Корисник:Зиеглер/УСС Ентерпрајз (ЦВН 65)

Мало је ратних бродова заслужило своје мјесто у поморској повијести у тренутку поринућа, а углавном се радило о бродовима који су имали револуционарна рјешења која су битно утјецала на стратегију и тактику поморског ратовања. Један од таквих бродова је и амерички нуклеарни носач зракоплова УСС Ентерприсе. Ентерприсе је заслужио своје мјесто у поморској повијести из најмање два разлога. Први је да је у тренутку поринућа 24. рујна 1960. са својих 342 метра дужине и 93 970 тона пуне истиснине био највећи брод. Ту ће "титулу" задржати све до 1972. и поринућа првог носача класе Нимитз. Првотно је планирано да ће се изградити шест носача класе Ентерприсе, али се од тога, због превелике цијене градње, накнадно одустало. Искуства оперативне упорабе Ентерприсеа показала су да су нуклеарни носачи зракоплова, унаточ високе набавне цијене, исплативији од носача с класичним погодном, те је стога већ крајем шездесетих година прошлог стољећа америчка ратна морнарица почела с градњом нуклеарних носача класе Нимитз, чија је градња још увијек траје.

Ентерприсе тијеком градње Почетно су Ентерприсе означили као ЦВА(Н)-65, при чему је Н означавало нуклеарни погон. Касније је та ознака скраћена у ЦВН-65. Нуклеарни носач зракоплова Ентерприсе остат ће запамћен и по још једној специфичности - нуклеарном погону од чак осам реактора. Наиме, у тренутку његове градње нису постојали довољно снажни и поуздани нуклеарни реактори те су пројектанти морали упорабити релативно слабе А2W реакторе твртке Wестингхоусе, који су поријекло вукли од нуклеарних реактора намијењених подморницама. Пара произведена у осам реактора одводи се на четири парне турбине укупне снаге 280 000 коњских снага. То је довољно за вршну брзину од 33 чвора. Тако велика брзина потребна је како би се олакшало полијетање авиона с летне палубе на коју су постављена четири парна катапулта C-13 Мод 1 дужине 88,5 метара којима се авиони дословно испаљују у зрак (за двије секунде убрзају до брзине веће од 265 км/х). Како је за припрему сваког катапулта потребно минута и 45 секунди, теоретски с палубе Ентерприсеа авиони могу полијетати сваких 30 секунди.

Ентерприсе тијеком пловидбе с нуклеарним крстарицама Лонг Беацх и Баинбридге За повратак на брод намијењена је слетна стаза која је укошена од крме према лијевом боку. Опремљена је са четири уређаја за коћење чије се дебеле сајле протежу преко слетне стазе. Када авион својом куком смјештеном на стражњем дијелу трупа закачи једну од четири сајле мора у само 105 метара смањити брзину са око 225 км/х на нулу. У случају да пилот промаши све четири сајле, подиже авион и након тога поновно слијеће. Укупна дужина и ширина летне палубе је 331,6 x 76,8 метара. За пријевоз авиона с летне палубе у бродски хангар Ентерприсе су опремили са четири дизала, од тога су три смјестили на десни бок, а један на лијеви. Хангар је висок 7,5 метара и има површину 19 440 м2. Величина хангара и летне палубе довољна је за 72 зракоплова. Након што је из оперативне упорабе повућен палубни ловац Ф-14 Томцат, основу палубног зракопловства америчке морнарице чини вишенамјенски борбени авион Ф/А-18 Е/Ф Супер Хорнет. Иако су опремљени и пројектилима за зрачну борбу, основна им је намјена уништавање циљева на земљи. За зрачну обрану носача и ударне групе задужени су нешто старији и мањи Ф/А-18 C/D Хорнет. Надзор зрачног простора и површине мора око носача дужност је "летећих радара" D-2Ц Хаwкеyе, док се за ометање противничких радара и њихово уништење рабе јуришници ЕА-6Б Проwлер. Протуподморничка борба је у домени авиона С-3Б Викинг и хеликоптера СХ-60 Сеахаwк. Занимљиво је да су сви Викинзи на палуби Ентерприсеа тијеком посјета Сплиту имали под крилима уређаје за претакање горива у зраку што значи да их се раби и у задаћама опскрбе авиона горивом у лету.

Оригинални заповједни оток с плочастом антеном радарског сустава СПС-32/33, који је због непоузданости накнадно макнут Данашњи заповједни оток с антенама радарских сустава СПС-48Е и СПС-49(V)5 Да би брод функционирао има посаду од 3000 људи, од чега је 150 часника, 150 виших дочасника и 2700 нижих дочасника и часника. Зракопловну групу чини 250 пилота и 1750 људи задужених за одржавање авиона и хеликоптера. Ентерприсе је у оперативну упорабу ушао 25. студеног 1961. Прва већа криза у којој је судјеловао била је Кубанска криза узрокована постављањем совјетских балистичких пројектила на териториј те оточне државе. Тијеком тих седам напетих дана (од 22. до 28. листопада 1962.) Ентерприсе је пловио водама око Кубе спреман за напад на положаје кубанске војске, али и на совјетске бродове који су превозили пројектиле. Крајем 1968. Ентерприсе је послан у Тихи оцеан и у воде близу Јужне Кореје. План је био да се у сијечњу или вељачи 1969. прикључи поморским снагама код Вијетнама. Међутим, 14. сијечња 1969. дошло је до експлозије пројектила МК-32 Зуни подвјешеног под крило ловца Ф-4 Пхантом II. Експлозија је захватила авиона на крми брода што је довело до неконтролираног ширења пламена. Од посљедица експлозије и пламена погинуо је 27 чланова посаде, док их је 314 озлијеђено. Петнаест је авиона уништено, а на крми брода је направљена велика штета, због чега је Ентерприсе морао на поправак. Поправак је обављен у Пеарл Харбору на Хавајима и Ентерприсе се вратио у оперативну упорабу већ у ожујку 1969. У Вјетнамском рату Ентерприсе је по први пут судјеловао 1971. а уз обале Вијетнама остат ће све до краја 1973. године. Ентерприсе је 18. ожујка 1974. постао први амерички носач зракоплова с којег су почели оперативно дјеловати тада најбољи ловачки авиони Ф-14 Томцат. Заједно с носачима Мидwаy, Цорал Сеа, Ханцоцк и Окинаwа, Ентерприсе је 19. травња 1975. судјеловао у операцији Фреqуент Wинд - спашавању америчких држављања из опкољеног Сајгона.

Један од четири парна катапулта C-13 Мод 1 Ријетка фотографија конструкције парног катапулта Ентерприсе је 28. травња 1986. је из Црвеног мора, преко Суезског канала упловио у Средоземно море, поставши тако први носач на нуклеарни погон који је прошао тим каналом. Тијеком 1988. Ентерприсе је у Перзијском заљеву гдје помаже обрани танкера од иранских напада и судјелује у операцијама Еарнест Wилл и Праyинг Мантис. Због замјене горива и великог ремонта који је трајао од листопада 1990. до рујна 1994. Ентерприсе није судјеловао у рату за ослобођење Кувајта од ирачке окупације. Зато је тијеком 1996. судјеловао у операцијама надгледања зона забране летења изнад Босне и Херцеговине (операција Јоинт Ендеавор) и изнад Ирака (операција Соутхерн Wатцх). Дана 8. студеног 1998. Ентерприсе је доживио другу несрећу кад се један ЕА-6Б Проwлер тијеком слијетања срушио на С-3 Викинга. Овај пут посљедице су биле много мање јер су се посаде оба авиона успјешно катапултирале а посада је успјела за врло кратко вријеме угасити пожар. Од четири члана посаде Проwлера само један је спашен док су се три утопила у мору. Два пилота из Викинга пребачена су у болницу. Нитко од посаде није озлијеђен. Крајем истог мјесеца Ентерприсе је већ у Перзијском заљеву како би замијенио носач Дwигхт D. Еисенхоwер. Од 16. до 20. просинца 1998. Ентерприсе судјелује у операцији Десерт Фоx ради уништења ирачких погона за производњу оружја за масовно уништење. Ентерприсе је био на путу из Перзијског заљева ка својој матичној луци Норфолк (Виргиниа), када су се 11. рујна 2001. авиони залетјели у њујоршке небодере. Умјесто одласка у Сједињене Државе Ентерприсе је добио заповијед да се врати у Индијски оцеан. Од 7. листопада 2001. Ентерприсе судјелује у рату у Афганистану ради уништења талибанске власти и хватања вођа ал Qаиде. На велики ремонт поновно одлази 7. сијечња 2002. а у оперативну се упорабу враћа у љето 2004. те тако није судјеловао у америчким операцијама за освајање Ирака тијеком 2003. По садашњим плановима америчке ратне морнарице Ентерприсе ће остати у оперативној упораби све до 2014. када би га требао замијенити нуклеарни носач ЦВН-78.

Напомена: Овај текст или један његов део је преузет са веб сајта хрватског часописа Хрватски војник. Види дозволу.