Ово је архива прошлих расправа. Не мењајте садржај ове странице. Ако желите започети нову расправу или обновити стару, урадите то на тренутној страници за разговор.
На балкаснске политичке догађаје велики утицај је имала Младотурска либерална револуција Кемал-паше Ататурка 1908. Државни преврат у Турској створио је добру политичку климу да Аустро-Угарска у октобру исте године анектира Босну и Херцеговину. У јесен 1908. године састали су се аустроугарски министар Ерентал и руски министар спољних послова Извољски који је том приликом пристао да Аустрија изврши анексију Босне. После овог састанка Аустро-Угарска је прогласила анексију и тиме поништила одредбе Берлинског уговора и означавала прекрајање граница тадашњег европског поретка. Анексија је произвела велике антиаустријске националне манифестације у Београду. Анексија је омогућавала привредну експлатацију Босне и Херцеговине, обезбедила залеђе у аустријској Далмацији и отежавала српске национално-ослободилачке планове. Година 1908. била је веома напорна за Србију: са Црном Гором односи су били прекинути због тзв. бомбашке афере, а са Бугарском заоштрени због претензија на Македонију. Србија је у јануару 1909. године предложила да Босна добије аутономију под влашћу Турске, али тај предлог није добио међународну подршку. Аустро-Угарска се у исто време споразумела са Турском и пристала да плати материјалну одштету за насилно присвајање суверених султанових права у Босни и Херцеговини. Потом је Немачка ултимативно захтевала од Русије да и она прихвати анексију. Због неспремности за рат Русија је то морала да прихвати. На крају је и Србија била принуђена да једном изјавом датом у Бечу, у марту 1909. године, призна чин анексије. Србија је ипак успела да изложи проблем положаја Срба у Босни и Херцеговини пред либералном Европом, као и своје захтеве за сједињењем Срба са једне и друге стране Дрине. Изгубивши наду да ће поле анексионе кризе истиснути Аустро-Угарску из Босне, Србија је своју спољну политику окренула према југу ка Турској, радећи на припремању општег рата за ослобођење Македоније, Космета и Рашке од Турака. Србија, међутим, и даље непрекидно даје политичку подршку и материјалну помоћ српском ослободилачком покрету у Аустро-Угарској.
