Корисник:Jovan Kalem/песак3

OVO JE DRAFT VERZIJA NE BRISI NE PONOVO! Radjena je dodatno u pesku, nije u glavnom prostoru.

Вукица Ђилас (Београд, 1949 – новембар, Београд 2001) била је уметница авангардне и експерименталне југословенске кинематографије, антиратна активисткиња и преводитељка. Њени филмски дневници које је снимала од 1970. године па до деведесетих представљају најзначајније филмско дневничко дело настало на подручју Југославије. Објављени су постхумно.

Поред тога, Вукица је имала једну од главних улога у дипломском филму Лазара Стојановића "Пластични Исус" због кога је он завршио у затвору.

Такође се бавила и колажима , али је мали број сачуван након њене смрти.

Биографија

Вукица Ђилас је рођена 1949. године у Београду. Родитељи су јој Митра Митровић , револуционарка и прва министарка у историји Србије и И Милован Ђилас, најпознатији политички дисидент за време Титове Југославије. Име је добила по Вукици Митровић, која је била Митрија веза са партијским руководством. Похађала је Факултет Драмских Уметности у Београду, а режисер Слободан Шијан је описује као “интелектуалку велике радозналости”.

Њен партнер био је Бранко Вучићевић, који је након Вукичине смрти предао њене снимке Академском филмском центру Дома културе "Студентски град" 2003. године. Бранко је такође учествовао у састављању и преснимавању њених филмских дневника, у којима се неретко појављивао.

Преминула је у новембру 2001. године као последица болести неколико месеци након смрти њене мајке. Борка Павићевић је написала текст посвећен њој под називом "Вукица која се чује" у зборнику Жене за мир 2002. године.

Филмски дневник

Вукица Ђилас је од 1970. Године носила свуда са  малу 8 мм „пентака“ камеру и бележила тренутке из свог живота методом "сличица по сличица". Занимала се за андерграунд филм, а за креирање својих филмских дневника служила се методом Џонаса  Мекаса. Макар једном недељно се бавила сређивањем тих филмова све до деведесетих година. Укупно трајање материјала је 2 сата И пет минута. На снимцима налази се она она, у неким тренуцима нага, са Ворхоловим плакатом, снимала је мртву природу, свој стан, постере на зиду, Београд итд.

У великом броју тих тренутака налази се и Бранко Вучићевић, њен тадашњи партнер. На снимцима се уочавају њихови призори из Београда, Љубљане, Ровиња, Венеције, Париза, Њујорка, Лондона... Такође и у Цириху испред "Кабареа Волтер", kabareu Voltaire места рођења дадаизма током њиховог дада туризма.

Такође је снимала и остале људе који су јој били занимљиви. Уочавају се Карпо Ачимовић Година, Борка Павићевич, Јоца Јовановић, Илија Башић и Рајко Грлић у Пули, Вук Бабић, Предраг Бајчетић, Слободан Шијан, Милош Радивојевић, Срђан Драгојевић у гостима, Желимир Жилник за писаћом машином и како чита новине и остали. На филмовима се налазе и уметници и уметнице који су били активни у Студентском кутурном центру 76' године. Ту су Марина Абрамовић, Горанка Матић, Зоран Попович, Борис Демур, Младен Стилиновић, Гергељ Урком, Неша Париновић, Драгица Вукадиновић, Биљана Томић, Бојана Мојсов, Иван Вејвода, Гојко Шкарић итд.

Значајан је и њен рад снимљен за емисију Дуње Блажевић који се бави Марселом Дишаном.

На њеним снимцима налази се и њена мајка Митра Митровић, у парку је са Бранком и Вукицом у једној сцени, приказана је и како штрика. Снимала је фестивал БИТЕФ, ФЕСТ, Пулски фестивал, Бијенале, изложба о дадаизму током њеног и Бранковом “дада туризма”, као и све промене које су се временом догађале и дух времена који се мењао.

Њена дела су објављена тек постхумно, а први пут су приказана 2006. године. Слободан Шијан је учествовао у састављању целине од 50 минута која је приказана први пут на Фестивалу алтернативног филма и видеа у у Дому културе Студентски град крајем 2015. Године. Слободан Шијан јој је посветио поглавље у својој књизи “Филмус”, а такође је њен рад сматран пионирским на нашем подручју.

The end је наслов Вукичине последње траке. У овој завршној траци филма коју је Вукица монтирала када је била болесна, камера се помера преко њених груди, пупка и кључне кости.. Појављују се Дизнијеви "The end" натписи за цртаће, антички ликови и фреске, ружно паче, њене груди, суво цвеће, , титл "Обрада ТВ Београд", Тхатс алл фолкс, Ровињ, рупице па бланк. Вукица је преминула од рака плућа.

Положај у југословенској експерименталној кинематографији

Филмови Вукице Ђилас су занемарени у југословенској авангардној историји и у ширем контексту југословенске експерименталне кинематографије.

Између 1946. и 1990. године у Југославији су снимљена 883 дугометражна филма од стране 266 редитеља. Ипак је до 1976. године у истој земљи било приближно 700 жена које су радиле у филмској индустрији, само је седам успело да сними 15 играних филмова у 54 године. Интересовање за југословенску експерименталну кинематографију је фокусирано на мушке филмске ствараоце. Иновативни филмови Вукице Ђилас нису успели да нађу место у претежно мушком филмском сектору, те је њен рад остао маргинализован. Такође се сматра да њен рад открива "феминистички потенцијал". Лазар стојановић је описао као феминисткиња и која је била јако самостална.

Активизам

Вукица Ђилас је била једна од запажених учесница студетских протеста 1968. године. Помагала је у раду Недељника Време од оснивања. Истраживала је о расним законима, Нирнбергу и последицама Трећег Рајха и поредила са сломом ауторитарног режима Слободана Милошевића. Поред тога, учествовала је у антиратним протестима деведесетих година.

Даша Дрндић је о Вукици написала:

„ Слала ми је фрагменте свог мучног и паметног рукописа у којем, корачајући кроз блато покушава се успети на дугу. Није успјела. Обраћала се разним повијестима, све су јој окренуле леђа. Повијест повијесна, повијест сликарска и пјесничка, повијест филмска и филозофска. Ниједна од тих повијести нису знале одговор на њено питање: зашто рат(ови)? Зашто сам изван? Сви њени покушаји да се побуни, показали су се неђелотворни. ”

Дела и преводи

Напомене : Енциклопедија мртвих

Постхумно је 2003. године објављено њено дело Напомене : Енциклопедија мртвих.

Darko Šimičić: Radovi koje si napravio u posljednjih nekoliko godina ob�jedinjeni su nazivom Eksploatacija mrtvih. Na što se taj naslov odnosi? Mladen Stilinović: Još nešto: eksploatacija mrtvih podrazumjeva i jednu praksu koju vjera i ideologija, a osamdesetih godina i jedan dio umjetnosti čini, to jest eks�ploatira mrtve vjere, ideologije i slikarske poetike na najneodgovorniji, najagresivniji, najdosadniji način.

Od eksploatacije mrtvih znakova, mada ne u umetnosti nego u (takozvanom stvar�nom) životu – ovde “kod nas” – vođe su u ime tih istih znakova, i u ime mrtvih vera i mrtvih ideologija, prešle na ubijanje ljudi koji nisu “zajedno” s njima pod tim istim mrtvim znakom, nego su pod svojim mrtvim znakom – u ime kojeg ti drugi takođe ubijaju. O nedostatnosti i laži njihovog izgovorenog i napisanog čitamo već četi�ri-pet godina, to je previše analizirano i objašnjavano da bih i ja to sada ponavljala. Umesto slobodnog govora lišenog terora prošlosti, upotrebljen je jalov govor koji nas teroriše prošlošću, i poslužio je kao podsticaj i podrška da bude po�bijeno i unesrećeno toliko ljudi.

Tu nema metafore, svi ti samozvani zastupnici smrti su ljudi mrtvog duha i usahlih osećanja, ovde su im samo tela, duše su već u najnižem ponoru deve�tog kruga

“Bog” nije mrtav, jer nije nikada ni živeo, pošto je s one strane tih antropomorfnih objašnjenja. Božansko večno prevazilazi sve ograničene ljudske odrednice postojanja. Bog naših lokalnih (ex-Yu) vremenâ i prostora je mrtvi simbol u čije ime beznačajni strvinari i dušožderi uništavaju sve dobro i živo. Delajući u ime mrtvog pojma predstavljenog mrtvim znakom – nekakve nacionalne suštine koju stalno ob�jašnjavaju jer im uopšte nije jasna, pošto je ni nema – pokušavaju da unište i sve druge pojmove – veru, ljubav i nadu – da bi nam umesto njih nametnuli svoje ma�terijalizovane utvare za koje smatraju da poseduju umne i emotivne vrednosti. Oni te utvare nazivaju raznim imenima: nacionalna svest, odabrani narod, narodni duh, biće naroda..

Sa eksploatacije mrtvih znakova i mrtvih vrednosti “ovdašnji i tamo�šnji” ratni planeri, pokretači rata i izvršioci njihovih zamisli ubrzo su prešli na eks�ploataciju zaista mrtvih

Vera u moć mrtvih znakova i delanje u ime tih znakova samo su doveli do nepovratnih razaranja tkiva života. Ona nisu razgrađivanje jedne strukture kako bi se od njenih zdravih sastojaka stvorila nova.

Nije još ni Vukovar bio “oslobođen” kad sam ovo napisala prijatelju. Nije imao pri�like to da pročita, nisam htela pismo da šaljem po drugima. Paranoidno se ustruča�vam da ga pošaljem i sada, kad pošta radi

Pogrešila sam samo u jednom, oni se ne mogu nazvati vampirima, vam�pir se hrani pijući krv živih, a ovi “naši/njihovi” strvožderi ne bi podneli ni tu iskru života. Njima prija samo polutrula lešina jer se svete: a osveta je od mrtvog u mrtvo, zatvorena kružnica, sve što je živo smeta joj jer probija taj krug.

To ne ukida politička, pragmatična i racionalna objašnjenja za nastanak i trajanje jugoslovenskog (bosanskog/hrvatskog/srpskog) rata. Pokušaj očuvanja poretka tota�litarnog nacionalizma tenkovima isto je tako iracionalan, kao i napad na susedno selo da to selo ne bi možda napalo nas. Ti strahovi su stvarni, mada valjanost njiho�vih uzroka i porekla to ne mora uvek biti. Tuđi strah je velika sila, ovdašnji poredak ga vešto proizvodi i dobro zna kako se njime manipuliše. Zaista mislim da je susret s nepoznatom prazninom gde nema ničeg i nikog (osim sopstvene neograničene sveobuhvatnosti) bio presudan za mnoge da pobegnu u na�silje i razaranje: bilo ono privatno porodično, ili javno ratno. Tako

Kada se početkom jula '91. završio “rat u Sloveniji” shvatila sam da više nema na�de, da će se sve moje strepnje i predviđ i predviđanja obistiniti.

Ostali su mi vera, ljubav i nada za moju privatnost do koje samo stica�jem okolnosti nisu nikad doprli, a kamoli u nju uspeli da prodru,

Imala sam sreće – niko od meni bliskih i dragih nije bio čak ni ugrožen u ovom ratu, svi su živi i zdravi. Neki od njih su patili, moja nemoć bila je ista kao i njihova; ne verujem da sam ikome zaista pomogla. Ne znam da li će tako i ostati, ne znam šta će se događati sa njima ili sa mnom, ne znam da li će se rat završiti i kakav bi uopšte mogao biti njegov kraj.,

Mladena Stilinovića poznajem od leta 1963. godine.,

Onaj koga zanimaju Maljevič i njegov odnos prema znaku, osećajnosti, duhovnosti, slici, slikarstvu... neka pročita njegove tekstove koje je priredio Slobo�dan Mijušković, Semiotiku ikone Borisa Andrejevič,

Početak jula/srpnja '91. Osam prethodnih meseci nisam mogla ništa, ni da pišem, ni da pravim kolaže, a ka�moli da uzmem kameru u ruke i nešto snimim ili da montiram one nagomilane fil�move,

Onda je krajem juna počeo rat u Sloveniji. On je trajao nedelju dana,

Juni/lipanj '94. 6. aprila/travnja '92. počeo je rat u Bosni i Hercegovini; on i dalje traje. Razorniji je i sveobuhvatnije krvoločan od prethodna dva. Čim se završio rat u Sloveniji ja sam prvo obrisala prašinu – samo mo�ja soba napunila je veliki usisivač – i počela da pravim kolaže i ponekad nešto zapi�sujem. Zato meni nije bilo teško za vreme ovog rata. Ovo mi je čak bio jedan od slo�jevito bogatijih perioda u životu. Sve moje urođene sposobnosti i prikupljena znanja koncentrisali su se – bez prisilnog planiranja, na rešenje jedinog važnog problema: kako da organizujem bekstvo? gde da pobegnem? čime da pobegnem? – kako bi me sačuvale od prihvatanja meni tuđeg razornog viđenja sveta, od pristajanja na promišljeno zločinačke namere i de�la. Jednostavnije rečeno, nisam pobegla od rata, od njega se ne može pobeći, nego od lažova i glupaka.,

Kraj decembra/prosinca '93. Napokon su srušili i most u Mostaru.,

Kraj proleća '93. Išla sam na mirovne skupove i proteste, mada ne redovno. Stajala nekoliko puta u zimu '91. na '92. oko travnatog pravougaonika ispred Skupštine Srbije, pored boč�nog zida zgrade Predsedništva Srbije.ž,

Najbolje i najmasovnije okupljanje bilo im je (bilo nam je) rastezanje crne trake od Albanije do Slavije 31. maja '92. Dan-dva ranije je Jugoslavija (Srbija) stavljena pod sankcije UN. Ali nije zbog sankcija došlo osamdeset hiljada ljudi. Došli smo jer smo bili protiv rata u Bosni i Hercegovini. Na ovo se nadovezala serija od nekoliko ne�delja inteligentnih i d,

28. decembar/prosinac '92. Televiziju sam prestala gotovo potpuno da gledam sredinom jula '91. Novine nisam prestala da čitam, tada smo još kupovali Borbu i Politiku; ovu drugu smo prestali da kupu�jemo negde u jesen zbog štednje i prevelike količine budalaština koje su tamo pisali. Tako u leto, jesen i zimu '91 nisam gotovo ništa videla na TV-u od rata u Hrvatskoj. Negde krajem septembra, slučajno, u prolazu, zagledala sam se u dru�gi dnevnik, onaj u pola osam uveče: vojni lovac-mlaznjak leteo je gotovo tik iznad morske površine, ne su�više brzo, nebo je bilo golubije plavo, kopno blago brežuljkasto, zeleno žbunasto, šareno kameno, videla su se i neka ostrvca – valjda negde između Zadra i Splita. To je trebalo da predstavlja dalmatinsku obalu. Bilo je potpuno apstraktno, više nije imalo nikakve veze sa njihovim/našim (ili mojim) morem, nekakve obojene površi�ne i oblici meni nekad poznatog, a sada pomereno otklonjenog sveta. Prizor je na mene tako delovao samo zbog malog vojnog mlaznjaka. Kraj februara/veljače '93. Ružičasta umetnost Isidore Bjelice, ili zašto je jedan grad kažnjen pošto nije mogao na silu da se pretvori u jednobojnu kravu,

Mart/ožujak '93. Na televiziji sam gledala i Vukovar odmah posle nečijeg zauzimanja, to jest nečijeg isterivanja, to jest oslobađanja. Kroz potpuno masakriran grad glavnom ulicom je išla kolona ljudi i žena, bilo je tu i poneko dete, hodali su pognutih glava po kršu od polomljenih cigala, maltera i kojekakvih greda.,

Kraj oktobra/listopada '93.

“Ovo mi je treći rat”, rekla je moja mama pre desetak dana, “nisam znala da ću ma kakav rat proživeti s tobom”.

Bez datuma – Ako nam jezik umnogome određuje nacionalnu pripadnost, tek mi onda ništa nije jasno, izbegli Srbi iz Hrvatske sa kojima sam razgovarala ovde u Beogradu govore je�zikom koji ovdašnji “starosedeoci” zovu hrvatski. Govorite li srvatskohrpski? Kojim jezikom ćutite? Kojim jezikom ho�date? Kojim jezikom plivate? Kojim jezikom gledate? Kojim jezikom sanjate? Na kojem se jeziku ljubite?

nek' je diktatura, samo nek' su naši. Najslađe je kad te tvoji tlače,

ali o bogu se ionako može pričati što god je kome volja, sve je netačno.

Преводи

Преводи романа:

·        Колевка за мацу, Курт Вонегат, 1978

·        Човек који је пао на земљу, Тивис Волтер, 1979

Неки од превода чланака из области филмске теорије:

·        Зовем се Џон Форд ја правим вестерне, 1980

·        Светло у тами : (Холивуд: 1971-1991), 1991

·        Нарација у филму фикције, 1993

·        Приповедање светлошћу : (студије о филмској тачки гледишта), 1993

·        Приче из Холивуда, 1994

·        Филм заточеништва : Жак Ривет: Редовница (1966), по роману Денија Дидроа, 1995

·        Норвешки филм = Норвегиан филм = Норск филм, 1997

·        Радови = Њоркс : 1989-1997, 1998

·        Видео уметност у Србији = Видео Арт ин Сербиа, 1999