Епископ горњокарловачки Сава
| Епископ горњокарловачки Сава | |
|---|---|
.jpg) Епископ Сава (Трлајић) | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 19. јул 1884. |
| Место рођења | Мол, Аустроугарска |
| Датум смрти | август 1941. (57 год.) |
| Место смрти | Велебит, Краљевина Југославија (дејуре) НДХ (дефакто) |
Сава (световно Светозар Трлајић; Мол, 19. јул 1884 — Велебит, август 1941) је био епископ горњокарловачки од 1938. до 1941. Убили су га усташе у такозваној НДХ. Српска православна црква га је 1998. прогласила за свештеномученика.
Биографија
[уреди | уреди извор]
Рођен је као Светозар Трлајић 19. јула 1884. године у Молу од оца Стефана и мајке Јелисавете рођене Каракашевић. Основну школу је завршио у родном месту, потом гимназију са великом матуром у Новом Саду и Богословију у Сремским Карловцима. После тога је завршио Правни факултет Универзитета у Београду, а правосудни испит је положио на Правном факултету у Загребу.
У чин ђакона рукоположио га је епископ темишварски Георгије Летић 19. јануара 1909. године, а у чин презвитера 27. јануара 1909. Као парохијски свештеник службовао је у Печки и Башаиду (1911-1927)[1]. Почетком 1927. године изабран је за референта, а убрзо и за главног секретара Светог архијерејског синода.
Као удов свештеник, замонашио се 27. октобра 1929. у манастиру Крушедолу. Убрзо је произведен у чин протосинђела и архимандрита, и постављен за старешину манастира Крушедола. За викарног епископа сремског посвећен је 30. септембра 1934. године. Хиротонисао га је патријарх српски Варнава у Сремским Карловцима уз саслужење епископа тимочког Емилијана, нишког Јована, захумско-херцеговачког Тихона и злетовско-струмичког Симеона. За епископа горњокарловачког изабран је 22. јуна 1938. године. После смрти епископа пакрачког Мирона 1941. године, био је и администратор Пакрачке епархије.[2] Прву архијерејску службу у пакрачкој Саборној цркви служио је почетком марта, после седам година паузе, јер је епископ Мирон био онемогућен ломом ноге.[3]
Почетком Другог светског рата у Југославији, 1941. године, одбио је понуду италијанских окупационих снага да напусти епархију и пређе у Београд. По сведочењу свештеника Јована Силашког, Алојзије Степинац
 | Неутрална тачка гледишта овог чланка је оспорена. |
је владици Сави претио. Поручио му је да уколико не напусти хрватски Карловац биће ликвидиран. На то му је владика Сава одговорио: Главу дајем, али свој народ не остављам![4] Ухапшен је 17. јула 1941. и заточен заједно са још тројицом српских свештеника и тринаест угледних Срба у шталу усташе Јосипа Томљеновића у Плашком. После мучења усташе су владику Саву, заједно са свештеницима: Богољубом Гаковићем, Ђуром Стојановићем и Станиславом Насадилом,[5] везали у ланце и 19. јула одвели у Госпић. Ту су мучени све до половине августа, када је владика одведен са 2.000 Срба према планини Велебит. Негде на овој планини мученички је пострадао.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, владика Сава проглашен је за светог и уврштен у Именослов Српске православне цркве као „свештеномученик“.
Од 2008. године улица Нова 6. у Бусијама, приградском насељу Београда, носи име по епископу Сави Трлајићу.[6]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Живот дао, али народ није оставио („Политика”, 13. септембар 2016)
- ^ Сава Вуковић: „Српски јерарси од деветог до двадесетог века“, Евро Београд, Унирекс Подгорица, Каленић Крагујевац, 1996. године; текст „Сава (Трлајић) епископ горњокарловачки 1938-1941“, pp. 434. COBISS.SR 162167047
- ^ Прва архијерејска служба епископа Саве у Пакрацу. Политика, 5. март 1941, стр. 8[мртва веза]
- ^ Ћоровић, Трифко (2019). Српско коло, број 41. (за април), стр. 2., Да ли смо достојни љубави Светог Саве Горњокарловачког. Београд: Савез Срба из региона.
- ^ „Митрополит Порфирије учествовао у чину канонизације свештеномученика Станислава Насадила (СПЦ, 10. јун 2019)”. Архивирано из оригинала 10. 06. 2019. г. Приступљено 10. 06. 2019.
- ^ "Службени лист“ 02/2008
Литература
[уреди | уреди извор]- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро.
- Давидов, Динко (2013). Тотални геноцид: Независна Држава Хрватска 1941-1945. Београд: Завод за уџбенике.
- Ђурић, Вељко Ђ. (1997). Голгота Српске православне цркве 1941-1945. Београд: Народна књига, Алфа.
- Кокотовић, Будимир (2018). Гробна места архијереја Карловачког владичанства. Београд-Карловац: Мартириа.
- Милковић, Наум (2018). Сава, епископ горњокарловачки: Живот и дјело. Београд-Карловац: Мартириа.
- Орловић, Сњежана (2017). Православна епархија горњокарловачка: Шематизам. Београд-Карловац: Мартириа.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Биографија на сајту епархије горњокарловачке
- Главу дајем ал' свој народ не остављам („Православље“, 1. август 2005)
- Сава Горњокарловачки (orthodoxwiki)
- Уздизање крста над Катином јамом („Политика”, 11. јул 2016)
- У сусрет празнику: Свети Сава Горњокарловачки (СПЦ, 16. јул 2020) Архивирано на сајту Wayback Machine (17. јул 2020)
