнуто је његово писмо у вези са Брсјачком буном, након чега је затворен. [12] Као заштитника Срба у Кумановској области (и умешаности у устанке), [5] војни суд у Приштини осудио га је на доживотни затвор [5] због велеиздаје. [2] Умро је у османском затвору у Приштини 16. јуна 1882. године. [2] [5] После његове смрти, његов рад је наставио његов зет Димитрије Николић. [2]

Имао је сина Ђорђа (рођен 1868), који је био отац професора Драгаша Денковића (1910–1999). [14]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  • Име му је било Младен, [4] [11] Денко у деминутиву. Иако је писао на свом локалном дијалекту помешаном са српским књижевним језиком, стално се потписивао са -ов, Крстов. [15]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Kliment Džambazovski (1979). Građa za istoriju makedonskog naroda iz Arhiva Srbije. Arhiv Srbije. стр. 178—179. 
  2. ^ а б в г Brastvo. 16. Društvo sv. Save. 1921. стр. 250—251. 
  3. ^ Ivan Ivanić (1910). Maćedonija i maćedondži. 2. Štampa Savića i Komp. стр. 460. 
  4. ^ а б в Recueil de Vardar. Akademija. 1999. стр. 77. 
  5. ^ а б в г Bosanska vila. 19-20. 1904. стр. 348. 
  6. ^ Godišnjica Nikole Čupića. 32. Štampa Državne štamparije Kraljevine Jugoslavije. 1913. стр. 276. 
  7. ^ Jovanović, Aleksa (1937). Spomenica dvadesetogodišnjice oslobodjenja Južne Srbije, 1912-1937. Južna Srbija. стр. 245. 
  8. ^ Hadži-Vasiljević 1909, стр. 556.
  9. ^ Hadži-Vasiljević 1909, стр. 505.
  10. ^ а б Institut za nacionalna istorija (1964). Glasnik. 8. Skopje. стр. 132. 
  11. ^ а б в Ljubiša Doklestić (1973). Srpsko-makedonskite odnosi vo XIX-ot vek: do 1897 godina. Nova Makedonija. стр. 200. 
  12. ^ а б Jugoslovenski istorijski časopis. 15-16. Savez društava istoričara Jugoslavije. 1976. стр. 162. 
  13. ^ Hadži-Vasiljević 1930, стр. 500.
  14. ^ Recueil de Vardar. Akademija. 2005. стр. 161. 
  15. ^ Jovan Hadži-Vasiljević (1928). Prosvetne i političke prilike u južnim srpskim oblastima u xix v. (do srpsko turskih ratova 1876-78). Stamparija "Sv. Sava" M. Sladekovica. стр. 184. 

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Денко_Крстић&oldid=26866039”