Корисник:Јован Калем/песак3

ОВО ЈЕ ДРАФТ ВЕРЗИЈА НЕ БРИСИ НЕ ПОНОВО! Радјена је додатно у песку, није у главном простору.

Вукица Ђилас (Београд, 1949 – новембар, Београд 2001) била је уметница авангардне и експерименталне југословенске кинематографије, антиратна активисткиња и преводитељка. Њени филмски дневници које је снимала од 1970. године па до деведесетих представљају најзначајније филмско дневничко дело настало на подручју Југославије. Објављени су постхумно.

Поред тога, Вукица је имала једну од главних улога у дипломском филму Лазара Стојановића "Пластични Исус" због кога је он завршио у затвору.

Такође се бавила и колажима , али је мали број сачуван након њене смрти.

Биографија

Вукица Ђилас је рођена 1949. године у Београду. Родитељи су јој Митра Митровић , револуционарка и прва министарка у историји Србије и И Милован Ђилас, најпознатији политички дисидент за време Титове Југославије. Име је добила по Вукици Митровић, која је била Митрија веза са партијским руководством. Похађала је Факултет Драмских Уметности у Београду, а режисер Слободан Шијан је описује као “интелектуалку велике радозналости”.

Њен партнер био је Бранко Вучићевић, који је након Вукичине смрти предао њене снимке Академском филмском центру Дома културе "Студентски град" 2003. године. Бранко је такође учествовао у састављању и преснимавању њених филмских дневника, у којима се неретко појављивао.

Преминула је у новембру 2001. године као последица болести неколико месеци након смрти њене мајке. Борка Павићевић је написала текст посвећен њој под називом "Вукица која се чује" у зборнику Жене за мир 2002. године.

Филмски дневник

Вукица Ђилас је од 1970. Године носила свуда са  малу 8 мм „пентака“ камеру и бележила тренутке из свог живота методом "сличица по сличица". Занимала се за андерграунд филм, а за креирање својих филмских дневника служила се методом Џонаса  Мекаса. Макар једном недељно се бавила сређивањем тих филмова све до деведесетих година. Укупно трајање материјала је 2 сата И пет минута. На снимцима налази се она она, у неким тренуцима нага, са Ворхоловим плакатом, снимала је мртву природу, свој стан, постере на зиду, Београд итд.

У великом броју тих тренутака налази се и Бранко Вучићевић, њен тадашњи партнер. На снимцима се уочавају њихови призори из Београда, Љубљане, Ровиња, Венеције, Париза, Њујорка, Лондона... Такође и у Цириху испред "Кабареа Волтер", кабареу Волтаире места рођења дадаизма током њиховог дада туризма.

Такође је снимала и остале људе који су јој били занимљиви. Уочавају се Карпо Ачимовић Година, Борка Павићевич, Јоца Јовановић, Илија Башић и Рајко Грлић у Пули, Вук Бабић, Предраг Бајчетић, Слободан Шијан, Милош Радивојевић, Срђан Драгојевић у гостима, Желимир Жилник за писаћом машином и како чита новине и остали. На филмовима се налазе и уметници и уметнице који су били активни у Студентском кутурном центру 76' године. Ту су Марина Абрамовић, Горанка Матић, Зоран Попович, Борис Демур, Младен Стилиновић, Гергељ Урком, Неша Париновић, Драгица Вукадиновић, Биљана Томић, Бојана Мојсов, Иван Вејвода, Гојко Шкарић итд.

Значајан је и њен рад снимљен за емисију Дуње Блажевић који се бави Марселом Дишаном.

На њеним снимцима налази се и њена мајка Митра Митровић, у парку је са Бранком и Вукицом у једној сцени, приказана је и како штрика. Снимала је фестивал БИТЕФ, ФЕСТ, Пулски фестивал, Бијенале, изложба о дадаизму током њеног и Бранковом “дада туризма”, као и све промене које су се временом догађале и дух времена који се мењао.

Њена дела су објављена тек постхумно, а први пут су приказана 2006. године. Слободан Шијан је учествовао у састављању целине од 50 минута која је приказана први пут на Фестивалу алтернативног филма и видеа у у Дому културе Студентски град крајем 2015. Године. Слободан Шијан јој је посветио поглавље у својој књизи “Филмус”, а такође је њен рад сматран пионирским на нашем подручју.

Тхе енд је наслов Вукичине последње траке. У овој завршној траци филма коју је Вукица монтирала када је била болесна, камера се помера преко њених груди, пупка и кључне кости.. Појављују се Дизнијеви "Тхе енд" натписи за цртаће, антички ликови и фреске, ружно паче, њене груди, суво цвеће, , титл "Обрада ТВ Београд", Тхатс алл фолкс, Ровињ, рупице па бланк. Вукица је преминула од рака плућа.

Положај у југословенској експерименталној кинематографији

Филмови Вукице Ђилас су занемарени у југословенској авангардној историји и у ширем контексту југословенске експерименталне кинематографије.

Између 1946. и 1990. године у Југославији су снимљена 883 дугометражна филма од стране 266 редитеља. Ипак је до 1976. године у истој земљи било приближно 700 жена које су радиле у филмској индустрији, само је седам успело да сними 15 играних филмова у 54 године. Интересовање за југословенску експерименталну кинематографију је фокусирано на мушке филмске ствараоце. Иновативни филмови Вукице Ђилас нису успели да нађу место у претежно мушком филмском сектору, те је њен рад остао маргинализован. Такође се сматра да њен рад открива "феминистички потенцијал". Лазар стојановић је описао као феминисткиња и која је била јако самостална.

Активизам

Вукица Ђилас је била једна од запажених учесница студетских протеста 1968. године. Помагала је у раду Недељника Време од оснивања. Истраживала је о расним законима, Нирнбергу и последицама Трећег Рајха и поредила са сломом ауторитарног режима Слободана Милошевића. Поред тога, учествовала је у антиратним протестима деведесетих година.

Даша Дрндић је о Вукици написала:

„ Слала ми је фрагменте свог мучног и паметног рукописа у којем, корачајући кроз блато покушава се успети на дугу. Није успјела. Обраћала се разним повијестима, све су јој окренуле леђа. Повијест повијесна, повијест сликарска и пјесничка, повијест филмска и филозофска. Ниједна од тих повијести нису знале одговор на њено питање: зашто рат(ови)? Зашто сам изван? Сви њени покушаји да се побуни, показали су се неђелотворни. ”

Дела и преводи

Напомене : Енциклопедија мртвих

Постхумно је 2003. године објављено њено дело Напомене : Енциклопедија мртвих.

Дарко Шимичић: Радови које си направио у посљедњих неколико година об�једињени су називом Експлоатација мртвих. На што се тај наслов односи? Младен Стилиновић: Још нешто: експлоатација мртвих подразумјева и једну праксу коју вјера и идеологија, а осамдесетих година и један дио умјетности чини, то јест екс�плоатира мртве вјере, идеологије и сликарске поетике на најнеодговорнији, најагресивнији, најдосаднији начин.

Од експлоатације мртвих знакова, мада не у уметности него у (такозваном ствар�ном) животу – овде “код нас” – вође су у име тих истих знакова, и у име мртвих вера и мртвих идеологија, прешле на убијање људи који нису “заједно” с њима под тим истим мртвим знаком, него су под својим мртвим знаком – у име којег ти други такође убијају. О недостатности и лажи њиховог изговореног и написаног читамо већ чети�ри-пет година, то је превише анализирано и објашњавано да бих и ја то сада понављала. Уместо слободног говора лишеног терора прошлости, употребљен је јалов говор који нас терорише прошлошћу, и послужио је као подстицај и подршка да буде по�бијено и унесрећено толико људи.

Ту нема метафоре, сви ти самозвани заступници смрти су људи мртвог духа и усахлих осећања, овде су им само тела, душе су већ у најнижем понору деве�тог круга

“Бог” није мртав, јер није никада ни живео, пошто је с оне стране тих антропоморфних објашњења. Божанско вечно превазилази све ограничене људске одреднице постојања. Бог наших локалних (еx-Yу) временâ и простора је мртви симбол у чије име безначајни стрвинари и душождери уништавају све добро и живо. Делајући у име мртвог појма представљеног мртвим знаком – некакве националне суштине коју стално об�јашњавају јер им уопште није јасна, пошто је ни нема – покушавају да униште и све друге појмове – веру, љубав и наду – да би нам уместо њих наметнули своје ма�теријализоване утваре за које сматрају да поседују умне и емотивне вредности. Они те утваре називају разним именима: национална свест, одабрани народ, народни дух, биће народа..

Са експлоатације мртвих знакова и мртвих вредности “овдашњи и тамо�шњи” ратни планери, покретачи рата и извршиоци њихових замисли убрзо су прешли на екс�плоатацију заиста мртвих

Вера у моћ мртвих знакова и делање у име тих знакова само су довели до неповратних разарања ткива живота. Она нису разграђивање једне структуре како би се од њених здравих састојака створила нова.

Није још ни Вуковар био “ослобођен” кад сам ово написала пријатељу. Није имао при�лике то да прочита, нисам хтела писмо да шаљем по другима. Параноидно се уструча�вам да га пошаљем и сада, кад пошта ради

Погрешила сам само у једном, они се не могу назвати вампирима, вам�пир се храни пијући крв живих, а ови “наши/њихови” стрвождери не би поднели ни ту искру живота. Њима прија само полутрула лешина јер се свете: а освета је од мртвог у мртво, затворена кружница, све што је живо смета јој јер пробија тај круг.

То не укида политичка, прагматична и рационална објашњења за настанак и трајање југословенског (босанског/хрватског/српског) рата. Покушај очувања поретка тота�литарног национализма тенковима исто је тако ирационалан, као и напад на суседно село да то село не би можда напало нас. Ти страхови су стварни, мада ваљаност њихо�вих узрока и порекла то не мора увек бити. Туђи страх је велика сила, овдашњи поредак га вешто производи и добро зна како се њиме манипулише. Заиста мислим да је сусрет с непознатом празнином где нема ничег и никог (осим сопствене неограничене свеобухватности) био пресудан за многе да побегну у на�сиље и разарање: било оно приватно породично, или јавно ратно. Тако

Када се почетком јула '91. завршио “рат у Словенији” схватила сам да више нема на�де, да ће се све моје стрепње и предвиђ и предвиђања обистинити.

Остали су ми вера, љубав и нада за моју приватност до које само стица�јем околности нису никад допрли, а камоли у њу успели да продру,

Имала сам среће – нико од мени блиских и драгих није био чак ни угрожен у овом рату, сви су живи и здрави. Неки од њих су патили, моја немоћ била је иста као и њихова; не верујем да сам икоме заиста помогла. Не знам да ли ће тако и остати, не знам шта ће се догађати са њима или са мном, не знам да ли ће се рат завршити и какав би уопште могао бити његов крај.,

Младена Стилиновића познајем од лета 1963. године.,

Онај кога занимају Маљевич и његов однос према знаку, осећајности, духовности, слици, сликарству... нека прочита његове текстове које је приредио Слобо�дан Мијушковић, Семиотику иконе Бориса Андрејевич,

Почетак јула/српња '91. Осам претходних месеци нисам могла ништа, ни да пишем, ни да правим колаже, а ка�моли да узмем камеру у руке и нешто снимим или да монтирам оне нагомилане фил�мове,

Онда је крајем јуна почео рат у Словенији. Он је трајао недељу дана,

Јуни/липањ '94. 6. априла/травња '92. почео је рат у Босни и Херцеговини; он и даље траје. Разорнији је и свеобухватније крволочан од претходна два. Чим се завршио рат у Словенији ја сам прво обрисала прашину – само мо�ја соба напунила је велики усисивач – и почела да правим колаже и понекад нешто запи�сујем. Зато мени није било тешко за време овог рата. Ово ми је чак био један од сло�јевито богатијих периода у животу. Све моје урођене способности и прикупљена знања концентрисали су се – без присилног планирања, на решење јединог важног проблема: како да организујем бекство? где да побегнем? чиме да побегнем? – како би ме сачувале од прихватања мени туђег разорног виђења света, од пристајања на промишљено злочиначке намере и де�ла. Једноставније речено, нисам побегла од рата, од њега се не може побећи, него од лажова и глупака.,

Крај децембра/просинца '93. Напокон су срушили и мост у Мостару.,

Крај пролећа '93. Ишла сам на мировне скупове и протесте, мада не редовно. Стајала неколико пута у зиму '91. на '92. око травнатог правоугаоника испред Скупштине Србије, поред боч�ног зида зграде Председништва Србије.ж,

Најбоље и најмасовније окупљање било им је (било нам је) растезање црне траке од Албаније до Славије 31. маја '92. Дан-два раније је Југославија (Србија) стављена под санкције УН. Али није због санкција дошло осамдесет хиљада људи. Дошли смо јер смо били против рата у Босни и Херцеговини. На ово се надовезала серија од неколико не�деља интелигентних и д,

28. децембар/просинац '92. Телевизију сам престала готово потпуно да гледам средином јула '91. Новине нисам престала да читам, тада смо још куповали Борбу и Политику; ову другу смо престали да купу�јемо негде у јесен због штедње и превелике количине будалаштина које су тамо писали. Тако у лето, јесен и зиму '91 нисам готово ништа видела на ТВ-у од рата у Хрватској. Негде крајем септембра, случајно, у пролазу, загледала сам се у дру�ги дневник, онај у пола осам увече: војни ловац-млазњак летео је готово тик изнад морске површине, не су�више брзо, небо је било голубије плаво, копно благо брежуљкасто, зелено жбунасто, шарено камено, видела су се и нека острвца – ваљда негде између Задра и Сплита. То је требало да представља далматинску обалу. Било је потпуно апстрактно, више није имало никакве везе са њиховим/нашим (или мојим) морем, некакве обојене површи�не и облици мени некад познатог, а сада померено отклоњеног света. Призор је на мене тако деловао само због малог војног млазњака. Крај фебруара/вељаче '93. Ружичаста уметност Исидоре Бјелице, или зашто је један град кажњен пошто није могао на силу да се претвори у једнобојну краву,

Март/ожујак '93. На телевизији сам гледала и Вуковар одмах после нечијег заузимања, то јест нечијег истеривања, то јест ослобађања. Кроз потпуно масакриран град главном улицом је ишла колона људи и жена, било је ту и понеко дете, ходали су погнутих глава по кршу од поломљених цигала, малтера и којекаквих греда.,

Крај октобра/листопада '93.

“Ово ми је трећи рат”, рекла је моја мама пре десетак дана, “нисам знала да ћу ма какав рат проживети с тобом”.

Без датума – Ако нам језик умногоме одређује националну припадност, тек ми онда ништа није јасно, избегли Срби из Хрватске са којима сам разговарала овде у Београду говоре је�зиком који овдашњи “староседеоци” зову хрватски. Говорите ли срватскохрпски? Којим језиком ћутите? Којим језиком хо�дате? Којим језиком пливате? Којим језиком гледате? Којим језиком сањате? На којем се језику љубите?

нек' је диктатура, само нек' су наши. Најслађе је кад те твоји тлаче,

али о богу се ионако може причати што год је коме воља, све је нетачно.

Преводи

Преводи романа:

·        Колевка за мацу, Курт Вонегат, 1978

·        Човек који је пао на земљу, Тивис Волтер, 1979

Неки од превода чланака из области филмске теорије:

·        Зовем се Џон Форд ја правим вестерне, 1980

·        Светло у тами : (Холивуд: 1971-1991), 1991

·        Нарација у филму фикције, 1993

·        Приповедање светлошћу : (студије о филмској тачки гледишта), 1993

·        Приче из Холивуда, 1994

·        Филм заточеништва : Жак Ривет: Редовница (1966), по роману Денија Дидроа, 1995

·        Норвешки филм = Норвегиан филм = Норск филм, 1997

·        Радови = Њоркс : 1989-1997, 1998

·        Видео уметност у Србији = Видео Арт ин Сербиа, 1999