Пређи на садржај

Операција Влашић

С Википедије, слободне енциклопедије
Операција Влашић
Део рата у БиХ

Операција Влашић
Време20. март24. март 1995.
Место
Исход Побједа Армије Републике Босне и Херцеговине
Сукобљене стране
Босна и Херцеговина
Републикa Боснa и Херцеговинa
Република Српска
Републикa Српскa
Команданти и вође
Босна и Херцеговина Мехед Алагић Република Српска Јанко Тривић
Укључене јединице
Армија Републике Босне и Херцеговине
7. корпус
Војска Републике Српске
1. крајишки корпус Војске Републике Српске
Јачина
25,000 5,000
Жртве и губици
70 погинулих, 390 рањених 200 погинулих, 530 рањених

Операција Влашић је била војна офанзива коју је извела Армија Републике Босне и Херцеговине (АРБиХ) током Рата у Босни и Херцеговини, током које је освојила планину Влашић у средишњој Босни, која је до тада била под контролом ВРС. Битка се одиграла од 20. до 24. марта 1995. године. Командант снага Армије БиХ био је генерал Мехмед Алагић. 100 km2 (39 sq mi) територије је ослобођено током ове акције, међу којима је и релеј.[1]

Позадина

[уреди | уреди извор]

Само што је почео рат у Босни и Херцеговини, висораван Влашић је била под контролом Југословенске народне армије (ЈНА), која се касније трансформисала у Војску Републике Српске (ВРС). На почетку рата, заузети су Бабановац, Галица, Гостиљ, Смет и Комар, а путне комуникације Травник – Доњи Вакуф и Травник – Скендер Вакуф су пресечене. Први отворени напад догодио се 1. маја 1992. године на врх Палењик, који је бранило Министарство унутрашњих послова Републике Босне и Херцеговине, али је одбрана пропала. Након тога, босанске снаге су почеле формирање одбрамбених линија како би спречиле даље продоре српских снага. Борбеним операцијама управљало је Општинско штаб одбране Травника. У септембру 1992. године изведена је прва ослободилачка акција од Комара до Вучије главе, када су одбрамбене линије померене за 4 километра. У то време, Влашић је постао место са којег је Војска Републике Српске свакодневно депортовала прогнанике из Босанске крајине. У новембру 1992. године ВРС је заузела Караулу. Наредне године трајао је Бошњачко-хрватски рат, али је са потписивањем Вашингтонског споразума прекинут, а у марту 1994. године омогућен је транспорт већих снага дуж линија ВРС. Крајем марта, босанска војска је заузела Радјевац, Квркушу и Рустове. У сврху ширег ослобађања формиран је 7. корпус Армије Републике Босне и Херцеговине са седиштем у Травнику. Прва битка 7. корпуса одиграла се 24. априла, када је ВРС извршила напад на Влашићку висораван и заузела Меокрње и Главицу. Ипак, у противнападу, снаге 7. корпуса повратиле су изгубљену територију. Ослободилачке операције настављене су у мају, када су заузети објекти Бјељик, Црни врх и села Фоњиге, Побрђани, Шахмани, Брдо, Долани и Коренићи, а у јулу је ослобођена локација Срнећа брда.

Крајем лета 1994. године почеле су припреме за ослобађање Влашића. У ту сврху су прикупљени материјални ресурси и ангажован велики број људи. Поред снабдевања основним ресурсима, изграђено је неколико дрвених колиба за 4.000 бораца, јер су насеља била удаљена, а операције планиране за зиму 1995. године требало је да се изводе на ниским температурама. Такође, у Травнику је сашивено 3.000 белих униформи за камуфлажу на снегу. Четворомесечни прекид ватре са ВРС потписан је крајем 1994. године, што је ишло у прилог ослободилачкој акцији, када је команда 7. корпуса искористила то време за организацију јединица и додатну обуку. Сходно томе, покренут је план обуке под називом „Бура 95“, у којем су се увежбавали нови и специфични методи извођења акције.

Одмах након добијања директиве о извођењу ослободилачке операције од Генералштаба АРБиХ, команда 7. корпуса започела је припрему операције. Након смотра јединица 7. корпуса 7. фебруара 1995. године у Травнику и предаје ратних застава, 7. корпус је званично био спреман за почетак ослободилачке акције.

Ратни извештаји наводили су да ВРС није поштовала потписани прекид ватре, посебно у зони одговорности 5. корпуса код Бихаћа. Командант 7. корпуса, генерал Мехмед Алагић, више пута је наглашавао да је сваки напад на 5. корпус уједно напад и на 7. корпус. Почетком 1995. године, босански Срби нису поштовали прекид ватре ни у зони одговорности 7. корпуса. Травник и његова шира околина били су свакодневно гранатирани. У то време, 7. корпус је обучавао своје јединице са фокусом на припрему јединица намењених за наставак рата као ослободилачких, посебно 17. витешке, 705. славне и 727. славне бригаде.

План операције за ослобађање Влашића, кодног назива „Домет 95“ (босански: Domet 95), завршен је у фебруару. План операције подразумевао је напад на ВРС на ширем фронту, практично на целој зони одговорности 7. корпуса на Влашићкој висоравни, и избијање на комуникацију Смет – Гостиљ – Витовиље – Корић. Операција је била планирана да започне 20. фебруара 1995. године и у њој је учествовало 10 бригада, 9 тенкова и транспортерa, 25 хаубица и топова, 191 минобацач и 24.480 војника. Трајање операције било је 5 дана. Са друге стране, одбрана Влашића састојала се од 3 бригаде ВРС са око 5.000 војника, 9 тенкова, 15 хаубица и топова и 76 минобацача.

Иако је почетак операције био планиран за 20. фебруар 1995. године, због лоших временских услова операција је одложена за 24. фебруар. Почетак операције обележила је акција специјалних јединица 712. и 737. бригаде, када су се две групе од око 400 бораца током ноћи спустиле низ 12-метарску литицу на платоу Галица и у потпуности изненадиле непријатеља ујутро 24. фебруара, убивши 62 припадника ВРС.

Међутим, у првим данима главни напад није успео због лошег извођења током постављања мостобрана, што је агресор искористио да извуче ПАТ-ове чије су операције изазвале губитке код 705. бригаде АРБиХ. Тиме је план ослобађања Влашића у року од пет дана пропао.

Операција "Домен-95"

[уреди | уреди извор]

Оперативни план за заузимање Влашића, кодног имена "'''Ранге 95'''" (Домен-95), завршен је у фебруару 1995. године. План операције био је напасти ВРС на широком фронту, практично на целој територији одговорности 7. корпуса на Влашићкој висоравни, и пробити комуникацију Смет-Гостиљ-Витовље-Корић. Операција је требала да почне 20. фебруара 1995. године, а укључивала је 10 бригада, 9 тенкова и транспортера, 25 хаубица и топова, 191 минобацач и 24.480 војника. Трајање операције било је пет дана. С друге стране, одбрана Влашића састојала се од три бригаде ВРС са око 5.000 војника, 9 тенкова, 15 хаубица и топова и 76 минобацача.

Иако је почетак операције био планиран за 20. фебруар 1995. године, због лоших временских услова, операција је одложена за 24. фебруар. Почетак операције обележен је нападом специјалних јединица 712. и 737. бригаде, када су две групе од око 400 бораца током ноћи сиšле низ 12-метарску литицу на Галици и потпуно изненадиле непријатеља ујутро 24. фебруара, убивши 62 припадника ВРС.

Међутим, у првим данима главни напад није успео због лошег извођења приликом постављања одбране на мосту, што је непријатељ искористио да повуче ПАТ, чије су операције изазвале губитке 705. АРБиХ бригаде. Тим је план да се Влашић ослободи у року од пет дана пропао.

Операција "Домен-1"

[уреди | уреди извор]

Због неуспелог ослобађања Влашића, команда 7. корпуса је направила додатне припреме за нову операцију под називом Домен-1. При том су прислушкиване радио станице ВРС, што је олакшало спровођење акције. Анализом неуспеха 24. фебруара закључено је да је главни разлог за изостанак главног напада била немогућност евакуације из дубоког снега ако би нека од јединица упала у заседу.

Напад на планину Влашић започео је у 4:30 ујутро 20. марта 1995. године, кратким али жестоким артиљеријским и минобацачким ударима на положаје 22. пешадијске бригаде ВРС / 30. пешадијске дивизије. Изабрани војници Гардијске бригаде Генералштаба, 17. бригаде витезова Крајине и 727. планинске бригаде кренули су рано ујутро пре свитања како би савладали изненађене предпоставе ВРС. Следећег дана, у борбе је укључена елитна јединица, 7. муслиманска бригада, што је додатно појачало напад.

Чак и након што је ARBiH објавио вест о изненадном нападу, права усмереност борби на врху Влашића остала је нејасна неколико дана. У међувремену, 7. корпус ARBiH извео је секундарни напад на планине Комар западно од Турбe и око Доњи Вакфа како би одвратио резерве 30. пешадијске дивизије / 1. Крајишког корпуса генерал-мајора ВРС од главне метe ARBiH напада. Испод магле рата и зимске олује, само растући број бегунаца из Србије указивао је да ARBiH добија на предности. До 25. марта, званичници УН-а пријавили су да је више од 1.200 Срба евакуисало град Имљан, око 12 км северозападно од планине Влашић, а да их је још било на бекству. Такође, веровали су да је ARBiH подигла телевизијски торањ на врху Паленик, на Влашићу, али лоши временски услови и ограничења УН-а на кретање бораца спречили су их да потврде ову информацију. Друга извештаја сугеришу да је ХВО активно помагао у офанзиви, готово сигурно са артиљеријом. Након нестанка извештаја и непробојне временске олује, жестоке борбе трајале су данима док је Алгићев 7. корпус нападао планину, оштарен снеговима касне зиме и температурама испод −25 °C.[2]

Исход битке за планину Влашић остао је неизвесан све до 4. априла, када је генерал Алгић објавио да су његове трупе организовале прославу победе на њеном врху. Иако је Алгић несумњиво освојио врх Паленик и око 50 квадратних километара око њега, било је извештаја да су Срби током повлачења уништили борбене објекте, комуникациони објекат, уместо да га оставе у рукама Бошњака. Ипак, Радио Телевизија Босне и Херцеговине (РТВ БиХ) приказала је слике веселих Бошњачких трупа како се веселe у дубоком снегу на врху планине, славећи једну од значајних победа ARBiH у рату. Освајање врха било је невероватно доказ побољшања војске и дало огроман подстицај моралу Владе Републике Босне и Херцеговине. У дугорочном смислу, ово ће бити такође сматрано првим кораком ARBiH-HVO на путу ка територијалном повратку Доњег Вакфа и Јајца.[3]

Окупација планине Влашић од стране ARBiH такође је била значајан корак у побољшању способности ARBiH у односу на ВРС. Иако је на крају победа значила напредовање кроз тешке терене за освајање битке у близини – основну тактику ARBiH од почетка рата – њено извођење се разликовало од претходних кампања видљивим побољшањима у опреми, планирању, организацији и извршењу. Војни посматрачи УН-а и западни новинари извештавали су о боље опремљеним јединицама ARBiH које су сада излазиле на терен, са својим војницима који су носили одговарајуће мале оружје и муницију, јакне, шлемове и радио-уређаје. Посматрачи су такође приметили промене у тактици ARBiH ка мобилнијим, офанзивним операцијама као што су побољшања у организацији бригада, искуснији планери, већа способност координисања истовремених операција и боље обуке појединих војника. Званичници УН-а су приметили, на пример, да је ARBiH офанзива на Влашић и Столице почела са одвојеним операцијама на бојном пољу које су почеле на удаљености од 100 км и започеле унутар неколико минута – видљиви доказ да је ARBiH коначно савладала извођење сложених истовремених операција на различитим локацијама. ARBiH још увек није била равна ВРС у погледу наоружања, оперативног планирања и извршења на бојном пољу, али је јаз у способностима између две стране драстично сужен у поређењу са првим данима рата, почетком 1992. године.[3]

Последице

[уреди | уреди извор]

Без обзира на променљиви ток операције, она је од стране Команде 7. корпуса и Генералштаба ARBiH сматрана највећим успехом ARBiH и прекретницом у ослободилачкој борби, јер је доказано да ARBiH може да изводи ослободилачке операције у најекстремнијим условима. Морал је значајно порастао међу свим члановима ARBiH, па су многе јединице желеле да помогну у Влашићу. Stanovništvo средње Босне је прославило велику победу. Чланови женске асоцијације "Сумеја" донели су ратницима, на самим позицијама, топли оброк, одећу, ципеле, наочаре за снегоблешт, итд. Многе општине су послале значајне донације у храни и уљу, а општина Високо је била посебно истакнута. Победа на Влашићу покренула је све сегменте босанског друштва и дала безпрецедентни мотив за одлучан корак ка припреми низа нових ослободилачких операција.

Према доступној документацији 1. Крајишког корпуса ВРС, 65 припадника ВРС је погинуло и нестало у периоду од 20. до 23. марта 1995. године, док је Генералштаб ARBiH опоравио 60 тела припадника ВРС на Влашићу након теренске анализе. Процењује се да је током операције погинуло око 200 припадника ВРС. 180 је теже повређено, док је око 350 припадника ВРС повређено. Губици ARBiH такође су били релативно велики. Узимајући у обзир податке о првом покушају извођења операције – 24. фебруара 1995. године, ARBiH је имала 70 погинулих, 78 теже рањених и 312 лакше рањених војника. Такође, 5 бораца је нестало, док је 54 умрло од смрзавања. У првих пет дана операције, док је ВРС још увек била изненађена нападом, губици ARBiH били су много мањи у поређењу са периодом од 1: 5. 70% погинулих бораца је погинуло од удара штапом. 71% погинулих припадника ARBiH било је млађе од 30 година.

Иако се очекивало да ће операција ослобађања Влашића донети богате ратне пленове, то се није догодило. Штавише, готово да нема информација о прикупљеном пешадијском наоружању, муницији и другој опреми. Током ослобађања подручја Сентић, заплењен је један тенк Т-34 и пет моторних возила која, због недостатка горива, нису могла бити извучена. Посебно је било важно за команду 7. корпуса да заробе хаубицу (105 мм) и топ (130 мм) и тенк који су светлили смрт преко Травника са Галице, али је било очигледно да их је ВРС на време извукла. Међутим, један праг и тенк Т-55 су уништени на подручју Харамбашине воде и Кукотнице. Поред тога, заплењена су 3 топа, 11 минобацача, 4 ПАТ, 6 ПАМ, 2 БСТ, 2 чекића и један бацач ручних граната.

Након рата, планина Влашић је укључена у ентитет Федерација Босне и Херцеговине.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Oslobođenje Vlašića 1995. godine – prekretnica koja je pokrenula val oslobodilačkih akcija”. Bosnae. Приступљено 28. 8. 2019. 
  2. ^ CIA – Balkan Battlegrounds 2002, стр. 301.
  3. ^ а б CIA – Balkan Battlegrounds 2002, стр. 302.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]