Корисник:Лукадзд/песак
Мерцедес-Бенц W201
[уреди | уреди извор]| Мерцедес-Бенц W201 (190, 190 Е, 190 Д) | |
|---|---|
 Мерцедес-Бенц 190Е 2.3 (W201) | |
| Преглед | |
| Произвођач | Даимлер-Бенц |
| Производња | Септембар 1982 - Aприл 1993 1,874,668 произведено[1] |
| Монтажа | Немачка: Бремен
Немачка: Зинделфинген Пољска: Јелч-Ласковице Тајланд: Тонбури |
| Дизајнер | Петер Пфеифер Бруно Сако |
| Каросерија и шасија | |
| Класа | Компактни извршни аутомобил |
| Каросерија | 4-вратна лимузина |
| Распоред | Предњи мотор, погон на задње точкове |
| Погонски агрегат | |
| Мотор | Бензин:
1.8, 2.0, 2.3 Л М102 8В И4 2.3, 2.5 Л М102 16В И4 2.6 Л М103 И6 3.2 Л М103 АМГ И6 Дизел: 2.0, 2.2 Л ОМ601 И4 2.5 Л ОМ602 И5 2.5 Л ОМ602 Турбо-дизел И5 |
| Степен преноса | 4-брзински мануелни
5-степени мануелни 4-брзински 4Г-Троник аутоматски |
| Величине | |
| Међуосовинско растојање | 2,665 мм (104.9 ин) |
| Дужина | 1982–88: 4,420 мм (174.0 ин) 1988–93: 4,448 мм (175.1 ин) |
| Ширина | 1982–88: 1,678 мм (66.1 ин) 1988–93: 1,690 мм (66.5 ин) |
| Висина | 1982–88: 1,390 мм (54.7 ин) 1988–93: 1,375 мм (54.1 ин) |
| Маса | 1,110–1,300 кг (2,447–2,866 лб) |
| Хронологија | |
| Наследник | Мерцедес-Бенц Ц-класа (W202) |
Mерцедес-Бенз W201 је за седане Мерцедес 190 била интерна марка, поризведене од 1982. до 1993. била је први аутомобил компактне класе са предњим мотором, задњим погоном, пет путничких, четворовратних седана.
Током једанаестогодишњег века трајања модела W201, произведено је 1.870.629 примерака разних варијанта.[1] Шеф дизајна у Мерцедес-Бенцу, Бруно Сако, од 1975 до 1999. је поред класика као што су W140, W124 дизајнирао и W201. Дебитовано на сајму аутомобила у Паризу 1982. године и произведено у Бремену и Синделфингену у Немачкој.
Уз W201 уведене су по први пут, за модел наменјен масама, амортизере са 5 веза које се користило касније у модела Е и Ц класе, геометријом против роњења и чучења, предњи и задњи стабилизатори, ваздишни јастуци, АБС кочнице и затезачи сигурносних појасева. Захваљујући велике употребе лаганог челика високе чврстоће учинило је да при ударцу са бетонском баријером при брзини од 56 км/х без озбиљних повреда путника или деформације кабине.
Варијанти бољих перформанци су биле откривене на сајму аутомобила у Франкфурту 1983. године, модел 190Е 2.3-16В, 2.3 је означило да је кубикажа мотора била 2.3Л, а 16В означило да је сваки од четири цилиндра имало четири вентила.
Историја
[уреди | уреди извор]За истраживање и развој модела W201, од јануара 1974. до јануара 1982., уложено је преко £600 милиона, након чега су инжењери Мерцедеса рекли да је „екстремно преинжењерисан“. Тестирање прве прототипе започело је 1978. године, након чега је одобрен коначни дизајн 6. марта 1979. Први прототипи на основу коначном дизајнау тестирани су крајем те године, док је производња започела у фебруару 1982. године. Модел 190 представљен је 8. децембра 1982. године и пуштен на тржишту у Немачкој дан после, а на тржишту Велике Британије модел са воланом на десној страни поштено је у септембру 1983. године.[2]
Производња је започета у Синделфингену са капацитетом од 140 000 јединица годишње, док су на почетку одређене тешкоће спречиле производњу W201 у Бремену. Накнадно је Бремен одобрен за производњу, заменивши комерцијалну производњу.
Модел 190 Е (Е за „Einspritzung“ или убризгивање горива) користи Бош КЕ-Ђетроник систем убризгивања и мерења горива уместо карбуратора код модела 190. Уз већим усисним и издувним вентилима и систему за убризгивање горива, модел 190 Е даје више снаге од модела 190.[3]
17. маја 1993. године произведен је последњи Мерцедес-Бенз 190Е.
Бензински модели
[уреди | уреди извор]_2.0_sedan_(2015-05-29)_02.jpg)
.jpg)
1982. године, биле су доступне само модели 190 и 190 Е. Све су били опремљени мотором М102 са 1.997 цц (2.0Л) у линији 4. 190 су били опремљени мотором М102.921 ефективне снаге од 89 кс (66 кВ), док су 190 Е били опремљени мотором М102.962 ефективне снаге од 118 кс (88 кВ). 190 Е 2.3 (2.299 цц) је лансиран само за тржиште Северне Америке септембра 1983. године (касније је био доступан за куповину у другим земљама), опремљен мотором М102.961 од 113 кс (84 кВ). Снага је мања од очекивано због јачих стандарда емисија на тржишту Северне Америке у то време. Систем за убризгивање горива, усисна грана и брегаста осовина су побољшани 1984. године, па је мотор произвео 120 кс (90 кВ). Исте године је модел 190 са карбуратором побољшан, а снага је повећана на 104 кс (77 кВ) и стигла је варијанта 2.3-16 „Косворт“.
190 Е 2.3 је био од 1985. године опремљен мотором М102.985 са снагом од 130 кс (97 кВ), па је унапређен 1987. године користећи Бошов КЕ3-Ђетроник систем убризгивања горива, унапређен систем паљења и већи степен компресије[4] са 134 кс (100 кВ).
Међународни сајам аутомобила у Франкфурту у септембру 1985. године означио је долазак првих 190 модела опремљених предним шестоцилиндричним мотором. 190 Е 2.6, који је био опремњен мотором М103.940, имао је снагу од 158 кс (118 кВ) са катализатором и 164 кс (122 кВ) без њега. У Северној Америци, 190 Е 2.6 је био на тржишту све до 1993. Године, тј. до краја производног циклуса модела W201. Од 1992. до 1993. Године, 2.6 литарска верзија је била доступна као специјални „Спортлајн“ модел, са унапређеним амортизерима и ентеријером.[5]
1990. године, Мерцедес Бенц је укинуо модел 190 са карбуратором и уместо њега представио 190 Е 1.8 са убризгивањем горива. Овај нови модел је био опремљен мотором М102.910 од 1.8 литара. Овај мотор је имао исти отвор као и претходни модел М102.962, али је имао краћи ход и производио је исту снагу од 107 кс (80 кВ) као и претходни модел 190.[3]
Дизел модели
[уреди | уреди извор].jpg)
Модел 190 Д је имао три различита мотора на располагању. Основни мотор је био четвороцилиндрични мотор од 2,0 литра, који никада није био доступан на тржишту Северне Америке. Верзија са мотором од 2,2 литра, која је имала исту снагу као и 2,0-литарски модел, представљена је у септембру 1983. године. Међутим, ова верзија је била доступна само у моделским годинама 1984. и 1985. и то само у САД и Канади.[6]
Мотор од 2,5 литра са редним петоцилиндричним мотором био је доступан у касним 1980-им и раним 1990-им годинама. Турбо верзија мотора од 2,5 литра, која је била доступна на континенталној Европи али не и у Великој Британији током дугог периода, био је доступан америчким купцима тек 1987. године и данас представља колекционарски предмет. Спољни изглед модела 2,5 Турбо се разликовао од осталих модела постојањем отвора на сувозачевом блатобрану за довод ваздуха у турбопуњач.
Ограничена издавања
[уреди | уреди извор]190 ЛЕ
[уреди | уреди извор]За Велику Британију и Ирску, у моделској години 1993., Мерцедес Бенц је произвео посебно издање модела 190. Ово издање је названо 190ЛЕ, иако је на задњем поклопцу гепека било исписано 190 Е (на левој страни браве), док је на десној страни било исписано ЛЕ. Производња овог специјалног издања била је ограничена на приближно 1.000 аутомобила, причему је сваки од њих добио сертификат који је садржао јединствени број за сваки појединачни аутомобил.
Модел 190 ЛЕ је био доступан у само три различите боје: Азуро плава (плава/љубичаста), Брилијант Сребрена и Росо Црвена. Аутомобили у Азуро плавој боји су имали сиву карирану платнену унутрашњост, док су аутомобили у Сребреној боји дошли са црном карираном платненом унутрашњости. Аутомобили у Росо црвеној боји су имали унутрашњост од платна у бисквит/крем нијанси.
190 ЛЕ је био опремљен додатним функцијама које су биле опције на другим моделима, али су биле доступне само за верзије са 1,8 или 2,0-литарским мотором. Оба модела, 1,8 и 2,0, су имала стандардни електрични нагибни и клизни шибером, четири електрична прозора, електричну антену, алуминијумске фелне, Блаупункт Верона ЦР43 радио систем и ентеријер од ораховог дрвета. Верзија са 2,0 литара мотором додатно је имала задње наслоне за главу и предњи наслон за руке. Цена ЛЕ модела била је снижена за отприлике £3.500 у односу на исту спецификацију модела са 1,8 литарским мотором, и за £2.000 у односу на модел са 2,0 литарским мотором.
Фабрички није било могуће додавати додатне опције на ЛЕ модели аутомобила, иако су неки од њих били опремљени другим додацима које су дилери накнадно уграђивали.
180 Е
[уреди | уреди извор]_Limited_Edition_sedan_(24021251215).jpg)
У периоду од октобра 1991. до марта 1994. године, у Аустралији је била доступна ограничена серија 180 Е аутомобила.[7] Ова серија је у основи представљала 1,8-литарски модел 190 Е са основном опремом. [7]Прилагођавањем опреме и компензацијом увозних дажбина, Мерцедес-Бенц је постигао значајну ценовну разлику између модела 180 Е који се продавао за 45.450 А$ у поређењу са 190 Е који је коштао 63.200 А$. Ова разлика је била остварена уклањањем неких опционалних додатака, као и укључивањем компоненти произведених у Аустралији, као што су опруге за амортизере и ветробранско стакло, због примене политике извозних кредита.[8] Модел 180 Е је изоставио антиблок систем за кочење, електричне прозоре, контролу климе, електрична седишта, грејање ретровизора, темпомат и звучни систем са више звучника, мада су серво управљач, клима и централно закључавање остали стандардни.[9]
190 E 2.3-16 и 2.5-16 Косворт
[уреди | уреди извор].jpg)
.jpg)
Кајем седамдесетих година, Мерцедес је учествовао у рели тркама са својим великим купеом са В8 мотором из Р107 серије, пре свега са Мерцедесом 450 СЛЦ 5.0. Како би преузео иницијативу у рели тркама и са моделом 190 Е, Мерцедес је ангажовао британску инжењерску компанију Косворт да развије мотор снаге 320 кс (239 кВ) за тркачки аутомобил. Овај пројекат је био познат као пројекат WAA и покренут је у сарадњи са Косвортом.[10] У исто време, Ауди је презентовао Ауди Куатро са својим системом погона на све четири точка и турбо мотором, што је ставило Мерцедесов модел 2.3-16В у нешто мање конкурентан положај. Жеља Мерцедеса да се такмичи у тркачком спорту са моделом 190, укључујући и нови мотор, наставила се у серији мото трка ДТМ (Deutsche Tourenwagen Meisterschaft) у Немачкој. Међутим, аутомобили који су се такмичили у овом шампионату морали су бити базирани на моделу који се користи за свакодневну возњу. Због тога, Мерцедес је био приморан да стави у серијску производњу верзију модела 190 са мотором Косворта, али снижене снаге. Ова верзија аутомобила је позната као 190 Е 2.3-16В и премијерно је представљена у септембру 1983. године на Сајму аутомобила у Франкфурту. Пре свог официјалног дебија, три аутомобила су поставила светске рекорде у августу, на тесту издржљивости од 50.000 км на Нардо тестном постројењу у Итали.
Мотор
[уреди | уреди извор]
Косвортов мотор је базиран на М102 2,3-литарском четвороцилиндричном мотору са 8 вентила који производи 136 кс (101 кВ) и већ је био у моделима 190 и Е-класе. Косворт је развио специјалну главу цилиндра израђену од лаке легуре користећи свој посебан процес ливења.[11] Ова глава цилиндра је поседовала две брегасте осовине изнад главе и по четири вентила по цилиндру, што укупно чини 16 вентила. Ови вентили су били конструисани тако да буду "највећи који практично могу бити уграђени у комору за сагоревање".[11]
Са својих 2,3 литара и 16 вентила, мотор је обезбеђивао значајну излазну снагу од 183 кс (136 кВ) при 6.200 обртаја у минути, док је максимални окретни моменат од 236 Нм био достигнут при 4.500 обртаја у минути. Постигнуто је отвор од 95,50 мм * 80,25 мм, што је омогућило аутомобилу да лако достигне црвену линију на 7.000 обртаја у минути.[12] Убрзање од 0 до 100 км/х било је мање од осам секунди, а максимална брзина износила је 230 км/х.[12]
Аутомобили намењени за америчко тржиште имали су близу исту снагу, али су имали незнатно нижи однос компресије, који је износио 9,7:1 уместо стандардних 10,5:1. Максимална снага за те аутомобиле била је 167 кс (125 кВ) при 5.800 обртаја у минути, док је максимални окретни моменат износио 220 Нм при 4.750 обртаја у минути.
Верзија мотора за употребу на путу је прошла реконфигурацију, која је укључивала смањење величине улазних и издувних отвора, употребу различитих профила брегастих осовина и уклањање сувог картера. Такође, специјализовано "Kugelfischer" убризгавање горива је замењено Бош К-Ђетроник системом. Ове измене су допринеле смањењу снаге на захтеваних 183 кс (136 кВ), али су и даље резултирале мотором који је "изузетно флексибилан, са равномерном кривом обртног момента и широким опсегом снаге".[11] Главе мотора су ливене у Коскаст ливници компаније Косворт у Ворчестеру и послате у Немачку да би се уградиле на преостали део мотора. Део компоненти мотора је варирао у односу на стандардни 2,3-литарски мотор, укључујући клипове од лаке легуре и прстенове пројектоване да издрже више брзине мотора, док су клипњаче, лежајеви и поклопци лежаја остали непромењени.[11]
16В АМГ ПоверПак
[уреди | уреди извор]Само доступан za modele 2.5-16 и моделе Еволуција I, опциона АМГ ПоверПак је повећала снагу на 224 кс (167 кВ) при 7.200 о/мин и обртни момент од 245 Нм при 5.000 о/мин. Максималнда брзина је дотизала до 250 км/х. У својим последњим верзијама, ови мотори су производили до 350 кс (261 кВ) у тркачкој подешавању.
2.5 Л модел
[уреди | уреди извор]
Мотор повећане запремине од 2,5 литара заменио је 2,3-литарски мотор 1988. године. Овај мотор је укључивао двоструке разводне ланце уместо појединачних ланаца који су се често ломили на раније 2,3 моторе, па се повећала максималнда снага за 17 кс (13 кВ) уз мањи пораст обртног момента. За европско тржиште, имао је снагу од 201 кс (150 кВ) без катализатора, а са катализатором имали су нешто смањену снагу од 197 кс (147 kкВ). Косворт такође наводи пројектни код „ВАБ“ за развој главе са 2,5-16 вентила, исто као и за главу од 2,3-16 вентила.[13]
Еволуцијски Модели
[уреди | уреди извор]Еволуција I
[уреди | уреди извор].jpg)
Уз појаву БМВ-а М3 Спорт Еволуција, директни конкурент за 190 Е, постало је јасно да моделу 2,5-16В треба додатна снага како би пружио боље перформансе у односу на свог конкурента. У марту 1989. године, дебитовао је 190 Е 2.5-16 Еволуција на аутомобилском сајму у Женеви. Први Ево модел, познатији као Ево I, имао је нови задњи спојлер и шире арке на тркачким точковима. Направљено је више измена на компонентама испод површине, укључујући кочнице и амортизере. Аутомобил је био опремљен подесивим системом амортизера који је омогућавао прилагођавање висине возила путем унутрашњег прекидача. Све ове измене су имале за циљ да омогуће Ево моделима да бууду још ефикаснији на тркачкој стази.
Снага Ево I модела једнака је снази стандардног 2.5-16 модела и износи 202 кс (151 кВ). Међутим, Ево I има редизајниран мотор са сличним капацитетом, али са неколико битних измена. Има краћи ход и већи отвор који омогућава повећање максималног броја обртаја и побољшану производњу снаге. Додатне измене обухватају побољшану ротирајућу масу, унапређени систем подмазивања и побољшану временску брзину.[14] Косворт такође спомиње пројектну шифру "ВАЦ" за развој Ево мотора са кратким ходом.[10][13]
Произведено је само 502 аутомобила Ево I модела ради хомологације у складу са ДТМ правилима. За купце који су желели још веће перформансе, постојала је опција ПоверПак коју је дизајнирао АМГ, доступна за доплату од 18.000 ДМ. Ова опција укључивала је побољшане брегасте осовине, већи гасни лептир, унапређени системи за паљење и управљање горивом, као и побољшане усисне и издувне системе. Као резултат, снага је побољшана за 30 кс (22 кВ) у односу на стандардни модел, што је укупно довело до износа од 232 кс (173 кВ).
Еволуција II
[уреди | уреди извор].jpg)
.jpg)
На аутомобилском сајму у Женеви у марту 1990. године, био је представљен модел 190 Е 2.5-16 Еволуција II. Цена овог аутомобила износила је 136.720 ДМ и продаван је током 1990. године.
Ево II модел је имао АМГ ПоверПак уграђен у исти краткоходни 2.463 цц (2.5 Л) линијски четвороцилиндрички мотор као и Ево, са максималном снагом од 232 кс (173 кВ) при 7.200 о/мин и обртним моментом од 245 Нм при 5.000 о/мин. Додатно, имао је СЛС-ове подесиве амортизере који омогућавају подешавање висине вожње помоћу унутрашњег прекидача. Очигледна модификација Ево II модела била је радикална каросерија дизајнирана од стране проф. Ричарда Еплера са Универзитета у Штутгарту, која је укључивала велико подесиво задње крило, спојлер задњег стакла и 17-инчне алуминијумске фелне. Ова компонента је била намењена за аеродинамичке сврхе и прошла је тестове у аеротунелу да би се смањио коэфицијент отпора на 0,29, док је истовремено повећана сила притиска. Постоје анегдоте из тог времена које говоре о БМВ-овом шефу истраживања и развоја, Волфгангу Рајцлу, који је изјавио: "Закони аеродинамике морају бити различити између Минхена и Штутгарта; ако овај задњи спојлер функционише, мораћемо променити наш аеротунел". Препричано је да је БМВ касније извршио редизајн свог аеротунела.[15]
500 примерака је било офарбано у „блаушварц“ плаво/црни металик, али последња два, бројеви 501 и 502, су била офарбана у астрално сребро. Ова боја их чини најређим моделима Еволуције.
Производња модела Ево II, у оквиру серије 190, имала је најкраћи трајање, започевши 1990. године и завршивши се 1991. године.
Мотори
[уреди | уреди извор]| Запремина
(цц) |
Тип | Конфигурација | Снага | Макс. Брзина | Модел | Напомене |
|---|---|---|---|---|---|---|
| 1,997 | Карб | И4 8В | 89 кс
(66 кВ) |
109 мпх
(175 км/х) |
190 | |
| 104 кс
(77 кВ) |
115 мпх
(185 км/х) |
|||||
| 1,737 | Убр | 106 кс
(79 кВ) |
115 мпх
(185 км/х) |
190 E 1.8 | ||
| 1,797 | Убр | 108 кс
(80 кВ) |
115 мпх
(185 км/х) |
190 E 1.8 | "180 E" у АУС | |
| 1,997 | Убр | 120 кс
(90 кВ) |
122 мпх
(196 км/х) |
190 E, 190 E 2.0 | ||
| 2,298 | Убр | 134 кс
(100 кВ) |
124 мпх
(200 км/х) |
190 E 2.3 | ||
| 2,597 | Убр | И6 12В | 164 кс
(122 кВ) |
133 мпх
(214 км/х) |
190 E 2.6 | |
| 2,299 | Убр | И4 16В | 182 кс
(136 кВ) |
143 мпх
(230 км/х) |
190 E 2.3-16 | |
| Убр | 175 кс
(130 кВ) |
140 мпх
(225 км/х) |
||||
| Убр Кат | 168 кс
(125 кВ) |
137 мпх
(220 км/х) |
||||
| 2,498 | Убр | 201 кс
(150 кВ) |
146 мпх
(235 км/х) |
190 E 2.5-16 | ||
| Убр Кат | 191 кс
(143 кВ) |
143 мпх
(230 км/х) |
||||
| 2,498/2,463 | Убр | И4 16В АМГ п/п | 222 кс
(165 кВ) |
152 мпх
(245 км/х) |
||
| 2,463 | Убр Кат | И4 16В Ево | 191 кс
(143 кВ) |
143 мпх
(230 км/х) |
190 E 2.5-16 Ево I | |
| 2,463 | Убр | И4 16В Ево II | 232 кс
(173 кВ) |
155 мпх
(249 км/х) |
190 E 2.5-16 Ево II | |
| 1,997 | Дизел | И4 8В | 71 кс
(53 кВ) |
100 мпх
(161 км/х) |
190 Д 2.0 | |
| 74 кс
(55 кВ) |
||||||
| 2,199 | 72 кс
(54 кВ) |
190 Д 2.2 | САД једино | |||
| 2,497 | И5 10В | 93 кс
(69 кВ) |
109 мпх
(175 км/х) |
190 Д 2.5 | ||
| Турбо Дизел | 120 кс
(90 кВ) |
119 мпх
(192 км/х) |
190 Д 2.5 Турбо | није на тржишту у облику десног волана за УК |
Мењачи
[уреди | уреди извор]| Модели | 4-брзински мануелни | 5-степени мануелни | 4-брзински 4Г-Троник аутоматски |
|---|---|---|---|
| 190, 190 E, 190 E 1.8, 190 E 2.0, 190 Д 2.0 | Стандардно | Опција* | Опција |
| 190 E 2.3, 190 E 2.6, 190 Д 2.5 | / | Стандардно | Опција |
| 190 E 2.3-16, 190 E 2.5-16 | / | Стандардно** | Опција |
| 190 Д 2.5 Турбо | / | / | Стандардно |
* Од Август 1983. ** Гетрагов дог-лег.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Curbside Classic: Mercedes 190E (W201) – Das Beste oder….Baby! | Curbside Classic
- Оригинални британски Мерцедес W201 190 клуб власника и форум са члановима из целог света који нуде богато знање о свим стварима Мерцедес 190.
- Мерцедес Бенц W201 Звезда сервисни приручници
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Kittler, Eberhard, ур. (2001). Deutsche Autos. 6: Seit 1990: Mercedes, Ford, Opel und Porsche / Eberhard Kittler (1. Aufl изд.). Stuttgart: Motorbuch-Verl. ISBN 978-3-613-02052-8.
- ^ „New cars: Mercedes 190”. Motor Sport Magazine (на језику: енглески). 2014-07-07. Приступљено 2023-06-16.
- ^ а б „Mercedes History: The 201 series (1982 - 1993)”. BenzInsider.com - A Mercedes-Benz Fan Blog (на језику: енглески). 2007-03-09. Приступљено 2023-06-16.
- ^ „Wayback Machine” (PDF). web.archive.org. 2015-09-24. Приступљено 2023-06-16.
- ^ „1990-1993 Mercedes-Benz 190: Full Review - Consumer Guide Automotive”. web.archive.org. 2012-08-04. Приступљено 2023-06-16.
- ^ „Book sources - Wikipedia”. en.wikipedia.org (на језику: енглески). Приступљено 2023-06-16.
- ^ а б „180E sedan - Overview”. GoAuto.
- ^ „Mercedes' little bundle of joy”. Drive (на језику: енглески). 2016-10-02. Приступљено 2023-06-16.
- ^ „180E sedan - Our Opinion”. GoAuto.
- ^ а б „Michael Costin & Keith Duckworth”. web.archive.org. 2005-11-07. Приступљено 2023-06-16.
- ^ а б в г „Flying the Flag”. Autocar Magazine: 32—33.
- ^ а б „Shooting Star”. Autocar Magazine: 35—40.
- ^ а б „Cosworth Type Reference”. Race-cars.com.
- ^ „1991 Mercedes-Benz 190E 2.5-16 Evolution II - Practical Classics”. web.archive.org. 2006-01-09. Приступљено 2023-06-16.
- ^ „Wayback Machine”. web.archive.org. 2015-02-18. Приступљено 2023-06-16.
- ^ „Mercedes-Benz PKW vehicle list”. Архивирано из оригинала 12. 4. 2002. г.
- ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 12. 4. 2002. г.
- ^ „NPR_startseite”. www.w123-hannover.de. Приступљено 2023-06-16.