Зенодот
Зенодот (Грчки: Ζηνόδοτος) био је грчки граматичар, књижевни критичар, стчуњак за Хомеров опус и први библиотекар Александријске библиотеке. Живео је за време владавине прва два Птолемеја, и био је на врхунцу стваралаштва и репутације око 280. пре нове ере. Пионир је оновремене употребе метаподатака у библиотекарству.
Биографија
[уреди | уреди извор]Био је родом из Ефеса. Образовао га је Филит са Коса.
Зенодот је био први управник Александријске библиотеке и први критички уредник (διορθωτής, diorthōtes) Хомерових дела. Током 284. пре нове ере, Птолемејски двор је именовао Зенодота за првог директора библиотеке и такође званичног васпитача наследника краља. Његове колеге у библиотеци били су Александар Етолски и Ликофрон Халкидски, којима је додељено сређивање дела трагичара и комедиографа, док су Хомер и други сродни аутори били Зенодотово задужење.[1]
Такође је држао предавања о Хесиоду, Анакреону и Пиндару, ако није објавио њихова издања. Суда га назива епским песником, а у Greek Anthology је наведено да је аутор три епиграма.[1]
Организација библиотеке
[уреди | уреди извор]Поред свог другог научног рада, Зенодот је увео систем организације материјала у Александријској библиотеци према којем су текстови били распоређени у различите просторије на основу њихове тематике (стихови или прозни, књижевни или научни), и постаојале су различите подкласификације унутар сваке просторије.[2]
У оквиру својих предмета, Зенодот је организовао дела по азбучном реду по првом слову имена њиховог аутора. Увео је принцип азбучне организације дела.[3]
Поред тога, библиотечко особље је имало задатак да прикачи малу ознаку на крај сваког свитка. Ове ознаке су садржале имена аутора као и другу идентификацију и додаване су током поступка приступања, али често без наслова; добар део свитака садржао је више од једног дела, а многа дела, као што су компилације поезије, обухватале су више од једног наслова. Када је недостајао наслов, Зенодот је морао да одмота и прегледа текст. Такве ознаке су омогућиле да се свици лако врате у област у оквиру које су класификовани, а такође су омогућавали да корисници библиотеке не морају да одмотају сваки свитак да би видели шта садржи.[4] Ово је била прва забележена употреба метаподатака, прекретница у историји библиотеке.[5] Тек у другом веку нове ере појављује се потпунија алфабетизација.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Chisholm 1911, стр. 973.
- ^ Casson, L. (2001). Libraries in the Ancient World. Ann Arbor, MI: Edwards Brothers. p. 37
- ^ Casson, L. (2001). Libraries in the Ancient World. Ann Arbor, MI: Edwards Brothers. p. 37
- ^ Casson, L. (2001). Libraries in the Ancient World. Ann Arbor, MI: Edwards Brothers. p. 37
- ^ Phillips 2010.
Литература
[уреди | уреди извор]- Phillips, Heather A. (август 2010). „The Great Library of Alexandria?”. Library Philosophy and Practice. ISSN 1522-0222.
- Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Zenodotus”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 28 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 972.
- F. A. Wolf, Prolegomena ad Homerum, section 43 (1859 edition)
- H. Düntzer, De Zenodoti studiis Homericis (1848)
- A. Römer, Über die Homerrecension des Zenodotus (Munich, 1885)
- F. Susemihl, Geschichte der griechischen Litteratur in der Alexandrinerzeit, i. p. 330, ii. p. 14
- J. E. Sandys, Hist. of Class. Schol. (1906), ed. 2, vol. i. pp. 119–121.
Додатна литература
[уреди | уреди извор]
Herbermann, Charles, ур. (1913). „Alexandrian Library”. Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company.- Pfeiffer, R. (1968). History of Classical Scholarship
. Oxford. стр. 105–22. - Reynolds, L.D.; Wilson, N.G. (1991). Scribes and Scholars (3rd изд.). Oxford. стр. 8—12.
