Корисник:Интермедицхбо/Мој лични песак 5

• Право на помагала о трошку осигурања
• Право на генетичко саветовање
• Права из пензијског и инвалидског осигурања професионалних војних лица Србије

Основне информације

Способност очног сочива је да мења своју јачину како би гледањем блиских предмета настала јасна слика на мрежњчи

У акомодационом мировању, кад је предмет у далекој тачки, цилијарни мишићи су опуштени, а сочиво је скоро равна, што значи да јој се повећао радијус закривљености, а с тиме и жаришна даљина. Сочиво у том положају има најмању јачину, ј = 59 дпт.

Кад се предмет приближава оку, цилијарни мишићи се контрахују, што доводи па попуштања спољашње силе на сочиво и оно се због сопствене еласичности испупчује. Тада јој се смањи радијус закривљености, а самим тим и жаришна даљина, што значи да је јачина сочива порасла.

Око је у акомодацијском максимуму онда кад се предмет налази у ближој тачки. Тада је јачина сочива највећа, ј = 71 дпт.

На даљини јасног вида око акомодира без напора и тада је јачина сочива приближно 64 дпт.

Дугогодишња горушица праћена спонтаним враћањем хране из желуца у једњак (регургитација) Појава ноћне горушице и регургитације Учестало подригивање и осећај надутости желуца Вишегодишња горушица која се последњих неколико месеци спонтано умањила или у потпуности престала. Класичан анамнестички податак за постојање БЈ је вишегодишња горушица која се последњих неколико месеци спонтано умањила или у потпуности престала. Разлог за овакво стање је чињеница да измењена слузокожа БЈ не поседује рецепторе који сигнализирају присуство киселине. Поред горе наведених симптома код ових болесника се јавља и осећај отежаног гутање хране, који најчешће настаје због оштећене перисталтике тела једњака. Такође, може се регистровати и појава болова у грудима и у горњем делу желуца. Веома често ови болесници имају и проблем у виду појаве дугогодишњег сувог кашаља. Суви кашаљ узрокован је сталним враћањем желудачног садржаја не само у једњак већ и у дисајно стабло.

Шаблон:Медицинска штета

Почетни приказ

Да бисте подесили почетни приказ шаблона, потребно је користити параметар |стате=:

• |стате=цоллапсед: {{Интермедицхбо|state=collapsed}} да би се шаблон приказао затворен, тј. да сви делови осим линије наслова буду сакривени
• |стате=еxпандед: {{Интермедицхбо|state=expanded}} да би се шаблон приказао отворен, тј. да комплетан шаблон буде приказан
• |стате=аутоцоллапсе: {{Интермедицхбо|state=autocollapse}}
• да би се шаблон приказао затворен ако постоји {{navbar}}, {{sidebar}} или нека друга табела на страници са атрибутом цоллапсибле
• да би се шаблон приказао отворен ако нема других склопљивих елемената на страници

Ако параметар |стате= није одређен, почетни приказ шаблона онда контролише параметар |дефаулт=. За овај шаблон, исти тренутно има вредност autocollapse. .

Наслов два

---

НА СЕДАМДЕСЕТУ ГОДИШЊИЦУ ПРОБОЈА СОЛУНСКОГ ФРОНТА ДРУГО УМИРАЊЕ РАТНИКА Још није утврђена „појединачна одговорност" за уништење српског војничког гробља на Делијском вису у Нишу ради изградње насеља. Докад ће нам непосредна корист бити важнија од пијетета према прецима . Насеље ће ипак нићи, осуде вандализма су само формалне Последњих дана августа објављена је неупадљива новинска вест која се чинила готово невероватном: припремајући терен за изградњу стамбеног блока, механизација грађевинских предузећа „Прогрес" из Пирота и „Грађевинар" из Ниша прекопала је и потпуно уништила гробље српских војника из 1914. годнне, на Делијском вису у Нишу! Парадокс одабраног тренутка био је комплетан. Вандализам без преседана одиграо се на 70-годишњицу пробоја солунског фронта; десио се у граду који је у драматичним збивањима 1914. године имао статус српске престонице, а из којег је објављена Нишка декларација као један од темеља будуће Југославије; и коначно, скрнављење старог војничког гробља изведено је у години када је - ако је веровати агенцијским вестима - реновирање српских војничких некропола обављено чак и у неким земљама с којима је Србија (а у другом светском рату и Југославија) била у ратном стању. Мистерија читавог подухвата садржана је у околностима да је рушење гробља предузето према Детаљном урбанистичком плану МЗ Делијски вис, који је „превидео присуство истрријског споменика" (што тврде једни), или га је „једноставно игнорисао" (што доказују други)! Шта се заиста догодило? ДЕПОНИЈЕ НА ГАБРОВИЦИ Филм неприличног урбанистичко-грађевинског подухвата почиње да се врти током месеца августа, када је истина о судбини гробља почела да продире у јавност, али поводи су знатно старији и настају смицалнцама око Детаљног урбанистичког плана и очитих намера да се гробље српских војника уновчи на тржишту грађевинских локација. Појава, дакле, није нова - она је одавно знана у нашем свакодневном животу - а као њене жртве пали су бројни културно-историјски споменици у многим градовима и широм земље. Грађевинске локације су веома тражена роба, а општинске бирократије, одавно се показало, спремне су да погазе прописе, у корист најужих материјалних интереса. Дакле, током августа 1988. године камиони, утоваривачи и булдожери грађевинских предузећа „Прогрес" из Пирота и „Грађевинар" из Ниша, „рашчишћавајући терен за изградњу стамбене зграде (!)", започели су систематско уништавање Српског војничког гробља на тзв. „меморијалном комплексу" у чијем се саставу налази и Енглеско војничко гробље. Становници Делијског виса су запрепашћени. Процес „припреме грађевинског простора" представља нешто више од случајног скрнављења: под ножевима булдожера нестајали су комплетни гробови, са очуваним споменицима и добро видљивим именима сахрањених војника, с деловима опреме и скелетима покопаних! Заоравајући дубоко у нагнути терен гробља, булдожери нису поштедели ниједан детаљ овог историјског споменика под формалном заштитом државе: гомиле „материјала" - надгробних споменика, земље, скелета војника и очуваних детаља њихове опреме - товарене су у камионе и пребациване до формираних „депонија" код Брзог Брода, на Широким падинама, на Острову и код Оштре чуке, углавном дужином корита Габровачке реке чија се котлина тако претворила у резерват јавног срама. Грађани на локацијама бројних депонија срамоте добили су и друге разлоге за узбуђење: нпр. у Улици Марина Држића, кипер са товаром „материјала" избацио је у једно двориште - комплетан људски скелет! Очуване скелете мртвих војника, или њихове карактеристичне детаље, камиони су избацивали и на Широким падинама, и на Оштрој чуки испод Вукманова, а и на Острову. На подручју „депоније" Брзог Брода недавно су пронађена још два очувана људска скелета (грађани их помињу као „лешеве", иако се ради о 74 године старим посмртним остацима). Више се ништа, међутим, није могло учинити. Српско војничко гробље на Делијском вису - поштеђено од Бугара, Аустријанаца, Немаца итд. - неповратно је уништено од домаће бирократије! ПОСЛОВИ БЕЗ ДОЗВОЛЕ Радови на скрнављењу Српског војничког гробља прекинути су 31. августа и непосредно пошто је саблажњива вест продрла у јавност, а само три дана касније - 2. септембра ове године - Дирекција за урбанизам, изградњу и реконструкцију Ниша злоупотребила је ауторитет Тањуга: „Српско војничко гробље на Делијском вису крај Ниша стоји недирнуто и грађевинскн радници приликом копања темеља за стамбено насеље нису зашли у будући меморијални парк(!)" Ову беспримерну неистину поткрепио је својом функцијом технички руководилац Дирекције, мр Михаило Медведев, који је истакао да је „локација (читај: гробље), у складу са детаљннм урбанистичким планом обележена као будући меморијални комплекс, а цивилни и војни стручњаци разрађују планове за његово комплетно уређење". Тако се накнадно сазнало да „…у Меморијалном комплексу на Делијском вису треба да се уреде гробља српских ратника из првог и другог светског рата, као и војно гробље Британског Комоивелта (које се и сада редовно одржава - на иницијативу Комитета за уређивање гробља енглеских војника, чије је седиште у Солуну). Надлежни органи - речено је - треба тек да утврде садржај и порекло спомен-обележја и садржај ископина које су откривеие приликом отварања градилишта(!). Иза ове смушене изјаве остало је сасвим нејасно више различитих околности, али пре свега питање: зашто се о потпуно очуваном и јасно обележеном војничком гробљу, које је познато у читавом Нишу и широј околини, говорило као о „спомен-обележју" и какве су то „ископине, откривене приликом отварања градилишта, чији садржај треба накнадно утврдити", када се нипошто не ради о некаквом археолошком локалитету с траговима давне културе, већ о свима добро познатом војничком гробљу чијем је значају требало само нешто мало више пажње? Ко је и како издао дозволу за почетак радова и јесу ли грађевинари уопште располагали потребним одобрењем? - Ми смо од инвеститора добили прописну грађевннску дозволу - тврди Драгутин Брић генерални директор нишког „Грађевинара", чији су булдожери радили на пустошењу Српског војничког гробља. - Постојали су тзв. урбанистички услови и урбанисткчки план. Постојао је и пројекат. Наши радници нису морали да размншљају о томе шта је под земљом (али, било је и над земљом!), јер, су сматралн да је неко о томе водио рачуна. Они су напустили машине тек када су видели о чему се ради, али било је касно. - Уклањање војничког гробља започето је без нашег знања и без грађевинске дозволе - изјављује Драгослав Павловић, председник Скупштине општине Ниш - Налог општинској грађевинској инспекцији да забрани даље радове издао сам непосредно пошто сам сазнао шта се догађа. Радови су обустављени. То зкача да се дозвола за извођење радова на тој локацији може издати једино на основу решења надлежне уставове о измештању гробља. Такво решење, међутим, није постојало. - Непосредло пред почетак радова били су код нас представници инвеститора и Завода за урбанизам - рекао је Александар Радовић, директор Завода за заштиту споменика културе у Нишу. - Завод за урбанизам требало је да нам изда тзв. услове за пројектовање ва овом терену и да нас после тога обавести када ће почети радови. Међутим, векоме није одговарало предуго време, потребно за ексхумацију мртвих и друге радове и одобрења… У сваком случају, ми смо одмах поднели пријаву општинском јавном тужиоцу: треба утврдити чињенице и одговорности појединаца. Завод је формирао и комисију чији је задатак да утврди садашње стање на српском војничком гробљу. Према надлежним изјавама: остаје да се сагледа могућност санације разрованих гробова - уколико је то уопште могуће. Уколико не буде могуће, све што је до сада ископано закопаће се у заједничку спомен-костурницу! Тако ће - мисли се - „фад добити одговарајући споменик, а штета на гробљу биће исправљена(!?)" Хоће ли заиста? УЗРОЦИ I ПОСЛЕДИЦЕ Народ који заборавља своју историју осуђен је на то да је поново преживи. У наведеној нишкој варијанти, оваква могућност јавила се очито као последица нечије утицајне глади за становањем на Делијском вису или могућностима грађевинске распродаје Делијског виса. Њима је жртвовано постојање Српског војничког гробља. Слични примери одавно су, уосталом, познати. Искључивост грађевинског одлучивања угрозила је и друге градове, и друге споменике. Манња изградње породичних кућа озбиљно је нарушила интегритет крагујевачких Шумарица: стамбене згаде готово да су довеле у питање хумке стрељаних! Слична је ситуација и са крушевачким Слободиштем, око чијег се комплекса озбиљно стеже обруч породичних (али и других) стамбених згада. Хистерија престижа упорно потискује историју и њене споменике, при чему заводи за заштиту споменика имају сасвим занемарљиву, готово почасну улогу, што се потврдило на безброј различитих примера. Последњи пут на Српском војничком гробљу у Нишу, а пре тога на фамозној трамвајској прузи кроз Улицу Генерал Жданова у Београду, где су Историја и Култура ућуткани демагогијом позива на „радничку класу с периферије Београда". У питању је, међутим, било нешто друго. Случај Делијског виса даје идентичне разлоге. Из бројних изјава и седница после вандалског акта на Делијском вису истина се неумољиво формирала на чињеници да је судбина Српског војничког гробља била запечаћена - без обзира на егзалтације које су пратиле бруку. Гробље је очито сметало пројекту насеља, а осуде намењене јавности нису доводиле у питање пројект насеља на костима мртвих ратника, већ само начин на који су припреме обављене. „Осуђују се грешке и промашаји приликом изградње стамбених објеката у нишком насељу „Делијски вис 2", због којих је дошло до рушења дела (!) гробља српских и савезничких војника нз првог светског рата. Што пре треба да се утврди појединачна одговорност и именују кривци у овом нечувеном поступку, али н да се предузму мере за ублажавање последица", гласи закључак са седнице Координационог одбора за неговање револуционарних традиција Општинске конференције ССРН у Нишу, која је одржана 5. септембра 1988. године. Сличан састанак је - у то време - одржан и у Скупштини општине Ниш, под председништвом потпредседника СО Радосава Радојевића: „Најважније је да се умање последице бруке која је одјекиула, као и да се предузму што хитније мере да се изгради и уреди Меморијални комплекс на Делијском вису", гласи закључак тог састанка. То су, међутим, последице. Узроци су знатно дубљи. Детаљни урбанистички план простора на Делијском вису рађен је уз асистенцију бројних лобија и под притиском различитих интереса. Једиа од ових верзија није прихваћена - управо она на којој су сфучњаци Завода за заштиту споменика културе инсистирали да очува читав комплекс некрополе српских и енглеских ратника из првог светског рата. Прихваћена је друга верзија - она, приликом чије израде стручњаци Завода за заштиту споменика културе уопште нису имали прилике да изнесу своје мишљење, па, наравно, ни предлог за заштиту уништеног гробља! Стамбено насеље „Делијски вис 2" логична је последица оваквог планирања, при чему се изградња насеља и заштита гробља међусобно искључују! У међувремену, „појединачне одговорности" нису утврђене. Кривична пријава још не пружа конкретне резултате. Гробље је уништено - вуци су на броју. Истина, постоји варијанта којом се брани оно што се одбранити не може: спомен-костурница, која ће покупити „садржину свих гробова" и тако „преузети функцију гробља које је оштећено". Ова варијанта, наравно, не пружа одговор ни на једно од бројних питања које покреће: зашто костурница када је гробље имало релативно уредне гробове, са споменицима на којима су јасно и читко била исписана имена сахрањених ратника; како аутори ове идеје намеравају да покупе и сахране све оне кости које су камиони расипали дуж тока Габровачке реке; како сакупити, означити и идентификовати све оне мртве хероје које је небрига познатих лица наменила депонијама градског смећа - како ублажити тај трагичан пораз који су мртви ратници претрпели од сопственог потомства? Хоће ли Ниш одговорити на ова питања? П. ЖИВАНЧЕВИЋ.

Изглед

Орнаменти на ћилимима истканим у Србији били су углавном стилизовани, геометријски облици.

Пређа старијих тканина обојена је бојама биљног порекла, које су мекших, пастелнијих тонова, складније сложене, ретко оштро издвојене и супротстављених, тако да се за ткање махом користила пређа загаситијих тонова. Преовлађујуће боје су биле тамноплава, смеђа, затвореноцрвена и природна боја вуне, конопље и памука.

Од краја 19. и почетком 20 века ткаље ћилима настојале су да своја дела приближе реалистичком приказивању вегетабилних и других фигуралних мотива. У томе им је помагала и употребом анилинских боја, које су омогућавале већи колорит тканина, па су ћилими по свом изгледу постали нападнији, са одсечнијим и контрастнијим тоновима и прелазима између боја.  

Најзначајнији ћилимарски центри

У Србији је свакако Пирот био и остао најзначајнији ћилимарски центар, из кога су проистекла многа знања, вештине и стил израде, који су битно утицали на друге ћилимарске области.

Пиротско ћилимарство

По орнаментици и композицији украса, може се закључити да најстарије пиротско ћилимарство води порекло са Истока, да би временом постало модификовано, и у појединимелементима потпуно преиначено. Постоје мишљења да су неки мотиви, у ствари, наследство давних балканско-кавкаских уметничких и културних тековина, који проистичу из заједничке праетничке основе и вековних веза друге врсте, словенских народа.

Косовско и метохијско ћилимарство

За разлику од пиротског косовском и метохијско ћилимарство, има своје специфичности, које се огледају у бројним архаичним елементима. Код Шиптара, на тканинама уопште, истичу се старе медитеранске компоненте у орнаментици, док у колориту преовлађују црна, тамномрка, љубичаста и жута боја.

Новији мотиви косовског и метохијског ћилимарства умногоме се карактеришу оријенталном барокношћу.

Старовлашко и сјеничко-пештерско ћилимарство

Ћилимарство старовлашких и сјеничко-пештерских предела, има више орнаменталних стилизација сродних са пиротским ћилимима. За разлику од пиротских ови ћилими су нешто грубље пређе. Ови ћилими масовно су били у употреби код градског муслиманског живља.

Ћилимарство панонске зоне

Ћилимарство панонске зоне значајније се издваја од оног у другим крајевима Србије. На овим ћилимима доминира старија, геометрија, и млађа, више фигурална, орнаментика.

Старија орнаментика, највероватније води на порекло и повезаност ових са сругим областима Подунавља, са преисламским Истоком, а неки је доводе у везу и са орнаментиком римских мозаика.

Од средине 19. века чешће се појављују стилизације разних предмета, вегетабилни, зооморфни и антропоморфни мотиви ткани под утицајима стилске уметности, барока, ампира, бидермајера итд. Мотиви сличне садржине налазе се и на другим тканинама и предметима (торбе, обојци).

Под утицајем војвођанског ћилимарства, у Посавини, Шумадији и Поморављу од почетка 20. века, а понегде и раније, јављају се барокизиране и друге орнаменталне стилизације.

=

Од древних времена су познате особине неких биљака, које се понекад зову и ¨чаробним¨ па су тако древне цивилизације знале за дрогу и са њом живеле од најстаријих времена, од сумерског доба, кинеске праисторије или праисторије америчких Индијанаца.

Древни Египћани узгајали су мак (затим древни Грци и Римљани), из чије се чауре цедио опијум, и од њега израђивали чаробни и седативни напици. На висоравнима Индије гајена је од давних времена конопља цаннабис, чија је смола хашиш коришћена за изазивање егзалтираних стања у току одређених религиозних обреда. Временом вековима се коришћење ових биљака и њихових екстраката, све више ширило по читавом Истоку, и стварало навику употребе међу многим појединцима.

До средине седамдесетих година 20. века знало се тачно које ¨дроге¨ човечанство конзумира, као и за њихову распрострањеност у појединим цивилизацијама. Уживање опојних средстава (опијума, хашиша, кокаина, мескалина), код народа западне цивилизације је новијег датума. Појам ¨вештачки рајеви ¨потиче од Бауделаире-а, који је уз друге песнике и писце, пре века ипо, допринео уласку дроге у европску моду.

Употребу дрога можемо посматрати као један вишефазни процес који започиње првим сусретом са дрогом, експериментисањем са њом у виду пробања и повременог узимања, што код једног броја младих развија зависност са широком палетом проблема.

(МКБ-10). Проблеми здравствене природе су оштећења унутрашњих органа (најчешће јетре, мозга, плућа, грла), ризик од инфективних болести (хепатитис Б, хепатитис C, ХИВ), психозе и депресије, повреде и несреће (туче, падови, саобраћајне несреће). Поред здравствених проблема могу се јавити комуникацијски проблеми, економски и правни проблеми, као и проблеми етичке природе.

Др Милан Ћурчин, санитетски официр за везу, који је у име српске војске бринуо о страним мисијама које су се у касну јесен повлачиле преко Албаније, написао је касније [10]: „Без икаквог двоумљења, могу да изразим своје мишљење да су се британске жене понеле боље него било ко други, боље него било који мушкарац. Што се тиче издржљивости, оне су се могле мерити са српским војником који је, пошто је изгубио своју јединицу, морао да нађе себи пута где пута није било и хлеба где хлеба није било. Што се тиче морала, те снаге духа, нико им није био раван’’ [10].

Тестостерон је главни андрогени хормон који има улогу у расту и развоју мушких полних органа и секундарних сексуалних карактеристика. Код мушкараца и код жена тестостерон се ствара у малој количини у надбубрежним жлездама, код мушкараца се највећи део ствара у тестисима, а код жена у јајницима. Код оба пола тестостерон има анаболички ефекат и утиче на понашање.

Након инкубације која траје и код једног и код другог рекуренса између 5 и 7 дана, ређе 2 до 12 дана, развијају се први клинички знаци болести. Фебрис рекуренс који преносе ваши почиње нагло, са високом температуром. дрхтавицом и другим општим симптомима (миалгије, артралгије, главобоље, мучнина, повраћање). Температура која брзо расте достиже 40 до 41 степен и траје 5 до 7 дана и онда пада критички. Температура је праћена обилним знојењем, понекад са колапсом и делиријумом. Температура је или типа континуе или ремитентног типа. Афебрилна пауза слиједи иза овога и траје обично колико и фебрилни први атак. Иза овога се јавља нови атак температуре, погоршање општих симптома, само што овога пута он краће траје, 4 до 5 дана. Афебрилна пауза иза другог атака, међутим, траје знатно дуже, 8 до 10 дана. Следећи, нови атак је краћи од претходног, али је афебрилна пауза знатно дужа. Фебрилне атаке код ове врсте рекуренса се обично јаве у два до три наврата, еђе 4 или 5 . Објективно се, код болесника у фебрилним атакама, налази убрзан пулс који прати температуру, сивожућкаста боја коже, склере ока су иктеричне, осип макулозног типа лоциран је на трупу и екстремитетима,, херпес лабијалис је врло чест а јетра и слезена су редовно увећане. Ретки су менингеални и енцефалитични симптоми. За вријеме акутног атака, у периферној крви се налази леукоцитоза и анемија. Реконвалесценција је кратка и наступа брзи опоравак.

2.Крпељни рецурренс у погледу клиничке слике се практички врло мало разликује од рекуренса кога преносе ваши. Међутим, атак температуре овде краће трају, обично два до три дана, а број релапса је већи, до 10, а афебрилни интервали су знатно дужи. Иначе, читав ток је доста неправилан.

При лечењу оболелих прво су примењивани традиционални народни лекови: хладне и ракијске облоге за смањење температуре, винско сирће, бели лук, расо, стављање сумпора и нафталина у одећу и постељину, а од лекова су коришћени кинин, салицил и средства за јачање рада срца. Дуго је главно средство које се давало болесницима био аспирин, а болесницима је у облику ињекција даван и серум реконвалесцента.5

Пуковник др Вилијам Хантер, који се налазио на челу британске мисије, био је мишљења да се промени тактика борбе против пегавог тифуса – да се тежиште борбе пренесе са лечења на спречавање ширења заразе превентивним мерама и уништењем ваши методама погодним за широку примену. Мере које је Хантер предложио, и које су усвојене, биле су: обавезна пријава свих болесника, њихова изолација и депедикулација (дезинсекција врелом воденом паром), подизање личне хигијене на највиши ниво пошто се претходно униште ваши, смештање оболелих у болнице, обавештавање јавности преко плаката и новина о природи болести, снабдевање свих структура друштва са дезинфекцијенсима и уређајима за дезинфекцију, формирање јавних дезинфекционих станица, а од нарочитог значаја је било увођење у широку употребу бурета за дезинфекцију које је конструисао др Стамерс (познато као „српско“ или „Хантерово буре“). Српска влада је усвојила наведене предлоге и њихова синхронизована примена у целој земљи од 16. марта је резултирала потпуним уништењем ваши до краја месеца. Ово је довело до заустављања и повлачења епидемије, да би у току маја умирање од „пегавца“ било сведено на ниво од пре појаве епидемије. Од великог значаја биле су и наредбе Врховне команде на основу којих је дошло до потпуног прекида железничког саобраћаја (3–18. март), дезинфекције вагона, станица и ограничавања кретања људи.6

======

Назив	Дом за с’ ума сишавше у Београду
Основан	3. март 1861.
Земља
Седиште	Београд (Србија)
Адреса	Кнеза Милоша 103

Дом за с ума сишавше у Београду прва је установа у Кнежевини Србији устројена 1861. године у „Докторовој кули“ с наменом да се у њој лече неуропсихијатријски болесниици. Временом из ове установе развила се данашња Специјална болница за неуропсихијатријске болести „Др Лаза Лазаревић“, најзначајнија установа те врсте у Србији. А „Докторова кула“, као део ове установе, данас се налази у оквиру комплекса Клиничког центра Србије, веома близу Онколошке и Дечје клинике. Проглашена је за споменик културе од великог значаја 1965. године.

Здање ове прва социјална установа у Кнежевини Србији и прва психијатријска болница на Балканском полуострву, данас и даље постоји али не као установа за лечење и социјалну заштиту већ као објекат од значаја за историју медицине, који се користи у посебним приликама као што је нпр. Ноћ музеја када је отворена за посете.

Историја

Дом за с’ ума сишавше у Београду основан је у „Докторовој кули“ на основу државне уредбе Устројство о оснивању Дома за с’ ума сишавше“, на које је Кнез Михаило Обреновић ставио свој потпис, дана 3. марта 1861. године.

Услови који су владали у медицини Србије пре оснивања Дома

У средњем веку у Србији су први пут основане болнице од стране владари из династије Немањића уз манастире за њихове потребе или као склониште за оболеле од неизлечивих болести, међу њима и оне оболеле од душевних болести. Тако је, по угледу на византијске, настала болница у манастиру Хиландару, као и прва болница на тлу средњовековне српске државе у манастиру Студеници почетком 13. века. У том периоду Сава Немањић је имао важну и незаобилазну улогу у развоју медицине у средњовековној Србији. Поред верске у средњовековној Србији се паралелно развијала и научна медицина као део европске медицине, о чему нарочито сведочи Хиландарски медицински кодекс бр. 517, „зборник списа научне медицине написаних према учењу салернско – монпелијске школе“, веома цењене у ондашњој Европи.

Падом средњовековних српских земаља под власт Османског царства, нагло нестаје научна медицина, а остају само народна — световна и верска медицина, због повратка племенској и патријархалној култури. Верску медицину, поприлично назадну, практикују у манастирима, па су поједини од њих изашли на глас по лечењу одређених болести. Душевне болести су заузимале посебно место у манстирској медицини, „јер пошто је оболео дух, сматрало се да је најбољи лек духовни“. Зато су поједини манастири, како православни тако и католички, важили као једина места где се ови болесници могу успешно лечити и излечити.

Неки манастири, попут Студенице, поједини манастири по Македонији, фрањевачки манастири средње Босне, били су познати по лечењу душевно оболелих молитвом, постом и „другим познатим средствима“. Подаци из прве две деценије 19. века указују да су манастири Враћевшница и Каленић били центри где су примани болесници с јаким епилептичним нападима, као и они који су као тешко душевно оболели и у том стању починили убиства или разбојништва.

По оснивању Кнежевине Србије власт је одмах препознала проблем особа са инвалидитетом па је тако 1830. године након пописа становништва евидентирала особе са душевним и телесним недостацима. Највише је било гловонемих, слепих и душевно оболелих.

По оснивању Кнежевине Србије потреба за отварањем психијатријске болнице, први пут се изазавала јавну расправу 1837. године, када је један човек са знаковима душевне болести починио убиство. Као прелазно решење донета је одлука да се лечење душевних болесника врши у манастирима или у кућама на ободима градова.

Став о овом начину лечења умоболних лица промењен је када се том начину збрињавања усптотивио Митрополит Српске. Као добро упознат са стањем лечења умоболних лица у српским манастирима али и у Хабзбуршком царству, из кога је и сам потицао, Митрополит је предложио Попечитељима правде и просвете, да се и у Србији, као што је то већ постојало у 18. веку у Европи оснују вероисповедне болнице за болесне и изнемогле. Наводећи као пример да су православни Срби с оне стране Сава и Дунава основали овакве вероисповедне болнице, поред католичких, гдегде и јеврејских, о којима су бринуле црквене општине, а издржаване су од прилога, пре свега оних оних остављаних тестаментима. Митрополит је лечење умоболних у манастирима у организационом погледу сматрао, не само као лоше решење за умоболне вић и као лоше решење за рад цркве, јер су ови невољници непрестано на сметњи уобичајеном манастирском животу.

Узимајући у обзир митрополитово неслагање, и са првобитним предлогом Попечитељстава правде и просвете да се умоболна лица лече у манастирима, Намесништво је писмом од 21. децембра 1839. године наложило Совјету да питање ових невољника „другим начином размотри.“ Тако је у Намесништву настала идеја да се у претходно оправљену „Докторову кулу” у Београду смести „Дом за с’ ума сишавше”. Овај предлог уз пројект „Устројство Дома за с’ ума сишавше”, Намесништво је доставило Совјету на разматрање, а ово проследило, са својим мишљењем кнезу Михаилу Обреновићу на одобрење..

Тако је 3. марта 1861. године на основу Устројство о оснивању установа за особе са инвалидитетом, основан „Дом за с’ ума сишавше“ у „Докторовој кули“ у Београду, као прва установа социјалне заштите у Кнежевини Србији.

Устројеније „Дома за с’ ума сишавше”

Кнежево Устројеније Дома за с’ ума сишавше“, у виду правног и нормативног акта подељен је на седам делова означених словима азбуке (А—Ж) и на 37 чланова.

Први део — насловљен као „А. Обшта правила“ (са члановима 1-8) наводи у:

• Првом члану: „У Београду, у тако названој „Докторовој Кули“, оснива се ‘Дом за с’ ума сишавше’ у ком ће се чувати и лечити с’ умасишавши из целе Србије.“
• У члану 2.: да ће „ово заведеније“ битинепосредно потчињено Попечитељству унутрашњих дела „од кога ће оно ипотребна настављења и налоге примати“.
• Члан 4. наводи: „Персонал овог заведенија састојаће се из једног лекара, кои мора битидоктор медецине, и кои ће у исто време бити Управитељ заведенија; једног помоћника лекарског, кои мора бити најмање патрон хирургије иједног економа. Овима се у помоћ придаје нуждно числопослужитеља.“
• Чланом 6. одређен је један свештеник Православне цркве ради извршавања свештеничких дужности.
• Чланом 7. регулисана је Плата запосленим „одређиваће се особеним буџетом“

Део други — насловљен као „Б. Колико ће се и каква лица у ово заведеније примати и како ће се издржавати у њему“ имао је десет чланова, чланови 9-18.

Трећи део — насловљен као „В. О примању болестника у Дом за с’ ума сишавше и одпуштању из истог“ садржао је чланове 19-25.

• „Примање у Дом бива само по одобрењу Попечитељства унутрашњих дела, а по претходном решењу надлежног окружног суда (односно Суда вароши Београда) о проглашењу за с’ ума сишавше лице” (чланови 19 и 20.).

Четврти део — насловљен као „Г. О дужности свештеника“ има само члан 26,

• Овакјчлан наређује „да свештеник долази у болницу три пута недељно да би са сваким болесником причао и тешио га, осим ако лекар не нађе да је то код неког болесника противно лечењу. Сваке недеље и већег празника имао је држати кратко богослужење, и сваког месеца осветити водицу. I иначе има доћи кад га управник позове, и кад треба опојати покојне.”

Део пети — насловљен као „Д. О правама и дужности управитеља у једно и лекара, лекарског помоћника и економа“ састојао се од шест чланова, 27-32.

Део шести — насловљен као „Е. О подизању Фонда за с’ ума сишавше“ чине чланови 33-35.

• Члан 34. је предвидео да – приходи од продатих ствари од покојних болесника (уколико их фамилија не тражи), приходи од продаје ствари које израде болесници, као и од добровољних завештања – „остављаће се у особену касу, како би се тим начином фонд за ово заведеније подигао, из прихода ког би се временом ово заведеније издржавати могло“.

Део седми— насловљен као „Ж. О набављању лекова“ имао је чланове 36 и 37.

Дефиниција лудила и бесомучности наведене у Устројенију

Лудило

„Лудило је поремећење умни способности код човека; у таквом стању код њега су млога мисли, но међу њима нема никакве свезе, таковиј неможе од ума никаква употребљења чинити; но гдикои пут то бедно стање престане и чисти часови наступе. – Лудило се рађа из нередовног телесног састава.”

Бесомучност

„Бесомучност (згранило) јест лудило, које је до крајности доведено. Бесомучност доводи човека на опасна, жестока и свирепа дела и за њега самог и за друге. Бесно лудило, то је бесомучност...”

Оснивање и рад Дома

Болница је основана Указом кнеза Михаила Обреновића у „Докторовој кули” која је уз мале преправке постала болница за душевне болеснике под називом Дом за с’ ума сишавше (Дом за са ума сишавше), по Правилу о устројенију дома, са потписом кнеза, и наменом да се;

„ У овом дому примаће се и у њему чувати и лечити с ума сишавша лица сваке струке, згранута и од падајуће болести страдајућа, како мушка тако и женска, и то како одрасла, тако и деца. ”

„Докторова кула“ у којој је основана болница, саграђена је 1824. године као породична кућа доктора Вита Ромите, пореклом Италијан, који је дошао је у Београд 1823. године и био лекар ондашњег београдског везира, а доцније и кнеза Милоша. Он је ову зграду саградио на земљишту од око 6,5 хектара, које је добио од београдског везира, далеко ван Утврђене вароши, на осунчаним падинама западног Врачара, у крају званом Губеревац. Зграда била је међу првим већим архитектонским објектима грађеним у Србији после Првог српског устанка и у њеној јединственој архитектури се прожимају утицаји различитих епоха и стилова. Саграђена је од опеке, камена и ћерамиде, и састоји се од подрума, приземља и спрата, са симетричним распоредом просторија.

Лаза Лазарервић један од значајнијих лекара који је радио у болници и по коме ће ова установа касније добити име

Намена куће је била двострука - за становање и примање пацијената. Будући да има фасаду од камена и мала прозорска окна у народу је названа - „Докторова кула”.

Након што је доктор напустио Београд 1827. године, у кући су неко време живели његова супруга са кћерком и зетом, Бартоломеом Кунибертом, чувеним лекаром кнеза Милоша и историчарем оновремене Србије.

Оснивањем Дом за с’ ума сишавше у Београду непосредно је руководио тадашњи начелник Управе санитета др Стева Милосављевић, а за првог управника ове специјалне болнице постављен је физикус београдског округа др Флоријан Бирг.

Дом — болница, након оснивања имала је пет болесника, међу којима је први болесник била Ката Радманова из Пожаревца, која се после смрти мужа одала алкохолу и проституцији. Она је кажњена са 30 камџија (удараца бичем) после чега је „сишла с' ума” па је из затвора послата у болницу на лечење. Пет година касније болница је имала 20 болесника.

Први сачувани извештаји лекара болнице потичу из 1861. године, а прва сачувана историја болести из 1880. године, када се у историји српске медицине појавио др Лаза Лазаревић, чије име носи данашња Клиника за психијатријске болести, а у чијем је саставу и Докторова кула. Потпис др Лаза Лазаревић налази се на чак 50 од 150 најстаријих историја болести које су пронађене у Београду. Дијагнозе су биле опсине,

„ говорућа апатија (месецима не проговара ништа) или "једна потпуно беловесна луда само се смеје трчи и скаче... ”

Прва класификација душевних болести је постављена је крајем 19.века, док су дијагнозепопут меланхолије, епилепсије и деменције примењиване тек с почетка 20. века.

Пацијенти су лечени капима опијума, бромовом сољу, ракијом и вином, инзулинском комом, да би се први лек појавио 1853. године.

Комплекс болнице се постепено ширио како се повећавао број психијатријских болесника. Тада је из безбедоносних разлога болница ограђена зидинама, али оне нису биле гаранција да се неки пацијент неће искрасти. У болници је радили посебно мушки и женски павиљон, павиљони за мирне и узнемирене, као и павиљон за првљаве и чисте. На улазу у болницу налазио се павиљон за опсервацију, а пацијенти су долазили по налогу суда, док су они који су имали новца да се лече одлазили у Беч.

Кључ од болничке капије сачуван је до данас, као и један од старих ЕЕГ апарата, који је и сада у функцији.

Занимљивости

Лаза Лазаревић као станар у Дому

Занимљивподатак је да је др Лаза Лазаревић, док је радио у Дому, један део живота провео и живећи на спрату ове зграде, све док се није преселио у својој кући у Хиландарској улици, у којој је провео последње године ћивота.

Петар Кочић као пацијент Дома

Један знаменити становник Докторове куле био је и писац (и политичар) Петар Кочић, који је након смрти свог сина почео да показује прве знаке „душевног растројства". Како извештаји наводе, на овај корак се мање или више одлучио самовољно.

Дом у Првом светском рату

Иако је Први светски рат донео многа зла Београду и Србији у дому је владало затишје, јер су од Дом за с ума сишавше сви зазирали и нису желели да узнемиравају његове штиченике, па је тако:

Парадоксално, током читавог рата прва психијатријска болница у Београду била, на свој начин, чудна оаза мира.

Литература

• Пешаљ, Ј. (2005). Између врача и лекара: Обележја здравствене културе. У А. Фотић (Прир.) Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба (пп. 475–504). Београд: Клио.
• Радић, Р. (2004). Болести и лечење. У С. Марјановић-Душанић и Д. Поповић (Прир.) Приватни живот у српским земљама средњег века (пп. 394–418). Београд: Клио.
• Радосављевић, Н. Црква и вера у свакодневном животу у 18. веку. У А. Фотић (Прир.) Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, (пп. 377–99). Београд: Клио.
• Ценић, Ђ.D. (1866) Објашњење Казнителног законика за Књажество Србију. Београд
• Ћелап, L. (1967) Земунски војни комунитет 1717-1881. Споменик - Српска академија наука. Одељење друштвених наука, нова серија 9
• Ђорђевић, Т. (1928) Лечење умоболних у манастирима. Гласник Скопског научног друштва, (1): 341-346
• Елијаде, M. (1985) Шаманизам и архајске технике екстазе. Нови Сад: Матица српска
• Фотић, А. (2005) Шприредиоћ. Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба. Београд: Цлио
• Јеремић, Р. (1932) Болница Српске општине у Новом Саду. Гласник Историског друштва у Новом Саду, 5(313): 432-435
• Катић, Р. (1958) Медицина код Срба у средњем веку. Београд: Научно дело
• Катић, Р. (1967) Српска медицина од IX до XIX века. Београд: Научно дело
• Катић, Р.V. (1981) Порекло српске средњовековне медицине. Београд: Српска академија наука и уметности
• Катић, Р.V. (1987) Терминолошки речник српске средњовековне медицине. Београд: Српска академија наука и уметности
• Катић, Р.V., ур. (1989) Хиландарски медицински кодекс Н. 517 - превод. Београд: Народна библиотека Србије
• Марјановић-Душанић, С., Поповић, D. (2004) Приватни живот у српским земљама средњег века. Београд: Цлио
• Матић, D. (1850) Објашњење Грађанског законика за Књажество србско. Београд: Књигопечатња Кнежевине Србије, част I
• Митровић, Ч. (1909) Први српски закон о црквеним властима. Београд: Државна штампарија
• Новаковић, D. (2008) Начертаније о духовним властима као први закон о православној цркви у Србији. Историјски часопис, бр. 57, стр. 197-217
• Пешаљ, Ј. (2005) Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба. у: Фотић А. [ур.] Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба/приредио Александар Фотић, Београд: Клио, 475-504
• Стајић, V. (1934) Болница Српске општине у Новом Саду. Гласник Историског друштва у Новом Саду, 7(1-317-19): 329-334
• Тимотијевић, M. (2006) Рађање модерне приватности -приватни живот Срба у Хабзбуршкој монархији од краја 17. до почетка 19. века. Београд: Цлио

Спољашње везе

• Како је у Србији настао Дом за с ума сишавше (1): Болница за згрануте
• Ко су били први пацијенти "Дома за с'ума сишавше"

У ратовима између 1912. до 1918. године у војним пољским и стационарним болницама вршене су мање или више опсежне хируршке интервенције под анестезијом. Године 1931 је др Михајло Петровић у Војно - санитетском гласнику објавио како је извођена анестезија у ратним условима. У том чланку он описује извођење анестезије етром и циклопропаном, помоћу Бојлове машине и вапоризатора.

У једницинама народноослободилачке војске у том периоду услови су били далеко неповољнији. Није било ни једног анестезиолога, а нису постојала ни средства за анестезију. У том периоду се велики број захвата (према неким подацима чак и 93%) изводио без икакве анестезије. Поједини хирузи били су вични давању локалне инфилтрационе анстезије и када је било локалних анестетика, тада су их употребљавали.

Све до 1945. године у Србији, односно Југославији није било квалификованог лекарског персонала за извођење анестезије. Анестезију су изводили болничари, или медицинске сетре, или лекари на специјализацији хируршких грана..

Прогноза

Обољење је хронично, а повремено се јављају епизоде едема, папула и пустула. Понекад су акутне епизоде испровоциране излагањем сунцу, али често не постоји видљив разлог појаве акутног напада.

---

Ниш је за време рата 1914–15 био главни и највећи град Србије. Имао је доста војске и много заробљеника, па, према томе, за време епидемије и много болесника од пегавца.14 Тај страшан помор није био само у Нишу по болницама и логорима, него и у свим местима Србије, која су имала обичне, а поред њих и резервне војне болнице. Све су биле препуне. За време епидемије, због велике навале, узимане су по варошима, поред школа и надлештва, и многе кафане за смештај болесника. У појединим нишким болницама умирало је дневно на стотине болесника, а њихови лешеви лежали су око капела као уметрена дрва.

О почетку рада „инсталације за дезинфекцију“ , Државни одбор је својим расписима обавестио војводе: Степе Степановиће и Живојину Мишићу и генерале: Павла Јуришића и Михаила Живковића и команданта Моравске дивизијске области, наводећи у свом акту да „Државни одбор има част известити команданта да су инсталације за дезинфекцију одела, преобуке и постељних ствари у парној циглани, преко пута подрума Горица, потпуно довршене и да већ неколко дана функционишу на потпуно задовољство Државног одбора.“ Очекује се од команданта да нареди „одмах, а најдаље у времену од неколико дана“ да се изврши потпуна дезинфекција свих болница у Нишу. Дају се упутства за коришћење, а обавештавају да „инсталација може дневно дезинфиковати 4-5.000 пари одела, преобуке, ћебади итд.“ (22) (Слика 2). Ако се узме у обзир дневни капацитет, уходавање особља и пробни рад – „дезинфекциона централа“ је почела са радом око првог или другог марта, пре 12.03 1915. године.

Државни одбор за сузбијање заразних болести постоји незванично од око 21.1.1915. године. Велисав Вуловић је његов председник током читавог трајања епидемија пегавца и повратног тифуса, тј. током читавог постојања Одбора (3). Српске новине, 10. 03. 1915. године, информацијом из Општег одељења Министарства грађевина, обавештавају да је у Нишу, по одлуци бр. 2050 од 08.03.1915. Министарског савета образован Државни одбор за сузбијање заразних болести.

„Дезинфекциона централа“ у Нишу, била је први иновирани прототип коморе за сузбијање вашију, чије оснивање је предложио пук др Војислав Суботић на састанку лекара у Нишу 12. фебруара 1915. година. Након што је ову идеју подржао, и прављење централе реализовао у Великом рату основан Државни одбор за сузбијање заразе у Краљевини Србијије, она је почела са радом од марта 1915. године. Имала је дневни капацитет од 4-5 хиљада пари одела, а у њеном саставу радило је и купатило.

Почетак рада и намена

О оснивању и раду Дезинфекционе централе у Нишу први пут је упознато читалаштво више дневних листова у Краљевини Србији 17.03 1915. године, када је до тада у централи већ било дезинфиковано 40.000 пари одела.

„Нишка дезинфекциона централа“ је била намењена потребама војске, њеним бројним болницама грађанству. Купање у купатилу централе било је бесплатно, а одвијало се паралелно са дезинфекцијом, па се би док се особа окупа дезинфекција била завршена. Према писању ондашње штампе „Дезифекциона централа је до сада дезинфиковала 120.000 пари одела...За један дан 1.200 особа може да се окупа...Отварању су присуствовали престолонаследник, чланови Државног одбора за сузбијање заразе итд (27).

Капацитет обраде коморе у Нишу био је много већи од зацртаног 24.02 1915.

Положај

Централа је била лоцирана у јужном делу Ниша, у наставку Обреновићеве улице, једне од водећих градских артерија у центру Ниша северно-јужног правца – на северним падинама брда Горица изнад старог нишког гробља,у близини винског подрума „Горица“ адвоката Светозара Тутуновића изграђеног по ослободјењу Ниша од Турака, а данас познатој нишкој четврти Тутуновићев подрум. Микролокација „дезинфекционе централе“ није позната. Постоје две претпоставке о њеној тачној локацији: Прва претпоставка — према изјавама страијих Нишлија, становника Горице, да је била преко пута подрума у столарској радионица са „сушаром за даске“ која је имала димњак који је услед дотрајалости срушен..

Друга претпоставка — заснована је на подацима из Енциклопедије Ниша, (23) која и ако у делу о здравству о дезинфекционој централи ништа не пише, у делу наведене енциклопедије о привреди налази се интересантан податак о винском подруму Светозара Тутуновића и фабрици белих цигли – циглани на Горици (24), која је можда била погодна за смештај купатила и дезинфекционе централе?

Симболизује једну од водећих градских артерија у центру Ниша источно-западног правца.

Порекло Улице Станка Пауновића везано је за прастари пут који се од раскрснице путева на данашњем Тргу ослобођења одвајао ка Зети, Јадранском мору и Солуну. Од времена кад се траса овог пута формирала, вероватно још од античког доба, касније није намештана па су је на истом месту затекли и Турци после пада средњевековне Србије. Прва засељавања уз овај пут, међутим, настају крајем XVII и током XVIII века, нарочито током и након изградње Хисара и нишке Тврћаве у првој половини XVIII века.

У том периоду већ су били засељени Таш-ћуприја мала с Осман-пашином џамијом у раскршћу (Трг Ослобођења) и Прокупачка капија мала с мањом џамијом постављеном 1719. године и обновљеном од стране Јахја-паше око 1742. године. Везир Осман-паша је у првој половини XVIII века у Прокупачкој капији мали, на месту званом Табакана такође подигао велики хан, који је служио и као нишки ђумрук (трошарина) уз кирију од 24 000 акчи. Везиров службеник Хусеин-ага подигао је код ћумрука Јехудихану, зграду на спрат за потребе нишких Јевреја, с 31 одајом.21) Такође на Прокупачкој капији мали, која се већ у другој половини XVIII века све више назива Лесковачком капијом а њен део поред Јехудихане Јеврејском (или Чивут) малом, изникло је у првој половипи и средином XVIII века више десетина дућана, магаза, радњи за прераду коже (ближе Нишави) и стамбених домова.

Лесковачки сокак (с Лесковачком капијом и Јеврејском малом око њега) ушао је у састав ослобођеног Ниша 1878. године као тесан оријентални сокак, који је почињао од Паша-џамије, а завршавао се с последњим домовима иза данашњег раскршћа Улице Станка Пауновића и Октобарске револуције, одакле се једнинм кораком, право, настављао као пољски пут, другим кораком, лево, скретао и избијао на Арнаут-пазар (данашњи Трг ЈНА), а трећим кораком, десно, избијао дуж заштитног јарка на Нишаву. На поменутом раскршћу Сокак је излазио на јарак (јендек), који је штитио ондашњу варош, и преко истог прелазио мањом дрвеном ћупријом.

По ослобођењу од Турака Лесковачки сокак је први регулисан, већ 1878. године, добивши праву трасу и веома велику, за ондашње време, ширину. С леве стране улице уклопила се у регулацију Ислам-агина џамња, обновљена 1870. године на темељима раније Јахја-пашине џамије из 1742. године (иста и данас постоји). У пожару који је задесио Јеврејску малу 15. августа 1879. године изгорело је више вредиих грађевина, мећу којима стара синагога с јеврејском школом (две веће грађевине у патријахално-орјенталном стилу на спрат) и кућа рабињера-свештеника у којој је у то време био смештен државни телеграф. На згаришту Јеврејске мале, укључујући и западну страну данашњег Трга ослобоћења, изграћене су потпуно нове грађевине по „европском" узору и истовремено исправљена регулациона линија Трга краља Милана (Трга ослобођења) онако како ова линија стоји и данас.

Исправљени и регулисани Лесковачки сокак убрзо по ослобођењу добио је нов иазив: Улица Ђенерала Лешјанина, да би између два светска рата био преименован у Лешјанинову улицу. Такоће по ослобођењу од Турака, на претпостављеној траси улице (по Винтеровом регулационом плану), онда изван вароши, изграћена је с десне стране Краљ Миланова гардијска касарна. Иста је у првој деценији 20. века преправљена у „Шивару", то јест у погон за шивење и магационирање војничке одеће. У једном низу година пред први светски рат и измећу два светска рата Шивара је, поред производње у својим погонима, била позната и по томе што је, на принципу занатске и кућне радиности, организовала масовну израду рубља и војничке одеће по нишким кућама. Осим масовне ангажованости кућних шиваћих машина и ручног рада, махом жена, по домовима Нишлија, и пристојне зараде која се тиме стицала, овај вид производње представљао је уједно инструктивни пример оригиналне организације индустријске и масовне производње у ондашњем Нишу.

После ослобоћења 1944. године Лешјанинова улица преименована је у Улицу Станка Пауновића, по познатом револуционару, који је део младости (школовање, прву политичку организованост и рад у СКОЈ-у) провео у овом граду.

21 Упор. Р. Тричковић: Урбани развитак Ниша у XVIII веку, Историја Ниша I, спом. рад, стр. 256, 257.

Крајем XVI или у XVII веку изграћена је прва џамија на леој обали Нишаве: Хизир-бегова цамија. Ову богомољу Хизир-бег је поставио у само раскршће путева (на месту данашњег Споменика ослободиоцима Ниша). Истовремено уз раскршће и из правца нишавског моста (чији су дрвени темељи 1611. године замењени каменим) формирала се постепено чаршија и махала, која се најпре звала Хизир-бегова (по џамији), а касније Таш-ћуприја мала (по каменом мосту). Овакво стање Ниша затекао је и Евлија Челеби приликом свог пропутовања кроз Ниш 1660. године.5) Преношење урбаног тежишта Ниша на леву обалу Нишаве и друге крупне развојне промене, укључујућн и оме у простору данашњег Трга Ослобођења, уследили су након Аустро-турског рата 1689-90. годипе, а нарочито као носледица изградње Хисара и Тврђаве у првим деценијама XVIII века.

Несто даље, према саборној цркви, било је више пространијих угледнијих кућа на спрат. На потезу од Душанове улице према цркви стајали су са десне стране, поред других кућа и радњи апотека "Дубравски", Калчина кујунџијска радња, "Моренина" трговачка кућа, "Трговачка кућа", увучена у Ћир-Костин сокак репрезентативна Христодулова кућа из турског доба и на углу у хладу гранатог дрвета позната Чохаџићева кафана на спрат "Маргер". У грађевинском низу са леве стране од Душанове улице ка цркви, налазиле су се поред других абаџијска радња "Браћа Аронче", продавнице погребне опреме, трговачка кућа Аџи-Микалових, продавница мекика, кућа капелника војне нузике Мите "бандисте", "Сартинова" пекара и сасвим до цркве питорескна Кривокапићева кућа на спрат са великим чардаком.

Реч је о водећој трговачкој и историјској главној улици Ниша. Зачетни ембрион улице настао је крајем XVI и у XVII веку и произашао је из наставка чаршије која је претходно била формирана на десној обали Нишаве (у данашњој Тврђави) и потом у XVI веку продужена преко Нишаве у правцу раскрснице путева у чијем је средишту у XVI или почетком XVII века Хизир-бег поставио истоимену џамију. Ову џамију је 1720-22. године обновио румелијски валија и мухафиз Ниша Осман-паша и она се отада зове Пашина цамија, а пред ослобоћење Ниша само Паша-џамија. С изградњом Хисара а одмах потом и нишке Тврђаве у првој половини XVIII века почела је бржа изградња Ниша на левој обали Нишаве и пребацивање тежишта Ниша на ту страну. Истовремено дуж ондашњег пољског пута за Горицу и Габровац почела се продужавати и ширити нишка чаршија и то најпре правцем према Арнаут-пазару (данашњем Тргу ЈНА) и одатле према хришћанском делу вароши и цркви. На траси овог пута израсла је током XVIII и XIX века главна трговачка улица Ниша, под називом ПОКРИВЕНА ЧАРШИЈА. Назив је настао по истуреним настрешницама (стрехама), које су се надвијале над улицу, штитећи купца и пролазника од сунца и кише и прибијајући га ближе роби и дућанима (ћепенцима); истурене настрешнице у два реда стварале су призор покривености чаршије што је допринело стварању овог назива. Изглед Покривене чаршије с дућанима и магазама у два реда чија се стреха могла скоро руком дохватити види се на панорамском снимку који је одмах по ослобићењу Ниша од Турака 1878. године. направио фотограф с руба капије нишке Тврћаве. 10)

Описујући Покривену и остале делове чаршије Ниша уочи ослобоћења од Турака, Милорад П. Шапчанин је 1877. године, поред осталог, забележио: „Ниш! Чудновата варош, особито за нас који долазимо из градова западних… Колико је пукло дугачких улица на четири стране, све (су) то дрвени ћепенци подједнака кроја, са великим дрвеним стрехама и капцима који се прикачују о големе дрвене куке што висе о стрехама. Кроз откривене капке видите целу вајну трговину, дућанац, у коме често има толико еспапа да га свега у рукама понесеш. На тезги истуреној до половине амо у чаршију, подавио ноге брижни трговац и, грејући помодреле прсте на мангалу, гледа у народ, који буљуцима хита тамо амо тесним улицама … Шта вам све нема у тим малим дућанима! Шамија, фесова, јеменија и местава, папучица златом извезених и плитких ципелица од црне калајисане кожице, прављеног цвећа што личи на велике руже, божур и турчинак, и свилених трака, уских и широких, већином алеве и ружичасте боје, накита сваке божје врсте, од оних од олова и меди ливених до оних најлепших и најфиније израђених од најчистије срме која се кроз онај стаклени поклопац маленог излога бели као млеко, а тамо даље на тезги поређани чекају на купце: коситрени чираци мали и велики, санови жутосјајни с исто таквим поклопцима и подметачима, синије од ливене меди, мале као обичан тањир или велике готово као предњи точкови у колима, па жути ливани зерфови, црвене пљоснате турске лулице и ножеви источни, па камиши, дулци, палидрвцад, па чаше мале и велике, понајвише са златним ивицама и шареним цветовима, па… али ко би вам знао све то изређати од оне прве до оне последње ситничице"."

Траса Покривене чаршије уочи ослобоћења Ниша од Турака пружала се од Тврђаве, преко простора Паша -џамије до јарка (данашње раскршће Улица M. Тита и Петог конгреса), одатле је држећи се јарка, скретала на Арнаут пазар (данашњи Тргови ЈНА и Павла Стојковића) одакле је избијала на данашње раскршће Душанове и Маршала Тита улице, а затим се настављала у правцу Цркве. Измећу јарка (данашњег раскршћа Улице Маршала Тита и Петог конгреса) и данашњег раскршћа с Душановом улицом, Покривена чаршија се расплињавала и распрскавала у хаотичан сплет кривудавих оријенталних улица, уличица и ћорсокака међу овима данашњи Казанџијски сокак (Копитарева улица) био је у занатско-трговачком смислу подједнако важан колико и садашњи, део Улице Маршала Тита од Петог конгреса до Душанове. Овај део Улице Маршала Тита, у данашњем облику заправо није ни постојао. Његово исправљање изведено је после ослобођења од Турака, а дефинитивно уобличено 188385. године.

Одлучна и смела реконструкција вароши у Тврђави, Таш-ћуприје мале и главних улица Ниша, укључујући и Покривену чаршију, почела је с пролећа 1879. године, а на основу „Пројекта за регулацију вароши Ниша", којег је до 25. августа 1378. године урадио Винтер.12 Најпре је Паша-џамија порушена и гробови око ње уклоњени, а власницима дућана наређено да се изместе на нову регулациону линију према захтевима Винтеровог регулационог плана. Већ годину дана након ослобођења (1879) Сретен L. Поповић описује овај простор следећим речима: „многе зграде (су) порушене … читав крш од рушевина". Пошто је проверио да ове рушевине и сав тај лом, „по већој части турске куће и дућани" није настао од српског бомбардовања, он примећује да се новој власти „не допадају мали и ниски дућани" и „пред дућанима настрешнице, које затварају и кваре изглед и не пуштају унутра светлост". Потом констатује да они Турци, који се нису још иселили и сами „добивши кирију за своје зграде, руше старо. Преправљају: од досадашња три до четири мала дућана (граде) велике и простране кафане и гостионице итд. Видим да се на све стране живо ради".13 Ефикасну реализацију западне стране новопројектованог трга, према захтевима регулације, убрзао је пожар у Јеврејској мали; источна страна Трга у настајању који је ускоро добио име Трг Краља Милана (видн више о овоме у тексту о Тргу Ослобоћења) регулисана је тек након другог светског рата.

Покривена чаршија одмах по ослобоћењу почела је мењати свој дотадашњи орјеитални лик темељно у бројним правцима: у погледу власништва (занатско-трговачки стамбени фонд доста брзо је прешао у руке нових углавнпом српско-јеврејских власника), у погледу функције (орјентацијом на трговачке и занатске радње по угледу на оне у шумадијским варошима), у погледу архитектуре (рушењем и напуштањем ћепеначке и оријенталне структуре) и у погледу урбанизма (исправљањем појединих кривина и просецањем праве трасе у правцу Цркве). Улица је такоће изгубила свој традиционални назив (Покривена чаршија) и добила нов: Обреновићева улица, односно: главна улица.

На прелазу два века Обреновићева улица углавном је добила нов лик одсликавајући у урбаном, композиционом и архитектонском изгледу и изразу, пре свега, улогу и моћ занатлија и трговаца у Нишу. Од Трга Краља Милана па све до Старе и Саборне цркве, с обе стране улице, низале су се разне занатске и трговачке радње с по којом кафаном (најважнија је била гостионица-хотел „Берлин", преименована касније у Рајхлов хотел „Руски цар" данашњи биоскоп „Истра"). Мећу радњама било је најмање двадесетину кујунџијских, затим бројних трговачких, више мењачница (држали су их Јевреји), берберница и других занатских радњи. У улици се истицала величином (на два спрата) само апотека „Околичањи". Нешто даље, према Старој и Саборној цркпи, било је више пространијих и угледнијих кућа па спрат. На потесу од Душанове улице према Цркви стајале су с десне стране, поред других кућа и радњи, апотека „Дубравски", Калчина кујунџијска радња, „Моренина" трговачка кућа, „Трговачка касина, увучена у Ћир-костин сокак репрезентативна Христодулова кућа из турског доба и на углу у хладу гранатог дрвета позната Чохаџићева кафана на спрат „Маргер". У грађевинском низу с леве стране од Душанове улице ка Цркви, низале су се, поред других: абаџијска радња „Браћа Аронче", продавница погребне опреме, трговачка кућа Аџи-Микалових, продавница мекика, кућа капелника војне музике Мите „бандисте", „Шартинова" пекара и сасвим до цркве питорескна Кривокапићева кућа на спрат с великим чардаком.

Следеће приметније промене Обреновићева улица доживела је измећу два светска рата, нарочито после 1933-35. године. Видљивији облик и израз ових промена испољавао се у наглашенијој концентрацији богатијих трговачких и занатских фирми и радњи. После 1933-35. године изграћено је неколико већих вишеспратних граћевина за становање с радњама у приземљу: Андонова, Игина, Нисимова и друге палате. Улица је, уместо турске калдрме, 1932. године добила коцкасту калдрму. На углу ондашње Пашићеве улице (Петог конгреса) и Главне улице у овећој приземној згради радила је кафана „Српски краљ", пре првог светског рата у њој се налазила „Зелена гимназија", уочи другог светског рата занатлија Лазар Томић преуредио је ову зграду у своју радионцу и продавницу намештаја, после друог светског рата ова радионица је преправљена у биоскоп „Пионир" и, коначно, њеним рушењем и уклањањем суседних неугледних зграда настала су на овом месту 1968. и 1973. године здања осигуравајућег завода ,Дунав" и робна кућа „Пионир".

После другог светског рата Улица је добила нов назив: Улица Победе, а од 1976. године: Улица Маршала Тита. Истовремено наступиле су крупне садржајне и структуралне промене, пре свега на плану власништва (друштвено власништво), садржаја (робне куће „Београд", „Пионир", самопослуге, веће продавнице, пословне организације итд.) и архитектуре (вишеспратне стамбене и пословне зграде). Улица Маршала Тита је после другог светског рата била више пута предметом урбанистичког сагледавања и расправа, али, осим претварања улице у пешачку зону, није на овом плану направљен крупнији продор. Једно од решења које је актуелизовано током осме деценије XX века односи се па трговачко-стамбени комплекс „Калча". Наступ привредне кризе током девете деценије одложио је реализацију овог пројекта.

Назив методе	Опис методе
Тотална артропластика кука	Замена главе бутне кости и ацетабулума
Хемиартропластика кука	Замена само главе бутне кости
Биполарна хемиартропластика	Специфичан облик хемиартропластике у којој се феморална протеза користи са артикулацијом ацетабуларне компоненте; ацетабуларна хрскавица се не замењује; принцип ове процедуре је смањење хабања трењем између главе протезе и хркавице ацетабулума

Етиологија Насљеђе, женски спол дјетета, близаначка трудноћа, преурањени пород те положај на задак повезани су с повећаном учесталости развојног поремећаја кука. Етиологија развојног поремећаја кука није јасна, а познато је више чимбеника који се повезују са његовим појављивањем. Један такав чимбеник је свакако и културални; наиме, у одређених народа начин повијања дјетета са скупљеним и испруженим ногама битно повећава број јављања развојног поремећаја кука. Као примјер се могу узети Индијанци и Лапонци, а у нашим крајевима наведен начин повијања раније је забиљежен у Међимурју и дијеловима Далматинске Загоре. С друге стране, учесталост је врло ниска у јужном кинеском подручју те дијеловима Африке који се повезује с кориштењем носиљки уз положај дјетета с раширеним ногама. Пријављена учесталост овог развојног поремећаја различита је диљем свијета – примјерице, у Хрватској се креће од 2 до 4,3 посто, а у Енглеској од 5,7 до 8,4 посто. Наслијеђе је препознат чимбеник у настанку улогу, али није израван узрок; ипак, зна се како је развојни поремећај кука је 10 пута чешћи у дјеце чији су родитељи такођер имали овај проблем него у оних чији родитељи нису. Ако прво дијете има развојни поремећај кука, ризик за друго дијете се увећава за 6 посто. Остали чимбеници везани за развојни поремећај кука су положај чеда у матерници те спол (неки од њих су међусобно повезани). Женски спол дјетета, близаначка трудноћа, преурањени пород те положај на задак повезани су с повећаном учесталости овог поремећаја. Надаље, код женског дјетета због повећаног лучења сполних хормона мајке (као што је, примјерице, релаксин) долази до повећане еластичности ткива и потенцијалне деформације. Процјењује се да је 80 посто болесника са развојним поремећајем кука женског спола, а 20 посто болесника је у матерници било положено на задак. Остали мишићно-коштани поремећаји због лошег положаја у матерници, као што метатарзус адуктус (тип деформације стопала) и тортиколис (криви врат), јављају се чешће уз развојни поремећај кука. Олигохидрамнион (недостатак плодне воде у матерници) који повећава притисак на чедо такођер може утјецати на појаву ове болести. Лијеви кук је чешће захваћен (чак до четири пута), вјеројатно због положаја у матерници. Дијете је, наиме, чешће положено лијевим боком на мајчин сакрум (кост која је саставни дио здјелице), а који гура ногу дјетета према унутра. Иначе, дисплазија кука може бити повезана са неким неуромускуларних поремећајима (као што су церебрална парализа, мијеломенингокела, артрогрипоза и Ларсенов синдром), но такви се случајеви обично не сматрају развојним поремећајем кука.

Лијечење Прије лијечења важно је точно утврдити тип промјене на куку помоћу одређивања кутова по Графовој методи. Прије провођења мјера пробира ултразвуком, дјеца са развојним поремећајем кука прве су тегобе имали тек након проходавања у виду шепања, а до пете године тек половица болесника су бивала подвргнута лијечењу. Данас је нагласак на што ранијем откривању поремећаја те раном почетку лијечења. Оно што је битно јест да се прије лијечења точно утврди тип промјене на куку (од неразвијеног до јасне патолошке форме) помоћу одређивања кутова по Графовој методи. Несигурна анализа налаза не може бити индикација за почетак лијечења. Осим тога, око почетка лијечења не постоји сугласност. Примјерице, у дјеце код које се по породу пронађе блажа форма болести, прате се поново у шестом тједну живота; уколико патолошки налаз заостаје и тада, започиње се с лијечењем. Још једном је битно нагласити како се лијечење луксације кука мора започети чим прије. Најчешћа метода лијечења на почетку јест примјена абдукцијских ортоза – помагала која се користе за правилно усмјерење главе бедрене кости у чашицу. До прије неколико деценија постојале су различите врсте абдукцијских ортоза (као што су Вон Росенова ортоза, абдукцијске гаћице, Хилгерреинеров апарат и броје друге). Задњих двадесетак година се пак најчешће примјењују Павликови ременчићи. У правилу се након постављања абдукцијске ортозе свака два тједна контролира положај екстремитета у ортози, уз ултразвучну контролу кукова према потреби. Лијечење обично траје од шест до осам тједана, а у тежим случајевима болести и дуље. Дјеца старија од шест мјесеци живота теже се лијече овом методом, односно успјех лијечења је мањи. Однос лијечник-родитељ је необично важан, а улога родитеља као потпора дјетету те у смислу праћења упута лијечника у њези дјетета са ременчићима неопходан је предувјет за успјех лијечења. У доби од шест до осамнаест мјесеци чешћа метода лијечења јест краћа перкутана тракција (истезање кукова повлачењем) не дуље од 14 дана, након чега слиједи операцијско или неоперацијско враћање кука у природни положај те садрена имобилизација у адекватном положају у трајању до 12 тједана. Након проходавања (односно након 18 мјесеци живота) код болесника са развојним поремећајем кукова готово да нема индикације за конзервативно лијечење. Након прве године живота у случајевима луксације примјењује се више врста операција (пресијецање или остеотомије бедрене кости и/или здјелице). Треба нагласити како широко повијање које се редовито савјетовало родитељима нема доказаног учинка код болесника са развојним поремећајем кука.

Тхе фоллоwинг тyпес ресултед:

Класа	Опис	Дислокација
Класа I	Фемур и ацетабулум показују минималан абнормални развоја.	Мања од 50%
Класа II	Ацетабулум показује абнормални развој.	Од 50% до 75%
Класа III	Ацетабула се развија без крова. Лажни ацетабулум се развија супротно дислоцираној позицији главице фемура. Зглоб је потпуно дислоциран.	Од 75% до 100%
Класа IV	Ацетабулум није довољно развијен. Будући да је фемур високо позициониран на карлици, ова класа је позната и као „висока дислокација”	100%

------------

Ишчашење кука у новорођенчета се утврђује Ортоланијевим тестом. Он се базира на репозицији дислоциране главе у чашицу. Почетни положај детета за утврђивање овог знака је исти као код Барлоwљевог знака, с тим да полази од нултог положаја (потпуне адукције) ка поступној абдукцији кукова са притиском средњег прста на велики тро-хантер. Репозиција главице преко задње ивице чашице манифестује се звучним и (или) тактилним феноменом, што се означава као позитиван знак ишчашења кука. Већина аутора сматра даје Ортоланијев знак патогномоничан ако се одржава после 14 дана живота.

Карлично рођена деца имају већу абдукцију: 75 до 90 степени. Прелазак лабавих кукова у кукове са ограниченом обдукцијом упућује на прогресију мане.

Несиметричност кожних бразда бутина (Петер Бадеов знак), глутеалног и перинеалног предела као и вулварног процепа може навести на сумњу о ишчашењу кука. Често постојање несиметрије нормалних кукова и проблеми интерпретације њихо­вог постојања чине овај знак крајње несигурним.

Аллис-Перкинсон-Галеаззијев знак се ретко налази код новорођенчади. Он се базира на привидном скраћењу наткоиенице на страни ишчашења услед померања главе бурне кости уназад и изнад чашице.

Свако новорођенче треба да се подвргне комплетном ортопедском прегледу ради откривања урођених мана локомоторног апарата и трупа. Постоје, ипак, групе високо ризичних новорођенчади које захтевају посебну пажњу. 1у спадају: карлично рођена деца; новорођенчад са позитивном породичном анамнезом; женска деца са деформитетом ногу типа метатарзус варус, еквиноварус, талус вертикалис; деца са тортиколисом и друга.

I поред сталног залагања за рану дијагностику урођеног ишчашења кукова увек постоје недијагностиковани случајеви до времена када дете прохода. У том периоду клинички налаз има своје специфичности. Натколеница је знатно краћа (Галлеаззијев знак позитиван), а кожни набори наглашено несиметрични. Ход је карактеристичан: ослонац на оштећену ногу је праћен падањем карлице на здраву страну и компензатомим нагињањем кичме на болесну страну уз вертикални телескопски покрет болесне ноге. У обостраном ишчашењу постоји паткаст ход. Тренделебургов знак је позитиван: при ослонцу на оштећену страну карлица пада на здраву страну; при ослонцу на здраву ногу картица остаје хоризонтална.

Током првих месеци живота вредност клиничких знакова урођеног ишчашења кука је огромна. Примена ултразвука у ортопедији као релативно неинвазивне методе је знатно олакшала процену стања зглоба кука у раном периоду. Њиме је могуће врло рано проценити не само коштане већ и хрскавичаве структуре кука. После 9 месеци живота детета ултразвучни преглед кукова постаје непоуздан пошто осификоване струк­туре прекривају хрскавичаве елементе ацетабулума.

Радиографија кукова је најшире примењивана метода у дијагностици урођених деформитета кукова. У периоду новорођенчета она је непоуздана и варљива. Нега­тивна радиографија не искључује ишчашење, јер је велики део карлице хрскавичав и није видљив на снимку. Глава бутне кости је хрскавичава и тешко је тачно поставити њене односе са чашицом. На радиографији кукова новорођенчета је тешко уочити оријента-ционе тачке и одредити ацетабуларни индекс, Хилгенреинерову линију, Омбреданнеов дијаграм и др.. Постављање детета у Вон Росенов положај (са куковима у абдукцији од 45 степени и унутрашњој ротацији) може бити од веће користи, али и довести до редукције ишчашења и погрешног тумачења. Поузданост ове методе расте са узрастом детета. Сматра се да је од петог месеца живота сасвим поуздана у дијаг­

ностици деформација кука. У том узрасту и касније на радиографији кукова треба уочити следеће елементе

1. Ацетабуларни индекс угао који формирају линија повучена кроз Y хрскавицу и линија која полази из дна чашице, са претходне линије и пролази кроз најлатералнију окошталу тачку њеног крова. Ацетабуларни индекс је користан у праћењу развоја коштаног крова чашице. Његова вредност опада са узрастом и нормално износи 27,5 степени (максимално 30) у новорођенчета, до 20 степени удетета од 2 године;

х и д дистанцу; Цервико-оптуратоми или Схентон-Мениреов лук и Цалве-ову линију. Вредност ране дијагнос­тике урођеног ишчашења кука произлази из раног лечења које следи. Лечење урођеног ишча­шења зависи од типа ишчашења, степена депласмана и узраста пацијента. Циљ лечења је редукција и одржавање главице у чашици до нормализације стања. Оптимално је лечење започети у периоду новорођенчета. У нашим условима лечење често започиње касније у периоду раног одојчета. Лечење у овом периоду је конзервативно и мора бити нежно, без употребе силе. Уколико постоји изражена контрактура мишића или сметње од стране унутрашњих и спољњих чинилаца за постизање редук-ције, примењује се метода за релаксацију капсуле и савлађивање контрактуре. Поступном тракцијом се из бегова насилна редукц­ија и постиже репозиција, а репоновани кук се одржава у неком од апарата. Најшире се употребљава Павликов апарат због најмањих компликација. Поред њега је у употреби Хилгенреинеров апарат, Фрејкино јастуче, а у тешким случајевима се користи гипсана имобилизација у "хуман поситион" (флексија 100, абдукција 70 степени).

У старије деце је већи неуспех конзервативног лечења због фиксираности мане и постојања анатомских препрека које то не дозвољавају (дупликатура и истмус кап­суле, хипертрофични лигаментум терес, инвертирани лимбус и др.), па се мора приступити хируршком лечењу. Хируршке интервенције се одвијају на проксималном делу бурне кости (деротативе, варизационо-валгизационе остеотомије), на затвореном куку ради побољшања његовог крова (Пембертон, Салтер, Цхиарy) и на отвореном зглобу као што су "отворени Салтер" класична крвава репозиција и др. Свака хируршка интервенција има своје индикације, оптимално време и контраиндикације, па при избору треба поћи ол конкретног случаја и дати предност оној интервенцији која ће дати најбољи резултат.

После трансплантације, докле год трансплантирани бубрег функционише, неопходно је узимати имуносупресивне лекове да би се спречило одбацивање. трансплантирани бубрег. У раном периоду после трансплантације примењује се већи број различитих имуносупресивних лекова, али се временом њихов број и/или дозе постепено смањују.

Да ли су потребни и други лекови после трансплантације бубрега? Да. Уобичајено је да се после трансплантације примењује већи број лекова као што су лекови против повишеног притиска, лекови за превенцију инфекције, пептичког улкуса и/или повишеног холестерола у крви.

Који су најчешћи нежељени ефекти имуносупресивних лекова? Најчешћи нежељени ефекти имуносупресивних лекова су приказани у следећој табели.

Лекови Чести нежељени ефекти Преднизолон Добитак у тежини, висок крвни притисак, иритација желуца, повећан апетит, повећан ризик од дијабетеса, остеопороза, катаракта, акне Циклоспорин Висок крвни притисак, дрхтање руку, појачана маљавост, отицање десни, повећан ризик од дијабетеса, оштећење бубрега Азатиоприн Супресија косне сржи, повећан ризик од инфекција ММФ Болови у трбуху, мучнина, повраћање и дијареја Такролимус Висок крвни притисак, повећен ризик од дијабетеса, благо дрхтање руку, главобоља, оштећење бубрега Сиролимус/ еверолимус Висок крвни притисак, пад све три крвне лозе, дијареја, акне, болови у зглобовима, повишени холестерол и триглицериди

Уколико трансплантирани бубрег изгуби своју функцију, следеће опције лечења су дијализа или друга трансплантација. Шта се дешава када трансплантиран бубрег изгуби своју функцију? Када трансплантирани бубрег престане да функционише, пацијент може да отпочне са хроничном дијализом, али и да се поново уради трансплантација.

Мере опреза после трансплантације бубрега Успешна трансплантација бубрега обезбеђује нормалан и независан живот. Међутим, пацијент који је трансплантиран се мора стриктно придржавати одређених животних навика и поступака који имају за циљ да се одржи добра функција графта и спрече могуће инфективне и друге компликације.

Опште мере које имају за циљ одржавање добре функције бубрега после трансплантације Никада се не сме прекинути примена имуносупресивних лекова или на своју руку мењати њихова доза. Треба запамтити да су нерегуларност примене, промена дозе или прекид узимања имуносупресивних лекова један од најчешћих разлога за престанак рада графта. Пацијент са трансплантираним бубрегом треба да буде добро упознат са имуносупресивним лековима које користи. Пацијент треба да има довољну количину ових лекова, а не смеју се по свом нахођењу, без знања лекара, истовремено узимати неки други (макар по хемијском саставу били и слични) лекови или хербални продукти. Потребно је свакодневно мерити крвни притисак, количину излучене мокраће и телесну тежину, као и вршити анализе крви и мокраће на редовним контролама код нефролога, по унапред познатом распореду. Уколико се ради о неком хитном стању, потребно је упозорити лекара да се ради о пацијенту са трансплантираним бубрегом.

Кључ успеха у нези трансплантираног бубрега су редовне контроле, превентиве и стална опрезност. Рестрикције у исхрани су мање обавезне после трансплантације бубрега у односу на период живота на дијализи. Међутим, оброци треба да су редовни, исхрана разноврсна, али индивидуализована и прилагођена стању пацијента (посебно, везано за унос калорија и протеина). Веома је важно да пацијент после трансплантације не добије значајније у телесној маси, па треба избегавати веома слане и масне намернице, као и концетроване шећере. Треба пити довољно воде да би се избегла дехидрација и постигла оптимална равнотежа у организму, а свакако и увек треба поштовати осећај жеђи. Већини пацијената, посебно у летњим месецима и током прве године после трансплантације, потребно је од 2 до 3 литре воде током 24 сата. Веома је важна физичка активност и редовно вежбање да би се одржала тежина и оптимално стање организма. Међутим, треба напоменути да је трансплантирани бубрег постављен доста површно, одмах испод коже и поткожног ткива, па се не препоручује бављење спортовима и активностима у којима може бити интензивног физичког контакта, као што су борилачки и неки колективни такмичарски спортови (фудбал, рагби, кошарка). Сексуална активност је дозвољена 6 до 8 недеља после трансплантације. Пушење је строго забрањено после трансплантације. Такође, није прихватљиво редовно конзумирање алкохола, посебно у периоду од 2 сата пре или после примене имуносупресивних лекова. Током првих 3 до 6 месеци после трансплантације, али и касније, треба се клонити затворених и недовољно проветрених простора у којима борави пуно људи, као што су јавни превоз, биоскопи, тржни центри и слична места. Током првих месеци после трансплантације, на одређеним местима и околностима може бити упутно користити маску за лице. Таква места су, на пример, индустријски или грађевинарски простори са пуно прашине, фарме животиња, баште са пуно растиња и сл. Подразумева се, али није лоше нагласити, да трансплантирани пацијенти треба да неизоставно перу руке сапуном и водом пре сваког јела, пре узимања лекова и после коришћења тоалета. Пожељно је пити флаширану воду, посебно на местима са несигурним и неадекватним снабдевањем исправном водом за пиће. Потребно је јести свеже спремљену храну - најбоље код куће, у чистим и хигијенским условима. Мада, наравно, није забрањено јести и ван куће, макар током прва три месеца после трансплантације треба преферирати храну која је спремљена код куће. Посебно, није препоручљиво јести свеже воће и поврће, рибу и морске плодове и кремове са јајима на уличним штандовима. Неопходно је одржавати одговарајућу хигијену простора у коме борави трансплантирани болесник, посебно, у раном периоду (током првих 6 месеци) после трансплантације. Потребно је одржавати добру хигијену уста, десни и зуба, а зубе прати најмање два пута дневно. Не смеју се занемаривати промене на кожи у смислу посекотина, раздеротина или огуљотина које могу настати током дневних активности. Ове промене, уколико настану, треба опрати сапуном и водом, прекрити чистом завојем или газом, а потом се обавезно консултовати са лекаром.

У случају било каквог новонасталог проблема потребно је одмах консултовати надлежног лекара - нефролога да би се на време интервенисало и предупредило евентуално оштећење трансплантираног бубрега. Пацијент са трансплантираним бубрегом треба да зна да је неопходно контактирати лекара који се бави трансплантацијом или центар за трансплантацију бубрега у следећим случајевима: Температура преко 37,8Ц и симптоми који су слични грипу, као што су језа, дрхтавица, болови у телу и мишићима и главобоља. Бол и црвенило у пределу трансплантираног бубрега. Значајно смањење мокрења, заостајање течности и отицање ногу или тела, као и нагло добијање у телесној тежини (више од 1 кг на дан). Појава крви у мокраћи или симптоми печења при мокрењу. Појава кашља, осећаја недостатка ваздуха, повраћања или пролива. Појава било каквог новог или неубичајеног симптома. Зашто само неки пацијенти са терминалном бубрежном слабошћу могу бити трансплантирани? С обзиром на то да је трансплантација најбољи начин лечења болесника са терминалном бубрежном слабошћу, јасно је да постоји велики број пацијената који би желели или који би требало да добију трансплантирани бубрег. Међутим, значајан број пацијената, на жалост, не може бити трансплантиран, а три најважнија разлога за то су:

1. Недостатак бубрега: Релативно мали број пацијената има могућност да добије бубрег од живог или кадаверског донора. Разлози за то су ограничен број погодних живих донора бубрега, као и велики велики број пацијената који су на листи чекања за кадаверски бубрег, а релативно мали број кадаверских трансплантација.

2. Цена трансплантације бубрега: Трошкови операције (трансплантације), постоперативне неге, редовних контрола, имуносупресивних лекова, као и збрињавања евентуалних компликација после трансплантације нису мали и представљају значајну препреку већем броју трансплантација бубрега у земљама у развоју.

3. Недостатак одговарајуће опреме и могућности за обављање трансплантације бубрега: Ово такође представља велики проблем у земљама у развоју.

Недовољан број донорских бубрега је најважнији разлог малог броја трансплантација бубрега. Трансплантација бубрега од мождано мртве особе- кадаверична трансплантација Шта је кадаверична трансплантација бубрега? Под кадаверичном трансплантацијом се подразумева пресађивање здравог бубрега од пацијента који је “мождано мртав” пацијенту који се налази на дијализи (у терминалној бубрежној инсуфицијенцији). Кадаверски бубрег се може узети од особе која се претходно изјаснила да жели да донора органе у случају “мождане смрти”.

Зашто је неопходна кадаверична трансплантација? Како је број пацијената који имају живог донора бубрега ограничен, многи болесници који имају терминалну бубрежну слабост остају на дијализи и поред жеље да буду трансплантирани. За њих је кадаверична трансплантација једина могућност и нада да буду трансплантирани. Због тога је одлука да се у случају мождане смрти донирају органи и тако непосредно спасу животи неколицини потпуно непознатих људи једна од најплеменитијих људских одлука која се може донети. Кадаверичном трансплантацијом се, осим тога, спречава илегална трговина органима, па је ова врста трансплантације етички најисправнија врста трансплантације бубрега.

Шта је то “мождана смрт”? “Мождана смрт” представља комплетни и иреверзибилни престанак свих можданих функција, што неизоставно доводи до смрти. Дијагнозу “мождане смрти” постављају лекари у јединицама интезивне неге код хоспитализованих пацијената на механичкој вентилацији.

Критеријуми који су неопходни за дијагнозу “мождане смрти” су: 1.Пацијент треба да буде у стању коме, а узрок коме мора бити јасно утврђен (на пример, повреда главе, мождано крварење) на основу анамнезе и клиничких података, прегледа, лабораторијских тестова и радиолошких процедура снимања мозга и главе. Неки лекови (седативи, антиконвулзиви, мишићни релаксанти, антидепресиви,

Мождана смрт” је неповратан прекид рада мозга и не постоји никакав начин лечења било лековима, било хируршким захватом. хипнотици, наркотици), као и ендокрини и метаболички узроци, могу довести до поремећаја свести који могу имитирати стање мождане смрти. Сва ова стања се морају пажљиво и дефинитивно искључити пре него што се потврди мождана смрт. Такође, пре постављања дијагнозе мождане смрти, потребно је кориговати низак крвни притисак, ниску телесну температуру и ниску сатурацију кисеоником, уколико постоји, код пацијента.

2. Перзистентна и дубока кома која се одржава и поред предузете комплетне и интезивне неге и одговарајућих терапијских поступака од стране обученог и стручног медицинског тима.

3. Престанак спонтаног дисања и потреба за механичком вентилацијом.

4. Дисање, крвни притисак и циркулација се одржавају само вештачки, помоћу механичке вентилације и других мера.

Која је разлика између мождане смрти и свих осталих стања са поремећајем свести? Пацијент који је у несвесном стању, али не и у стању мождане смрти, може, али и не мора, захтевати механичку вентилацију и има шансе за већи или мањи опоравак после одговарајућег лечења. Насупрот томе, код пацијента који има “мождану смрт” постоји оштећење мозга које је толико тешко и неповратно да се опоравак функције мозга не очекује и поред било каквог вида медицинског збрињавања. У случајевима када постоји “мождана смрт”, са искључењем механичке вентилације, дисање и рад срца престају. Важно је подвући да је пацијент у стању мождане смрти мртав и да престанак механичке вентилације није узрок смрти. Пацијенти у стању мождане смрти не могу дуже, или неограничено време, бити на механичкој вентилацији, а у таквим околностима и стањима њихово срце релативно брзо престаје са радом и поред комплетне механичке - инструменталне и медикаментозне подршке.

Да ли могуће донирати бубрег после срчане смрти? Није. После престанка рада срца и дисања, наступа смрт свих органа дефинитивно и иреверзибилно. Једино је донација рожњаче могућа и после срчане смрти. За разлику од те донације, донација бубрега није могућа после смрти. Када срце престане са

У “можданој смрти” дисање и циркулација се одржавају после смрти вештачки, уз помоћ апарата. радом, доток крви у бубрег такође престаје, што доводи до опсежних и неповратних процеса одумирања ћелија и ткива, па трансплантација таквог органа није могућа.

Који су најчешћи разлози “мождане смрти”? Најчешћи разлози су повреде главе (на пр. падови, саобраћајне несреће), мождана крварења, инфаркти мозга и тумори.

Где се, и на који начин, поставља дијагноза “мождане смрти”? Ко поставља дијагнозу “мождане смрти”? Када се код пацијента који се налази у стању добоке коме, на механичкој вентилацији и другим мерама за одржавање виталних функција, током одредјеног времена не покажу знаци општег клиничког и неуролошког побољшања, неопходно је размотрити дијагнозу “мождане смрти”. Дијагнозу мождане смрти поставља специјално обучен тим лекара специјалиста који нису укључени у процес трансплантације бубрега. Овај тим укључује ординирајућег лекара, обично анестезиолога, неуролога или неурохирурга. Ови специјалисти, после независних прегледа пацијента, а на основу унапред дефинисаних и опште прихваћених критеријума, заједнички проглашавају стање “мождане смрти”. Претходно је детаљним клиничким прегледом, одговарајућим лабораторијским тестовима, као и специјалним тестовима мождане активности и функције са потпуном сигурношћу искључена могућност кориговања можданог оштећења и опоравка функције мозга. У случајевима када је овај опоравак дефинитивно и потпуно немогућ, проглашава се “мождана смрт”.

Које су контраиндикације за донацију бубрега код пацијента код кога је дијагностикована “мождана смрт”? Донација бубрега од особе која има мождану смрт није прихватљива у следећим стањима:

1. Када пацијент има активну инфекцију. 2. Када пацијент има инфекцију са ХИВ-ом, C или Б вирусом хепатитиса. 3. Ако је пацијент имао дуготрајну и лоше регулисану хипертензију, шећерну болест, обољење бубрега или бубрежну инсуфицијенцију. 4. Када пацијент има активни карцином, са изузетком тумора мозга.

С обзиром на то да је у питању донација оба бубрега, један кадаверични донор спашава животе два пацијента са терминалном бубрежном инсуфицијенцијом. Који органи могу бити донирани од стране кадаверског донора ? Кадаверски донор може донирати два бубрега и, на тај начин, спасити два живота. Осим тога, могу се донирати рожњача, срце, плућа, јетра, кожа, панкреас и други органи.

Ко сачињава тим који учествује у кадаверичној трансплантацији бубрега? За обављање кадаверичне трансплантације неопходан је веома организован тимски рад, који укључује:

Најближе рођаке мождано мртве особе, који се увек морају питати за пристанак за донорство и експлантацију органа. Ординирајућег лекара који непосредно лечи пацијента - потенцијалног донора. Координатора за трансплантацију органа, који организује поступке за утврђивање мождане смрти, процењује стање потенцијалног донора и подобност за донацију и учествује у разговору са породицом мождано мртве особе. Неуролога који дијагностикује мождану смрт. Нефролога, уролога, васкуларног хирурга и/или трансплантационог хирурга, као и великог броја лекара других специјалности и медицинских техничара који, сви заједно, сачињавају тим за трансплантацију бубрега. Како се изводи кадаверична трансплантација бубрега? Неопходне предуслови за кадаверичну трансплантацију су:

дијагноза мождане смрти код потенцијалног донора која је обављена према прописаној процедури; морфолошки и функционално очувани бубрези потенцијалног донора, који истовремено не сме да има болести или стања која представљају контраиндикацију за донорство органа; дозвола за донацију органа која је добијена од стране породице или особе која је овлашћена за то; потенцијални донор остаје на механичкој вентилацији и осталим мерама за одржавање функција органа све до тренутка експлантације бубрега.

После трансплантације бубрега, пацијент може водити нормалан и активан начин живота. После експлантације, бубрези се пажљиво испирају од остатака крви и стављају у специјалну течност за очување органа у којој, на температури од +4 оЦ, остају до трансплантације. Састав ове течности је специјално направљен тако да се што мање оштети виталност ћелија и ткива бубрега. Најадекватнији реципијенти бубрега се бирају од пацијената који се налазе на редовном програму дијализа, који су претходно обрађени за трансплантацију, који у тренутку евалуације за трансплантацију немају акутна или активна коморбидна стања, а који се налазе на националној листи чекања за трансплантацију бубрега. Селекција реципијента кадаверског бубрега се врши према стандардним и опште прихваћеним националним протоколима који се заснивају на оптималној подударности реципијента са кадаверским бубрегом у крвним групама, ткивној подударности и непосредно негативној укрштеној реакцији (која је обавезна), као и другим факторима који могу бити важни у одређеним околностима (пол и старост донора и реципијента, време проведено на дијализи, евенутуални проблем васкуларног приступа и дијагнозе реципијента итд). Резултати трансплантације су бољи када се кадаверски бубрези трансплантирају реципијенту што раније. У највећем броју случајева, трансплантација би требало да се обави током 24 сата од експлантације. После овог времена виабилност ткива бубрега (а самим тим и непосредна и каснија функција трансплантираног бубрега) опада, па адекватна функција графта не може да буде загарантована. Сама хируршка процедура трансплантације бубрега од кадаверског донора се не разликује од процедуре трансплантације од живог донора бубрега. С обзиром на извесно време, краће или дуже, које експлантирани бубрег проводи у хладној презервишућој течности без кисеоника и дотока крви, није неуобичајено да се функција оваквих бубрега не успостави тренутно и да је некада потребно обавити и пар дијализа док се не успостави функција графта. Да ли породица кадаверског донора добија неку новчану накнаду? Не добија. Давање шансе за нови живот је чин непроцењиве вредности. Породица кадаверског донора не треба да очекује било какву надокнаду за донирани бубрег, нити, пак, реципијент бубрега треба да плати било шта, било коме. Осећај испуњености и спокоја због овог врхунског чина хуманости, какав је чин донирања органа, треба да буде довољна компензација породици кадаверског донора. Код трансплантације од живог донора, донор и реципијент се оперишу истовремено. Трансплантација бубрега је велика операција која траје између три и пет сати и изводи се у општој анестезији. Од донора се најчешће узима леви бубрег, било путем отворене или лапароскопске нефректомије. После уклањања, донорски бубрег се добро испира специјалним хладним раствором, а потом се пажљиво имплантира у десни илијачни простор реципијента. У највећем проценту случајева нативни бубрези рецпијента се не уклањају. Када се ради о трансплантацији од живог донора, трансплантирани бубрег најчешће почиње да функционише одмах по имплантацији. Када се ради о кадаверској трансплантацији, трансплантирани бубрег некада не функционише задовољавајуће и по неколико дана, или чак и недеља. Пацијенту са таквом, одложеном, функцијом графта, могу бити потребне дијализе док функција трансплантираног бубрега не постане адекватна.Код трансплантације од живог донора, донор и реципијент се оперишу истовремено. Трансплантација бубрега је велика операција која траје између три и пет сати и изводи се у општој анестезији. Од донора се најчешће узима леви бубрег, било путем отворене или лапароскопске нефректомије. После уклањања, донорски бубрег се добро испира специјалним хладним раствором, а потом се пажљиво имплантира у десни илијачни простор реципијента. У највећем проценту случајева нативни бубрези рецпијента се не уклањају. Када се ради о трансплантацији од живог донора, трансплантирани бубрег најчешће почиње да функционише одмах по имплантацији. Када се ради о кадаверској трансплантацији, трансплантирани бубрег некада не функционише задовољавајуће и по неколико дана, или чак и недеља. Пацијенту са таквом, одложеном, функцијом графта, могу бити потребне дијализе док функција трансплантираног бубрега не постане адекватна.

Донирање органа је духовни чин. Шта може бити узвишеније и светије од спашавања живота?

Манастир Високи Дечани

Манастир Високи Дечани испод планине Проклетије код Пећи, основао је Стефан Урош III Немањић Дечански (рођен око 1276.г.–умро у Звечану 11. новембра 1331. г.) који је био краљ Србије, из породице Немањића, син краља Милутина (1282–1321), а отац Душана Силног (око 1308-20. децембар 1355).

Манстирска болница

Сматра се да је седмогодишњи боравак стефана Уроша III у заточеништву у Пантократоровом манастиру у Цариграду (Византија, данас Турска) утицао да отвори болницу у Високим Дечанима. Боравећи у Пантократоровом манастиру Стефан Урош III је упознао уређење болнице и по узору на њих основао болницу у Високим Дечанима (1).

Болница је имала је иста она одељења која је имала болница у Пантократоровом манастиру у Цариграду: -одељење за лечење оних болесника "....који су имали изједено лице од узавреле крви, пошто је место отпало и пошто су се прсти отргнули од самих околних костију и разделили од члановног састава.... " -одељење за болеснике који су страдали од рана и повреда; - -одељење за оне који нису могли слободно дисати ради љутине која долази изнутра ".... тј. одељење за болеснике који болују од утробе или било каквих акутних обољења...." тј. интернистичко одељење; - -одељење за лечење оних који су се "....савим савили и нису могли ништа радити... " тј. одељење за лечење оних који болују од тешких болести и нису могли никако да се крећу; - одељење за ".....болне од свештене болести ..." тј. одељење за лечење епилептичара. Болница у Високим Дечанима није имала гинеколошко одељење, које је имала болница у Пантократоровом манастиру (Цариград). Незна се датум престанка рада болнице у манастиру Високим Дечанима. Рушевине ове болнице се налазе ван зидина манастира, тако да је место болнице је остало неистражено и прекривено наслагама прошлости. ________________________ Примарно лечење заснива се на примени блокада ренин-ангиотензин-алдостерон система, која укључује примену:

АЦЕ инхибитора,

Блокатора ангиотензинских рецептора,

Спиронолактона и алдостеронских антагониста код болесника са нивоом креатинина <2.5 мг/дЛ и калијумом <5.0 ммол/L

Бета блокаторе треба применити, ако нису нису контраиндиковани, код свих пацијената са ЕФ<40%, уз постепено повећаваје дозе. Потребно је да пацијенти буду претходно клинички стабилни (класа препорука I, ниво доказа А).

Фуросемид и тиазидни диуретици су индиковани код болесника са симптомима и знацима конгестије.

Амјодарон је лек избора у лечењу симптоматских суправентрикуларних и вентрикуларних аритмија у исхемичним кардиомиопатијама., уз претходно кориговање могуће преципитирајуће узроке аритмија и применити оптималне дозе бета блокера, АЦЕ инхибитора блокатора ангиотензинских рецептора и антагониста алдостерона (класа препорука I, ниво доказа А).

Орална антикоагулантна терапија је индикована код пацијената са атријалном фибрилацијом, или флатером, или документованим тромбом у левој комори.

Код пацијената са симптоматском исхемичном кардиомиопатијом статини смањују број хоспитализација.

Примарна превенција

Кардиовертер дефибрилатори (ИЦД) у примарној превенцији су индиковани за смањење смртности код болесника са смањеном функцијом леве коморе због претходног инфаркта миокарда (најмање 40 дана), ЕФ<35%, НYХА класа II или III, на оптималној медикаментној терапији и чије је очекивано преживљавање >1 годину дана.

Секундарна превенција

У секундарној превенцији к ардиовертер дефибрилатори (ИЦД) је индикован код пацијената који су преживели вентрикуларну фибрилацију и са документованом хемодинамски нестабилном вентикуларном тахикардијом, са синкопом и без ње.

Хируршка реваскуларизација миокарда

Ретроспективне студије или регистри указују да хируршка реваскуларизација миокарда продужава преживљавање код пацијената са исхемијском кардиомиопатијом.(3)

Одлуку о примени хируршке интервенције или прекутане коронарне интервенције треба донети на основу:спроведене евалуације коморбидитета,процедуралног ризика, коронарне анатомије, постојања живог миокарда у региону реваскуларизације, функције леве коморе и присуства значајне валвуларне болести.3

Имплантација матичних ћелија

Могућност регенерације миокарда имплантацијом матичних ћелија, које очекивано треба да доведу до поправљања функције леве коморе, новија је могућност за пацијенте и за лекаре.

Ова врста терапије која је тренутно у фази клиничког испитивања, како би што пре постала део рутинске клиничке терапије. Први коњички пук „Обилић“ у Априлском рату

Први коњички пук „Обилић“ у Априлском рату, био је један од примера храбрости и пожртвовања у борбама против далеко јачег и опремљенијег окупатора Србије. У краткотрајним ратним дејствима од 6. -13. априла 1941. године, пук је деловао у околини Ниша под командом словенца пуковника Мирослава Нежмаха.

Услови који су претходили активностима пука

Неутрална Краљевина Југославија нашла се почетком 1941. у сложеном политичком положају. Немачка је до тада окупирала целу западну и средњу Европу и спремала се да преко Румуније и Бугарске нападне Грчку и тако учврсти своје положаје на Медитерану и обезбеди директну линију снабдевања за Ромелову армију на северноафричком фронту. Приступањем Бугарске силама Осовине почетком марта 1941. Краљевина Југославија се нашла у потпуном окружењу.

У настојањима да сачува неутралност и избегне рат југословенска Влада водила је преговоре са немачким Рајхом и 25. марта потписан је у Бечу протокол о приступању Југославије Тројном пакту. Два дана касније, 27. марта, група официра је извела државни удар, сменила Владу, прогласила пунолетство краља Петра Другог и предала му власт. 

Сва настојања нове југословенске владе на челу са генералом Душаном Симовићем да преговорима спрече непријатељства са немачким Рајхом била су узалудна. Хитлер, се журило да што пре окупира Грчку и протера британске снаге које су се тамо налазиле, и зато је морао да покори Југославију.

Након догађаја од 27. марта, влада је наредила строгу приправност за све јединице, укључујући и оне у Нишком војном гарнизону. Наређење за мобилизацијау издато је 2. априла 1941. године у 00.00 часова, а мобилизација је четири дана. Од 3. до 5. априла 1941. године, командири нишких јединица након што су примили из пуковског магацина на Црвеном крсту у Нишу ратну опрему за своје јединице, исту су дислоцирали на по ратном плану српске војске одређена мобилизацијска места у околини Ниша (село Хум и Доњи Комрен).

Сасатав и мобилизација пука

Први коњички пук „Обилић“, са седиштем у Пожаревцу, пред почетак Априлског рата био је дислоциран у коњичку касарну у Нишу. У свом формацијском саставу имо је два стрељачка ескадрона, митраљески, стрељачки и технички ескадрон и трупну комору, са својим штабом и другим јединицама. Укупна снага пука на дан 27. марта 1941. године износила је око 1.000 старешина и војника. У циљу веће војне безбедности Краљевине Југославије, после уласка немачких армија на бугарску територију, пук је активирао и два стрељачка ескадрона и један митраљески вод.

Ратни састав Првог коњичког пука „Обилић“ на дати знак мобилизације, јединице је попуњавао је војним обвезницима, коњима и колима из Пожаревачког ратног округа, с обзиромна на то да је он био у саставу Друге коњичке дивизије, са седиштем у Пожаревцу.

Активности пука по напуштања Ниша

По обављеној мобилизацији командант пука примио је у штабу Пете армијске области заповест за марш по коме је требало да, да 6. априла, у поноћ, напусти Ниш, и заузме положај на правцу Београд-Ниш.

Пук је у зору 6. априла стигао у село Дражевац код Алексинца, где га је сачекала вест да су Немци бомбардовали Београд и да је тим активностима окупатора практично отпочело ратно стање. Изнад Ниша и околине, 6.априла, кружили су непријатељски извиђачки авиони који су прво вршили аерофотоснимања терена али нису борбено дејствовали.

Током ноћи 6/7. април, пук је усиљеним маршом крену у правцу Ражња, где је новим положајима остао до 8. априла 1941. године. Након што је 8. априла бомбардован Ниш, у поподневним часовима командант пук је телефонски из штаба Пете армијске области добио наређење да пук изврши покрет ка превоју Плоча, двадесетак километара источно од Ниша у правцу Пирота, одакле се очекивала из Бугарске немачка 12. армија.

Кренувши из околине Алексинца ка Нишу, пук је преко Нишке Бање стигао на превој Плоча. На проласку кроз Нишку Бању пуковник Нежмах је у штабу Армије добио наређење да се са пуком стави на располагање команданту Топличке дивизије, и буде у саставу јединица које обезбеђењу правца Пирот – Бела Паланка – Ниш.

Маршујући ка превоју Плоача, из правца Пирота ка пуку се кретала непрегледна колона пешака, аутомобила, војника и цивила који су бежали према Нишу, а на старом путу за Плочу пук је затекао напуштену артиљеријске положаје опрему и топове, без послуге, јер је настала дезорганизација војске у којој нико нико није знао докле су Немци стигли.

Пуковник Нежмах је након што је на Плочи кратко упознат са ситуацијм на фронту: „Немци су из правца Цариброда (данас Димитровград) пробили фронт Пете армије”, добио је наређење да заузме нови положаја, на сасвим супротној страни Ниша – на Мраморском брду изнад моста на Јужној Морави на путу Ниш-Прокупље. Нови положај пук је запосео у пет часова изјутра, када су Немци већ почели да улазе у Ниш.

Прва борберна дејства

I тако након вишеденвног премештања пука, са једног на други положај, око 11 часова 9. априла 1941. испред борбеног порета пука на Мраморском брду појавили су се се из правца Ниша први немачки мотоциклисти – извиђачи и тенкови, и приморали пук да ступи у борбу. Дрвени мост преко Јућне Мораве одмах је дигнут у ваздух. Отворена је ватра из топова и митраљеза на Немце, који су за тренутак напустили возла и заузели положај на средини пута Ниш-Прокупље. Један немачки тенк са пратећом пешадијом отворио је јаку ватру на положај пука. Тада је дошло до првих рањавања припадника пука и уништавања опреме.

Пуковник Нежмах имао је задатак да са пуком држи заузети положај на Мраморском брду до даљег наређења. Интезитет борбе је све више растао, а борба се водила по облачном и магловитом пролечном времену све до мрака. Тог дана пук је имао 3 мртва и око 15 рањених.

Морал међу војницима на Мраморском бојишту, био је такав да је близу 80% припадника било спремно за даљу борбу, а 20% не (углавном се радило о мањинама – Немцима и Мађарима). Ипак, у Коњичком пуку, већи број бораца немачке народности, остао је веран војничкој заклетви до последњег дана постојања пука.

Око 21 час, 9. априла командант пука примио је наређење да заузме правац Прокупље-Блаце. Одред је извршио марш и 10. априла стигао до Блаца, где су му се придружили четници Косте Пећанца, који су били спремни да учествују у борби против немачких тенкова. Тог дана није било борби.

Немци су 12. априла извршили последња прегруписавање снага и потом кренули у жесток напад са свим расположивим оклопним јединицама и пратећом пешадијом. Немци су извршили тенковски пробој на правцима: Прокупље-Блаце и Куршумлија-Блаце. Овим дејством, као и пробојем на другим деловима бојишта, сломљен је фронт у ширем реону Топлице. Заробљени су командант Блачког одреда, командант артиљерије и командант 2. велосипедског батаљона, потпуковник Јулијус Реш.

Око 10 часова 12. априла, када је настало повлачење на читавом фронту. Губици Првог коњичког пука били су око 50 мртвих, и већи број рањених војника. Делови јединица коњичких, артиљеријских и велосипедских које су успеле да се борбеним десјствима повуку кроз Јанкову Клисуру, стигле су 12. априла у Крушевац. Ускоро су пристигле и јединице војне коморе.

Доласком у рајон Крушевца 1.коњички пук је са осталим јединицама ушао у састав Разбојинског одреда.

Тринаестог априла није било борби, осим пушкарања и извиђања. Сутрадан, наређено је утврђивање положаја. Да би око 13 часова извиднице приметиле јаке немачке покрете моторизованих колона из правца Крушевца према Разбојни. Пук је прво дозволио предњим непријатељским деловима, да се приближе положајима на око један километар, а потом на исте је отворена ватра из противтенковских топова, пешадијских топова и тешких митраљеза. Немци су на кратко били заустављени и натерани да напусте возила. Борба се водила два сата када су се и остали немачки делови јединица морали повући према Крушевцу.

У 17 часова командант одреда наредио је повлачење јединица са положаја и образовање колоне на путу Брус – Разбојна. У 18 часова одред је кренуо правцем Брус-Копаоник-Јошаничка Бања. Стигао је у Брус око 23 часа. Ту је дат одмор ради пријема и поделе хране а затим је настављен марш ка Јошаничкој Бањи. Сутрадан је наређен покрет за Краљево.

У Јошаничкој Бањи пуковник Нежмах одржао свој последњи говор. Поручио је војницима да иду својим кућама, јер је пук у обавези да се преда. У 15 часова извршено је распуштање бораца и старешина Разбојнског одреда. Нежмах се са још неким војницима камионима упутио у правцу Краљева, али је на том путу заробљен од Немаца и отеран у краљевачки логор а касније у заробљеништво.

---

Ранг	Земља	Смртност на 1.000 становника
1	Лесото	14.9
2	Бугарска	14.5
3	Литванија	14.5
4	Украјина	14.4
5	Литванија	14.4
6	Србија	14,3
7	Гвинеја Бисао	14.1
8	Чад	14.0
9	Авганистан	13.7
10	Русија	13.6

Општа стопа смртности у Србији износила је 2014. године 14,2‰. У поређењу са бившим југословенским републикама, општа стопа је највиша у Србији, а следе Хрватска (12,0‰), Црна Гора (9,7‰), Македонија (9,5ц), Словенија (9,2‰) и Босна и Херцеговина (9,1‰). Од земаља у непосредном окружењу у најповољнијем положају по висини опште стопе морталитета је Албанија (7,1‰), а у најлошијем Бугарска (15,1‰). Према подацима за 2014. годину Бугарска има највишу стопу смртности у Европи, а следе Украјина (14,6‰) и Летонија (14,3‰).

Разлог релативно великог броја смртних случајева у Србији је, пре свега, неповољна старосна структура, односно интензивно старење популације у протеклим деценијама. Према пописним подацима из 2011. године, просечна старост становништва Србије износила је 42,2 године, а индекс старења 1,25

У условима ниске смртности и повољних морталитетних услова у Србији описани ток смртности је исти, али су нивои смртности на почетку живота (код одојчади) и код деце нижи, што означавајући управо ниску смртност у почетним годинама живота.

Сви оболели од ретких болести сусрећу се са сличним потешкоћама у својој потрази за дијагнозом, поузданим информацијама и усмеравању ка квалификованим професионалцима. Специфични проблеми се подједнако јављају када је у питању приступ квалитетној здравственој заштити, свеукупној социјалној и медицинској подршци, ефикасној повезаности између болница и опште праксе, као и када је реч о професионалној и социјалној интеграцији и независности оболелих. Оболели од ретких болести су такође психолошки, социјално, економски и културолошки више осетљиви.

Ове потешкоће могу да се превазиђу помоћу одговарајућих регулатива. Због недостатка одговарајућег научног и медицинског знања, многи пацијенти нису дијагностиковани и њихова болест остаје непрепозната. Управо они имају највише проблема у добијању одговарајуће помоћи. За све ретке болести, наука може да пружи неке одговоре. Хиљаде ретких болести данас могу да се дијагностикују захваљујућим биолошким тестовима. Знање о природи ових болести поправљено је захваљујући прављењу регистара за неке од њих. Истраживачи се све више удружују у мреже како би размењивали резултате својих истраживања и ефикасније напредовали. Захваљујући европским и националним регулативама у области ретких болести многих земаља, све више се отварају нове перспективе.

---

Присилно шишање жена као казна због сарадње са окупатором или ступања са њим у интимне односе које је постојало у Србији и током Првог светског рата, наставqено је и у Другом светском рату.63 Кажњавање жена шишањем примењивао је равногорски покрет у Србији још на почетку окупације у случајевима жена и девојака које су имале било какве везе са окупаторским војницима. Највећи број присилних шишања жена у окупираној Србији извршен је током 1943. и 1944. године, односно приближавањем краја окупације.

Ф10-Ф19 Душевни поремећаји и поремећаји понашања узроковани употребом психоактивних супстанци (ПАС) према МКБ-10, садржи широк спектар поремећаја који се разликују по клиничкој слици и тежини, а сви се могу приписати употреби једне или више психоактивних супстанци, које могу бити или не бити медицински прописане.

Означавање

Троцифрена цифра преме МКБ-10 означава употребљену супстанцу, а четвороцифрена шифра означава клиничко стање. Шифре треба користити, за сваку појадиначну супстанцу, при чему се наглашава да све четвороцифрене шифре нису применљиве за све супстанце.

Сексуално понашање одређују: материјални положај домаћинства, уредност жене, одмор, заступљеност фактора ризика, вредновање здравља, став о личној одговорности и поверење у лекара. Предиктори контрацепције су: задовољство животом, већи здравствени проблем и вредновање здравља. Број абортуса одређују: животна зрелост жене, одмор, заступљеност фактора ризика, стил живота, вредновање здравља и испољавање тог става, те континуитет и благовременост здравствене заштите. Предиктори добре заштите репродуктивног здравља су: културни ниво окружења, материјални положај домаћинства, задовољство животом, уредност и одмор, заступљеност фактора ризика, вредновање здравља, став о личној одговорности и поверење у лекара. Приступ и контролу ХИВ одређују: задовољство животом, физичка активност, већи здравствени проблеми и садржај примарне заштите. Постпарталну заштиту одређују: културни ниво окружења, разлози незадовољства животом, заступљеност фактора ризика и благовременост заштите. Предиктори дужине репродуктивног периода су: доступност здравствене заштите у заједници и уредност жене.

Вредности гликохемоглобина се изражавају као удео појединих фракција у односу на укупни Хб. Према међународном мерном систему (СИ) оне треба да буду изражене уделом фракције до јединице, али код већине комерцијалних тестова оне су изражене у процентима.

Референтне вредности зависе од методе и фракције која се мери (ХбА1ц или ХбА1), а неки договорени консензус би био: за ХбА1 5 8%, а за ХбА1ц 3 6%.

Како не постоји специфичан опсег за добру контролу и резултате пацијената би требало интерпретирати по индивидуалној основи.

• Ставка набројивог списка

Хумани хемоглобин (Hb) се нормално састоји из HbA (a2b2), HbA2 (a2d2) i HbF (a2g2). Синтеза ових хемоглобина је генетски контролисана; а, б, г и д ланци су кодирани различитим генима. Део HbA који подлеже гликозилацији означен је као HbA1. Хроматографском анализом раздвојене су фракције HbA1 и то: HbA1a, HbA1b i HbA1c. То су гликозилирани Hb или глукозилирани -{Хб}, а најчешће се зову гликохемоглобини. Називају се и „брзим” хемоглобинима зато што мигрирају брже у електричном пољу него ХбА0. ХбА1ц чини 75—80% од укупног гликозилираног хемоглобина. ХбА1а се раздваја у две субфракције: ХбА1а1 и ХбА1а2.

Гликозилирани хемоглобин А1ц може се изражавати у % или ммол/мол.

Светска Здравствена Организација препоручује за контролу гликемије следе}е вредности за ХбА1ц:

• < 6,5% - добро контролисан,
• 6,5 (7,5%) - граничне вредности и
• > 7,5% - лоше контролисан ниво гликемије.

Препоруке за клиничку праксу

Периодичноодређивање гликозилираног хемоглобина А1ц препоручује се за:

• праћење регулисаности дијабетеса. Уз то,
• за постављање дијагнозе дијабетеса.

Циљна вредност за превенцијумикроваскуларних компликација је < 7%, а дијагностички критеријум за дијабетес износи ≥ 6,5%.

Врста хемоглобина	Глобин	Удео у укупном Хб
Адултни хемоглобин А (ХбА)	α2 β2	90—97%
Адултни хемоглобин А2 (ХбА2)	α2 δ2	2—5%
Фетални хемоглобин (ХбФ)	α2 γ2	2%
Укупни гликозилирани хемоглобин (ХбА1+А0)	α2 β2 + шећер	3—9%
Врста гликозилираног хемоглобина	Глобин	Удео у укупном Хб
Гликозилирани хемоглобин А0 (ХбА0)	α2 β2-лизин или α-ланац + шећер	1%
Гликозилирани хемоглобинА1 (ХбА1 = ХбА1а + ХбА1б + ХбА1ц)	α2 β2-валин + шећер	5—8%
Гликозилирани хемоглобин А1а (ХбА1а)	α2 β2-валин + фруктоза-1,6-дифосфат или α2 β2-валин + глукоза-6-фосфат	—
Гликозилирани хемоглобин А1б (ХбА1б)	α2 β2-валин + пирувична киселина	—
Гликозилирани хемоглобин А1ц (ХбА1ц)	α2 β2-валин + глукоза	4 – 6% (80% ХбА1)
Пре-ХбА1ц (нестабилна Шифова база, алдимин)	лабилни интермедијер ХбА1ц	5—8%

Хумани хемоглобин (Хб) није хемијски хомоген. У еритроцитима здраве одрасле особе постоје три различита типа хемоглобина:

• фетални Хб (ХбФ) и
• два хемоглобина која припадају одраслима (ХбА, који је доминантан и ХбА2),

Један пар α-ланаца је исти за све три фракције Хб, док је други пар део глобина различит за претходни Хб: γ, β и δ ланац. Током 1950-их, ХбА1 изолован је из ХбА а применом хроматографске анализе издвојене су и остале три фракције ХбА1а, ХбА1б и ХбА1ц [1].

Гликација је неензиматски додатак шећера резистентан на амино групе протеина. Гликовани хемоглобини се разликују један од другог у зависности од врсте доданих угљених хидрата и места гликације. Место гликације је обично Н-терминални део ланца β-глобина, али се гликација може десити и на другим деловима β-ланца или на α-ланцу [2, 3]

____________________________ Оснивач психодраме је др Јакоб Леви Морено. У овом психотерапијском модалитету посебно се наглашавају спонтаност, креативност и аутентични сусрет између људи. Сматрао је да је спонтаност кључни фактор који дозвољава особи да прихвати себе и креира нове вештине, па и читаво ново социјално окружење. Она је оснажена да осмишљава креативна решења у новим и тешким животним ситуацијама.

Укратко речено, психодрама је метод психотерапије у коме се клијенти подстичу да наставе и употпуне своје поступке кроз драматизацију и играње улога. Могу се одигравати најразличитије сцене- од актуелно проблематичних, оних које су се десиле некада давно, недовршене или оне које бисмо волели да су се догодиле, фантазије, припреме за будуће ризичне ситуације... Оне често не представљају конкретне догађаје, већ могу бити и екранизација наших унутрањих менталних процеса. Пошто се најчешће одвија у групи, друге улоге могу играти други или неживи објекти, а клијент се подстиче да истражи ситуацију из угла различитих улога. Важан део овог процеса јесу анализе које се одвијају унутар групе, након саме драматизације.

Психодрама је изузетно динамична, ангажује читаву особу, без обзира да ли она поставља своју сцену или учествује у сцени неког другог. Утисци који се догађају током саме драматизације у вези са конкретном сцену су праћени дубоким увидима и новим утисцима који настају након анализе драме која се одиграла. Овде често можете чути поруку "Не причај о томе, покажи нам то". Може да буде сјајна за особе којима пријају групне терапије пуне динамике, пуне како вербалних тако и невербалних испољавања, као и за оне којима одговара драмски израз.

Важно је, међутим, истаћи да нису потребне никакве драмске и глумачке способности, нити се оне могу усавршити њоме. Ово је метода којом истражујемо своје улоге и односе са другима, као и оне унутар нас. Искључиво је везана за психотерапијски процес те су јој и циљеви у складу са њим.

Пишући о својим осећајима и о догађајима из прошлости који су имали снажно емотивно значење, нека особа усклађује ум и емоције. Мисли се могу измењивати јако брзо и често имају "неку своју вољу", па се и незна шта нам све током дана пролази кроз главу. Исто тако и речи које изговарамо могу тећи прилично брзо. Међутим, писање је значајно спорији процес. Током писања долази до спонтаног одабира важних мисли које желимо записати. Исписана реченице су смислене, нижу се једна за другом и прате одређену нит водиљу. Сам тај процес у човеков унутрашњи свет уноси један нови, смислени редослед.

Неуролошки механизми који учествују у процесуирању естетског доживљаја

Узима се да естетски доживљај настаје при процени неког објекта. У том смислу многи истраживачи полазе од Кантовог схватања естетике9 према коме се ‘лепим’ сматра оно што се посматра лишено интереса, односно жеље да тај објект стекнемо, контролишемо или њим управљамо. Како би се објаснио неуробиолошки механизам таквог менталног стања ‘лишености интереса’ постављена је хипотеза да би доживљај могло бити последица активности система‘свиђања’ (склоности према нечему) без активности система ‘жеље’ (за нечим) уз одговарајући доживљај пријатних ‘естетских’ емоција.

Саме естетске емоције, попут задовољства или гађења изазване су доживљајем објекта за разлику од емоција изазваних исходом (срећа, разочарање). Надаље, истраживања на глодарима показала су да постоји разлика у неуротрансмитерској активности тих двају система– система ‘свиђања’ који је стимулисна опијатним и канабиноидним, и систем ‘жеље’ допаминским.1

У стварности, наш доживљај уметности заснива се на динамичној интеракцији процеса који активирају друкчије делове мозга у друкчијим временским оквирима, а вежу се уз перцептивне, когнитивне (памћење, пажња, доношење одлука) и афективне способности.4,5

Утицај неуродегенеративних болести и можданог удара на креативност, односно доживљај уметности

На који начин неуродегенеративне болести попут Алцхајмерова и фронтотемпоралне деменције и мождани инфаркт у одређеној регији мозга, посебно десној хемисфери утичу на стварање, односно доживљај умјетности, приказано је у неким истраживањима Међутим, због премалог броја истраживања, не можемо се поуздати у њихово свеобухватно значење, и можемо имати само привремену слику о улози одређених подручја мозга у одређеним естетским категоријама.3

У литератури су приказани случајеви особа са посебним типом фронтотемпоралне деменције, семантичком деменцијом у којој долази до дегенеративних промена у предњем делу темпоралног режња и код којих се јавила склоност уметничком стварању. Њихово је стварање опсесивно-компулзивно до те мере да забораве на основне животне потребе попут оне за храном. Они се у својим делима користе типичаним реалистичким приказима без симболичности или апстрактних елемената, усмереност на детаље уз често коришћење понављајућих мотива.1

Код уметника оболелих од Алцхајмерове деменције радови су најчешће све више апстрактни и симболични удаљавајујући се од реалистично тачног приказа.3 На пример, један од најпознатијих уметника који је наставио стваралаштво након наступа Алцхајмерове деменције је Wиллем де Коонинг. Његова ‘касна’ фаза карактерисала се једноставношћу и прочишћеношћу форме до саме ‘есенције’ и коришћењу живих боја. Други је случај сликара Wиллиама Утермохлена који – чији су аутопортрети постајали такође све више симплицифирани, дисторзирани.1

Истраживања Халперн и сар. (2008) као и Халперн и О’Цоннор (2013) утврдила су да код оболелих од фронтотемпоралне и Алцхајмерове деменције укус у визуалној уметности остаје конзистентан, само што се оболели од Алцхајмеров деменције не сећају радова које су пре видели.4

Бромбергер и сарадници (2011) проучавали су посљедице можданог инфаркта десне хемисфере.

Оштећење у различитим диеловима фронталног паријеталног и латералног темпоралног кортекса довело је до промењеног расуђивања концептуалних карактеристика слике - апстрактности, симболизма, реализма и живости. С друге стране, оштећење доњег префронталног кортекса променило је само формалне карактеристике и то доживљај дубине. Међутим, ни једно подручје оштећења мозга није било повезано с променама у процени занимљивости или склоности према одређеном делу.2 Као пример наводи се промена стила након можданог удара у левој хемисфери код америчке сликарице Катхерине Схерwоод. Прие можданог удара свој стил је описивала као ‘сувише церебралан’, а њене слике су езотерични прикази особа које се облаче у одећу супротног пола и средњовековних печата, а након можданог удара почела је сликати левом руком новим ‘сировим’ и ‘интуитивним’ стилом лакоћом и нежношћу коју никад није имала њена десна рука.Цхаттерјее А, Вартанина О (2014) Неуроаестхетицс. Трендс ин Цогнитиве Сциенце, Волуме 18, Но. 7

Гриффитхс и сар. (2004) последице можданог удара који је оставио оштећење леве инсуле, фронталног кортекса и амигдала у једног пацијента оставиле су немогућност емоционалног доживљавања музике, иако је несметано уживао у другим активностима, па је чак успешно препознавао друге музичке карактеристике. То доводи до претпоставке да су путеви перцептивног и емоциналног процесуирања музике одвојени и да је амигдала кључна у стварању емоционалног одговора током слушању музике.3.Цела-Цонде ЦЈ и сур. (2011) Тхе неурал фоундатионс оф аестхетиц аппрециатион. Прогресс ин Неуробиологy, Волуме 94, 39-48

Описан је и случај два пацијента с обостраним оштећењем амигдала, који су показивали већу склоност према тродимензионалним објектима, пејзажима и распореду боја од здраве контролне групр и то посебно према оним стимулусима који су се најмање свидели контролној групи. Приказан је случај пацијентице која је након истог оштећења није могла препознати тужну и застрашујућу, али не и веселу музики, иако је могла процесуиати друге карактеристике музике попут темпа и тоналитета.4.

Селлал и сар. (2003) приказали су случај пацијента са епилепсијом коме су ресецирали леви темпорални режањ оставивши парахипокампални гирус и амигдала. У првој години након операције, пацијенту се промиенио укус у музици, више није уживао слушајући рок музику већ му је пуно више годило келтско или корзиканско полифонско певање. Осим тога, његов књижевни укус се променио са научно-фантастичних на кафкијанске романе, и више је уживао у реалистичним сликама, посебино малим детаљима које пре није ни опажао.4

Слике

Боксови у којима су приказане појединачне приче о кршењу људских права

Дигитална платна, уз пропратну звучну шпицу, преносе посетиоцу информације о кршењу људских права, на преко 29 метара широком екрану.