Лико из Троаде
Лико из Троаде (Грчки: Λύκων, транслит. Lýkōn, gen.: Λύκωνος оквирно 299 – оквирно 225. п. н. е.),[1] син Астијанакса, био је перипатетички филозоф и Стратонов ученик, кога је наследио на месту начелника перипатетичке школе, в. 269. п. н. е.;[1] на тој функцији је био више од четрдесет четири године.
Живот
[уреди | уреди извор]Наводи се да је учио код дијалектичара Пантоида.[2]
Ликон је боравио у Пергамону, под патронатом Еумена I и Атала I Сотер. Антиох II Тео је покушавао да га убеди да пређе да ради у његову земљу.[3] Његови савети су у неколико наврата били од велике помоћи Атињанима.[4] Био је слављен због своје елоквенције.[5]
Према Диогену Лаетију, Антигон Каристски је изјавио да је лепота његових изрека везана за њега, као што су лепота и слаткоћа јабуке везане за јабуку, без могућности да се пренесу на било шта друго.[6] Био је и цењени васпитач дечака.[7]
Наводи се да је Хермип из Смирне истицао његово уредно одевање и квалитет материјала одеће.[8] Поклањао је велику пажњу телу као и уму, и, непрестано је тренирао и такмичио се у атлетским дисциплинама, био је изузетно здрав и робустан.
Био је љути ривал перипатетичком филозофу Хијерониму са Родоса.[9] Ликов најистакнутији ученик у перипатетичкој школи био је Аристо Цеоски који га је можда наследио на месту челника школе.
Умро је од гихта у 74. години.
Дела
[уреди | уреди извор]Међу њговим списима је вероватно било и дело О ликовима (слично делу Теофраста), чији је фрагмент сачувао Рутилијус Лупус,[10] иако ниједан антички писац не помиње наслов књиге. Из писања Цицерона[11] и Климента Александријског[12] произилази да је писао о границама добра и зла (лат. De Finibus). Апулеј сугерише да је написао дело о природи животиња.[13] Поред тога, тврдило се да је Ликов тестамент пронашао Лаертије.[14]
Диоген Лаертије је Ликоу из Троаде приписао додатни број изрека којима је демонстрирана његова горе поменута елоквенција.[15]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Dorandi 1999, стр. 53.
- ^ Diogenes Laërtius, The Lives and Opinions of Eminent Philosophers, Book 5, Life of Lycon, 68.
- ^ Laërtius 1925, § 67.
- ^ Laërtius 1925, § 66.
- ^ comp. Cicero, de Finibus, v. 5
- ^ Diogenes Laërtius, The Lives and Opinions of Eminent Philosophers, Book 5, Life of Lycon, 65.
- ^ Diogenes Laërtius, The Lives and Opinions of Eminent Philosophers, Book 5, Life of Lycon, 66.
- ^ Diogenes Laërtius, The Lives and Opinions of Eminent Philosophers, Book 5, Life of Lycon, 68.
- ^ Laërtius 1925, § 68.
- ^ Rutilius Lupus, de Figuris, ii. 7
- ^ Cicero, Tusculanae Quaestiones, iii. 32
- ^ Clement of Alexandria, Stromata, ii.
- ^ Apuleius, Apologia, 36
- ^ Diogenes Laërtius, The Lives and Opinions of Eminent Philosophers, Book 5, Life of Lycon, 69-74.
- ^ Diogenes Laërtius, The Lives and Opinions of Eminent Philosophers, Book 5, Life of Lycon, 65-67.
Литература
[уреди | уреди извор]- Dorandi, Tiziano (1999). „Chapter 2: Chronology”. Ур.: Algra, Keimpe; et al. The Cambridge History of Hellenistic Philosophy. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 53. ISBN 9780521250283.
- Laërtius, Diogenes (1925). „The Peripatetics: Lyco”. Lives of the Eminent Philosophers. 1:5. Превод: Hicks, Robert Drew (Two volume изд.). Loeb Classical Library.
Додатна литература
[уреди | уреди извор]- Fortenbaugh, W.; White, S. (2004). Lyco of Troas and Hieronymus of Rhodes: Text, Translation and Discussion. Transaction Publishers. ISBN 0-7658-0253-8.