Отакар I од Чешке

Отакар I Пшемисл
Отакар I Пшемисл
Лични подаци
Датум рођења	1155.
Место рођења	Праг,
Датум смрти	15. децембар 1230.(1230-12-15) (74/75 год.)
Место смрти	Праг, Краљевина Бохемија
Гроб	Катедрала Светог Вида
Породица
Супружник	Adelheid of Meissen, Констанца Угарска
Потомство	Dagmar од Чешке, Anne од Чешке, Duchess of Silesia, Вацлав I од Чешке, Агнес од Чешке, Јудита од Чешке, Vladislaus, Margrave of Moravia, Přemyslid, Margrave of Moravia, Vratislav, Božislava, Q612452, Guglielma de Bohême
Родитељи	Владислав II Пшемисл Јудита од Тирингије
Династија	Пшемисловићи
Војвода Бохемије
Период	1192–1193
Претходник	Вацлав II, војвода Чешке
Наследник	Братислав III, војвода Чешке
Војвода Бохемије
Период	1197–1198
Претходник	Владислав III, војвода Чешке
Наследник	-
Краљ Бохемије
Период	1198–1230
Претходник	Владислав II Пшемисл
Наследник	Вацлав I Пшемисл

Отакар I Пшемисл (око 1155—15. децембар 1230) је био кнез Бохемије (Чешке) (1192—1193 и 1197 - 1198), као и краљ Бохемије (1198—1230). Отац му је био кнез Бохемије Владислав II Пшемисл.

Учвршћивање политичке самосталности чешке

Услови у самој Немачкој слабо су доприносили учвршћењу царске власти над Чешком. Борбом између Хоенштауфоваца и Велфа, која је почела после смрти Фридриха Барбаросе, користио се Пшемисл који је од обеју страна добио разне привилегије. Чешка и Моравска опет су се ујединиле у једну област. Нарочито је битна у том погледу била привилегија коју је Чешкој поделио Фридрих II 1212 г.; на основу које су били утврђени односи између чешке краљевине и царства. Захваљујући њој Чешка је постала потпуно самостална држава. Отакару била је потврђена краљевска титула, призната је наследност краљевске власти, а у случају да нема наследника — краља је бирао сејм, тј. скупштина чешких феудалаца. Цару је остављено само номинално право да га потврђује. Вазална зависност Чешке од царства изражена је у томе што је чешки краљ у доба похода на Рим морао да пошаље цару помоћни одред од 300 наоружаних коњаника или да плати уместо тога новчану накнаду од 300 гривни сребра. На царским саборима, рајхстазима, чешки краљеви су морали да учествују само у оним случајевима када би се рајхстази одржавали у неком граду близу чешке границе. У противном случају чешки краљеви могли су и да не долазе на царске саборе. Доцније је чешки краљ добио врло важно право да заједно са осталих шест изборних кнежева бира цара.

Немачка колонизација

Али, пошто је Чешка на тај начин добила политичку независност, чешки краљеви су дозволили да немачки утицај продире другим путевима. Чешка је била изложена немачкој колонизацији, као и друге западнословенске земље. Додуше, овде немачка колонизација није могла да добије онај карактер као у земљи Бодрића или Љутића, које су Немци потчињавали и истребљивали. Код Чешке су Немци имали посла с јаком државом, и они су се у њу увлачили другим путевима.

Пре свега треба истаћи увлачење Немаца у цркву и, нарочито, у манастире. Чешка је примила хришћанство од Немаца, и манастири који су у њој основани били су углавном немачки. За владе Отакара број тих манастира нагло расте. У редове калуђера примани су у тим манастирима готово искључиво Немци. Пошто би добили велике комплексе необрађене земље, манастири су позивали тамо сељаке-досељенике из Немачке. На тај начин настала су велика немачка манастирска гнезда. Манастири су настојали да се на више црквене положаје у Чешкој доводе немачки епископи и опати. Резултат је био да је црква у Чешкој германизована и да је више свештенство узимано већим делом из редова Немаца.

Немачки утицај провлачио се и кроз духовно-ритерске редове Хоспиталаца и Темплара, који су од чешких краљева добијали простране чешке територије. Довлачени су и други немачки ритери, на које су чешки краљеви тежили да се ослоне у својој борби против домаће аристократије. Монаси-просјаци фрањевачког и доминиканског реда, који су преплавили Чешку почев од Отакарове владавине, такође су регрутовани углавном из редова Немаца.

Успон градова у Чешкој је почео нешто доцније него у Немачкој — почетком Отакарове владавине почетком Чешки краљеви, оснивајући градове, довлачили су у њих немачке занатлије и трговце, који су организовали своје еснафе и гилде. Тим су градовима даване све могуће привилегије и олакшице пореске природе. Градовима се управљало на основу немачког права, у већини случајева преписаног од нирнбершког и магдебуршког градског права. Све је то чињено због тога што су градови за краљеве били један од важних извора прихода. Развитак занатства и трговине посматран је са становишта богаћења краљевске касе. Током времена образовало се у градовима чешко занатлиско и трговачко становништво, али су патрипијат готово искључиво чинили Немци.

Најзад, треба истаћи још једну важну околност. Чешки рудници, особито сребрни, били су најбогатији у царству. Да би се они експлоатисали, позивани су немачки. рудари, вештији том послу. У почетку су то били ситни предузетници који су образовали друштва рудара, а краљ је добијао такозване регалије, тј. део извађеног сребра, а исто тако извесне царине и порезе. Захваљујући добијању сребра и других метала Чешка је краљевина постала најбогатија у царству. Ниједан кнез у царству није се по богатству могао мерити с чешким краљем.

Постепено се стање у рударству променило. Послови су почели да се све више концентришу у рукама крупних предузетника, који су били у стању да у посао уложе знатна средства. Кадрове радника давало је у све већим размерама домаће чешко становништво које је било без земље. Међутим, газде рудника били су Немци.

Тако су немачки елементи продирали у Чешку. Немци су углавном представљали вишу класу. То су били крупни земљопоседници, црквени високодостојници, градски патрицијат и власници рудника.

Феудализација чешког друштва довела је до развитка феудалног начина живота и обичаја. Ритерска култура која се развијала у Западној Европи у XII и XIII в. почела се ширити по Чешкој углавном из Немачке или, тачније, преко Немачке, доводећи до извесне германизације дворских и виших слојева чешког друштва. Чешка аристократија почела је да подражава Немцима у одевању, обичајима па и језику. Она је почела да своја презимена претвара у немачка; аристократи су усвајали обичаје рнтера са Запада, приређивали ритерске турнире итд.

Краљ Вацлав, син Отакара, говорио је само немачки; чак је на том језику певао песме у стилу минезенгера.

Сељаштво и феудалци

Процес феудализације завршио се у Чешкој углавном у пре Отакара. Главна маса сељаштва била је до тог времена већ претворена у кметове. Додуше, постојао је још известан слој слободних сељака-сопственика, али се он налазио у процесу постепеног ишчезавања. Основну масу сељака чинили су полукметови, који су се латински звали вилани, а чешки седлаки. Они су феудалцима плаћали дажбине, кулучили и испуњавали обавезе према држави, али су се код њих сачували извесни остаци слободног положаја, јер су имали право прелажења. Но и то право све се више ограничавало. Да си се преселио, седлак је морао не само да врати феудалцу своју земљу, већ и да плати таксу за одлазак. Тако је долазило до претварања читаве масе сељака у кметове.

У XI и XII в. у Чешкој је било много робова — отрока. Већина их је насељавана на земљу и они су се за време Отакарове владавине слили у једну класу са седлацима, претвореним у кметове. Бољи је био положај Немаца-колониста, чије су обавезе биле тачно утврђене.

Феудална класа — шљахта (nobiles) делила се на две групе. Горњи слој феудалног друштва чинили су такозвани панови (domini). Затим су долазили средњи и ситни ритери, којима је дат назив владикâ. Док су панови у то време пали под снажан утицај феудалних обичаја и феудалне културе који су долазили из Немачке, ситни ритери су мање подлегли том утицају и сачували су национални карактер.

Гроб Отокара I Пшемисла

Породично стабло

16. Вратислав I Пшемисл

8. Вратислав II

17. Јудита од Швајнфурта

4. Владислав I Пшемисл

18. Казимир I Пјаст

9. Свјатослава Пољска

19. Марија Доброњега

2. Владислав II Пшемисл

20. Poppo of Berg-Schelklingen

10. Henry I of Berg-Schelklingen

21. Софија од Угарске

5. Ричеза од Берга

22. Diepold II, Margrave of Vohburg

11. Adelheid of Mochental

23. Luitgard of Carinthia

1. Отакар I Пшемисл

24. Ludwig the Bearded

12. Louis the Springer

25. Cäcilie von Sangerhausen

6. Лудвиг I, ландгроф Тирингије

13. Adelheid von Stade

3. Јудита од Тирингије

28. Giso II or Giso III of Hesse

14. Giso IV, Count of Gudensberg

29. Mathilde of Hesse

7. Hedwig of Gudensberg

30. Rugger II of Bilstein

15. Kunigunde von Bilstein

Литература

• А. Д. Удаљцов, Ј. А. Космински и О. Л. Вајнштајн ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА I - Викизворник