Небојша Јеврић
Небојша Јеврић | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 17. мај 1959. |
Место рођења | Бијело Поље, НР Црна Гора, ФНР Југославија |
Новинарски рад | |
Новине | Дуга, НИН, Политика, Књижевна реч |
Небојша Јеврић (Бијело Поље, 17. мај 1959) је српски књижевник, новинар и ратни извештач. Писао је за Дугу, НИН, Политику, Јединство, Стварање и Књижевну реч. Аутор је 13 књига. Живи и ради у Београду.
Биографија
[уреди | уреди извор]Образовање и новинарска каријера
[уреди | уреди извор]Рођен је 1959. године у Бијелом Пољу. Отац Данило био је наставник руског језика, а мајка Драгица је била учитељица. Студирао је на Филозофском факултету Универзитета у Београду, али је студије напустио на трећој години. Књижевни узор био му је његов земљак Миодраг Булатовић, а дружио се са Браном Петровићем, Амбром Марошевићем, Јашом Гробаровим и Ацом Секулићем.
Новинарску каријеру је започео у листу Репортер, захваљујући Ивану Миладиновићу. Лист је издао само шест бројева и престао да постоји, након чега је са већином редакције прешао у Дугу.[1]
Ратни извештач
[уреди | уреди извор]Као новинар Дуге, био је ратни извештач из Републике Српске Крајине и Републике Српске. Током рата је на Палама срео америчког новинара Роја Гатмана који се распитивао о силовању муслиманки у Босни. На директно питање ко је највише силовао, Јеврић му је одговорио да је то свима познато и да се ради о Грубану Малићу. У питању је био фиктивни лик из романа Миодрага Булатовића Херој на магарцу. Међутим, Гатман је такво сазнање пренео без икакве провере, а ситуација је кулминирала дотле да је Ричард Голдстон, судија Међународног кривичног суда за бившу Југославију у Хагу, додао Малића на листу ратних злочинаца које трибунал потражује и означио га као чувара у логору Омарска.[2][3] Иако се брзо открило о чему је реч, оптужница против Малића је одбачена тек 1998. године, а Јеврић је исте године написао књигу Херој на путу путује у Хаг.
Приватни живот
[уреди | уреди извор]Ожењен је Бојаном, наставницом која ради са аутистичном и схизофреном децом. Имају кћерку.[4]
Оцена књижевног стваралаштва
[уреди | уреди извор]Мирјана Бобић Мојсиловић је Јеврића назвала српским Хемингвејем.[5]
Библиографија
[уреди | уреди извор]- Црни кофер (1981);
- Адамова глава (1983);
- Тихи Тат (1990);
- Бајке (1994);
- Српски рулет (1995);
- Херој на путу путује у Хаг (1998);
- Кокошињи рат (2002);
- Фајронт (2002);
- Луда кућа 1 и 2 (2012);
- Осми патуљак (2017);
- Приче уличарке (2019);
- Ђавоље јаје (Службени гласник, 2021, друго издање 2023);
- Мртви дим (Српска књижевна задруга, 2024).
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Radanov, Ljubomir (28. 7. 2024). „ZNAO SAM DA ĆE POČETI RAT U BOSNI, A 40 SAM NAPUNIO U SAČEKUŠI NA KOSOVU: Životna priča Nebojše Jevrića, ratnog izveštača i pisca”. Kurir.
- ^ „ICTY: The Prosecutor of the Tribunal agaist (...) Gruban” (PDF). ICTY.
- ^ „The Goldstone Standard: Fiction”. Israel National News. 29. 9. 2009.
- ^ Zarić, Zorica (6. 2. 2022). „TAJNA ČUVANA 45 GODINA Nebojša Jevrić, ratni izveštač, pisac, novinar prvi put o roditeljima, ljubavnim vezama, bežanju sa Filozofskog fakulteta, supruzi i ćerki”. Alo.
- ^ „НОВА КЊИГА СРПСКОГ ХЕМИНГВЕЈА: Промоција романа о исконској снази човека који потписује књижевни виртуоз”.