Операција Лукавац 93
| Лукавац 93 | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део рата у Босни и Херцеговини | |||||||||
 Операција Лукавац 93 | |||||||||
| |||||||||
| Сукобљене стране | |||||||||
 Републикa Српскa |
 Републикa Боснa и Херцеговинa | ||||||||
| Команданти и вође | |||||||||
 Ратко Младић Радован Грубач |
 Расим Делић | ||||||||
| Укључене јединице | |||||||||
|
| |||||||||
| Јачина | |||||||||
 10.000 - 15.000[1] |
 10.000 – 13.000[2] | ||||||||
| Жртве и губици | |||||||||
|
непознато |
470 погинулих,[3] непознат број рањених и заробљених | ||||||||
Операција Лукавац 93 је кодно име за акцију Војске Републике Српске у љето 1993.године извршила је Војска Републике Српске, којом је командовао генерал Ратко Младић, против Армије БИХ током рата у Босни и Херцеговини. Циљ је био да се опколе градови Сарајево и Горажде, али и да се поново заузму градић Трново и простори планина Игман и Бјелашница.[4]
Увод
[уреди | уреди извор]Операција Лукавац 93 је био одговор ВРС на муслиманску окупацију Трнова, Рогоја, јужних падина Јахорине и планине Ковач и пресецање комуникација које повезују српску Херцеговину са осталим деловима РС.[5] Операцијом је командовао директно Главни штаб и његов командант генерал-пуковник Ратко Младић, уз садејство Сарајевско-романијског и Херцеговачког корпуса ВРС, те јединица из цијеле РС. Тачније, ова два корпуса учествовала су са следећим јединицама: 1. Сарајевска механизована бригада, 2. Сарајевска лака пјешадијска бригада, 1. Илиџанска пјешадијска бригада, 1. Игманска пјешадијска бригада, 11. Херцеговачка лака пјешадијска бригада, 18. Херцеговачка лака пјешадијска бригада и 7. Извиђачко-диверзантски одред; уз то, ангажоване су и две елитне јединице Главног штаба, 1. Гардијска бригада и 65. Заштитни пук (ове две јединице су имале заједно 3.000-4.000 војника). Свеукупно, у операцији је учествовало на страни ВРС-а око 10.000 војника.[1] Током 27-28. јула, Гарда Пантери (1. Бијељинска лака пјешадијска бригада) послата је на положаје 1. Гардијске бригаде и 65. Заштитног пука, ради одмора потоњих. На страни АРБиХ учествовале су следеће јединице (целе или у елементима): 4. Моторизована, 8. Брдска, 9. Брдска, 81. Брдска, 82. Брдска, 43. Брдска и 49. Брдска бригада. Све заједно, у почетку операције Лукавац 93 АРБиХ је имао око 10.000 војника.[2]
Ток операције и последице
[уреди | уреди извор]Непосредно по отпочињању и успјешном спровођењу офанзивних акција ВРС-а, Главни Штаб АРБиХ шаље као појачање елементе 7. Муслиманске и 17. Крајишке бригаде, уз скуп трупа из читавог Првог корпуса АРБиХ јачине једне бригаде.
Јужно од Сарајева 11. јула 1993. Срби су ослободили Трново, а последњих дана јула и почетком августа 1993. наставили су напредовање на запад и изашли су на Бјелашницу и Игман.[6] Операција Лукавац 93 је завршена потпуном победом ВРС-а. До августа јединице ВРС заузеле су још и превоје Рогој и Гребак, Трескавицу, те делове Игмана и Бјелашнице.
Послије војног успјеха ВРС Сарајево и Храсница нашли су се потпуно окружени, а Алија Изетбеговић је прекинуо преговоре у Женеви и тражио да се Војска РС повуче са Игмана и Бјелашнице. Под притисцима САД и НАТО, који су претили Србима да ће их бомбардовати, а да се преговори у Женеви наставе, ВРС је пристала да се повуче са Игмана и Бјелашнице.[6] Те планине су проглашене за демилитаризовану зону, која није никада заживјела.[7][8]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Balkan Battlegrounds Vol.2, стр. 391
- ^ а б Balkan Battlegrounds Vol.2, стр. 392
- ^ Balkan Battlegrounds Vol.2, стр. 391
- ^ Balkan Battlegrounds Vol.2, стр. 290
- ^ „Република Српска: Исламска декларација Алије Изетбеговића - Антисрпска идеологија мржње и рата, стр. 81” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 29. 03. 2012. г. Приступљено 17. 4. 2013.
- ^ а б Логос 2019, стр. 206.
- ^ „Извјештај Генералног секретара Уједињених нација о паду Сребренице, 15. новембар 1999, тачка 65”. Приступљено 17. 4. 2013.
- ^ Логос 2019, стр. 224. У првој половини маја 1994. мировне снаге УН допустиле су Армији РБиХ да на положаје на Игману постави и топове, а са тог подручја Бошњаци су вршили убиства српских војника и медицинских радника.
Литература
[уреди | уреди извор]- Central Intelligence Agency (2003). Balkan Battlegrounds Vol. 2.
- Логос, Александар А. (2019). Историја Срба 1, Допуна 4; Историја Срба 5 (PDF). Београд. ISBN 978-86-85117-46-6.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- „Извјештај Генералног секретара Уједињених нација о паду Сребренице, 15. новембра 1999, тачка 65”. Приступљено 17. 4. 2013.
