Пређи на садржај

Трапезунтско царство

С Википедије, слободне енциклопедије

Τραπεζούντια Αυτοκρατορία
Трапезунтско царство
Застава
Застава
Грб Трапезунтског царства
Грб

Трапезунтско царство на врхунцу територијалног проширења (1310)
Географија
Континент југозападна Азија и источна Европа
Регија Анадолија
Главни град Трапезунт
Друштво
Службени језик грчки, ласки, западнојерменски
Политика
Облик државе кнежевина
 — Кнез Алексије I Велики Комнин
  Јован II Велики Комнин
  Давид Велики Комнин
Историја
Историјско доба средњи век
 — Оснивање 25. април 1204.
 — Укидање 15. август 1461.
Догађаји  
 — Освајање Трапезунта 25. април 1204.
 — Трапезунтски грађански рат 1340-1349 
 — Пад Трапезунта 15. август 1461. 
Земље претходнице и наследнице
Трапезунтског царства
Претходнице: Наследнице:
Византијско царство Османско царство

Трапезунтско царство је једна од византијских држава насталих након крсташког освајања Цариграда 1204. године на територији Понтских Грка (Грци насељени дуж црноморске обале Мале Азије). Падом Цариграда 1204. године унуци Андроника I Комнина Алексије и Давид оснивају Трапезунтско царство са седиштем у граду Трапезунту. Давид је кренуо у освајачки поход дуж црноморске обале освојивши Синоп, Пафлагонију и Хераклеју, али га је зауставио никејски цар Теодор I Ласкарис.

Трапезунтско царство 1214. године улази у савез са Латинским царством против Никејског царства, али их Теодор I побеђује и осваја земље до Синопа, коју освајају Турци. После овога Трапезунтско царство излази из сукоба око Цариграда и обнове Византије притиснуто Турцима који су га освајали део по део, да би на крају постало турски вазал.

Остаци царства надживљују преостале остатке некадашње моћне византијске државе за неколико година и пад Трапезунта у турске руке 1461. године, представља пад последњих византијских територија.

Позадина

[уреди | уреди извор]
Распарчавање Византијског царства 1204. године

Трапезунт је био главни град теме Халдије. Халдија је већ у 10. и 11. веку показивала сепаратистичке тенденције, када је њоме овладао локални вођа Теодор Гавра. Он је, по речима Ане Комнине, сматрао Трапезунт својим наслеђем, те је њиме управљао независно од централне власти у Цариграду. Византијски цар Алексије I Комнин поставио га је за гувернера Халдије, али је његовог сина задржао у Цариграду као таоца. Гавра је успешно одбио грузијски напад на Трапезунт[1]. Један од његових наследника, Георгије Таронит, побунио се уз помоћ султана Кападокије, али је био поражен и утамничен, да би касније био ослобођен и поново постављен за гувернера.[2] Константин Гавра, један од његових наследника, кога је Никита Хонијат описивао као тиранина, управљао је Халдијом у првој половини 12. века. Јован II Комнин је 1139. године морао повести војску на њега.[3]

Настанак

[уреди | уреди извор]
Средњовековни Трапезунт

Трапезунтско царство основано је као једна од држава на просторима некадашњег Византијског царства. Крсташи освајају Цариград 1204. године формирајући више крсташких држава на тлу Византије. Априла 1204. године настаје и Трапезунтско царство, када су Алексије Комнин и његов брат Давид искористили заокупљеност Византинаца у борби против Латина да заузму град Трапезунт и просторе некадашње провинције Халдије са трупама које им је обезбедила грузијска краљица Тамара[4]. Везе између Грузије и Трапезунта остале су блиске. Односи у почетним годинама постојања Трапезунтског царства нису до краја расветљени, али поједини научници сматрају да је Грузија у прво време успоставила неку врсту власти над Царством.[5][6][7] Алексије и Давид били су унуци последњег византијског цара из династије Комнина, Андроника I, односно потомци његовог сина Манојла Комнина и Русудане, ћерке Ђорђа III од Грузије. Андроник I је збачен од стране Исака II Анђела, а његов син Манојло је ослепљен, што је традиционална византијска казна за издају. Умро је убрзо након тога. Алексије и његов брат Давид завршили су на двору Тамаре, грузијске краљице. Васиљев објашњава да је Тамара била инспирисана да помогне двојици браће јер је Алексије III Анђео украо поклоне које је Тамара дала групи монаха који су посетили Цариград. Стварни разлози вероватно су везани за настојање грузијске краљице да створи тампон државу којом би одвојила Грузију од латинских територија. Након заузећа Трапезунта, Алексије је у 22 године крунисан за цара априла 1204. године.[8]

Трапезунтско царство у 13. и 14. веку

[уреди | уреди извор]
Алексије III Велики Комнин.

Датум заузећа Трапезунта од цара Алексија може се и приближније одредити. Сергеј Карпов је, на основу сачуваног оловног печата кога је приписао првом трапезунтском цару, датирао освајање у 25. април 1204. годину[9]. Дакле, браћа су започела свој напад на Трапезунт пре него што су крсташи успели да заузму Цариград 13. априла 1204. године. Сам Трапезунт пао је убрзо након византијске престонице. Убрзо по освајању Трапезунта, браћа улазе у сукоб са Теодором I Ласкарисом и Михаилом Комнином Дуком, владарима Никејског царства и Епирске деспотовине, које су себе сматрале наследницама Византије[10]. Током већег дела 13. века Трапезунт је био у сталном сукобу са Селџучким султанатом (Румски султанат), а потом са Османлијама. Сукоби су постојали и са Цариградом након ослобођења 1261. године, као и са италијанским републикама, посебно Ђеновом. Царство је опстајало само услед веште дипломатије, завађивања противника, династичким браковима и великодушним миразима, посебно турским владарима из централне Анадолије. Трапезунт је био богат град који је своје богатство стекао путем трговине са ђеновљанским и млетачким трговцима[11]. Њиме је успевао да одржи независност, слично Дубровачкој републици на Балкану.

Други Алексијев син, Манојло I (1238—1263) сачувао је унутрашњу стабилност и стекао углед великог војног команданта. У његова достигнућа убраја се и заузеће Синопе 1254. године[12]. Манојло је био први владар који је ковао сребрн новац, познат као аспре. Након заузећа Багдада од стране Хулагу Кана 1258. године, западни крак Пута свиле завршавао се на северу Црног мора. Трапезунту је то доносило огромне количине новца, нарочито услед веза са Табризом[13]. Западни путници користили су град као полазну тачку на путовањима у Азију. Међу њима је био и чувени Марко Поло који се преко Трапезунта 1295. године вратио у Европу. Немирна владавина млађег Манојловог сина Јована II (1280—1297) укључивала је измирење са обновљеном Византијом и окончање захтева Трапезунта за Цариградом. Трапезунт је уживао у свом богатству током владавине Јовановог најстаријег сина Алексија II (1297—1330)[14]. Током његове владавине заузет је Ерзурум око 1310. године[15].

Грађански рат и обнова

[уреди | уреди извор]

Након Алексијеве смрти, Трапезунт је прошао кроз период грађанског рата. Након краткотрајне стабилности током владавине Василија (1332—1340), око Трапезунта се две групе боре за превласт: провизантијска страна предвођена Сколаријима и Амитзантаранти, који су представљали интересе домаће олигархије. Врхунац кризе је у периоду 1347-1348. године. Истовремено се води грађански рат и у Византијском царству. Немире у Трапезунту искористили су Турци да освоје Оинон и опседну Трапезунт, док су Ђеновљани заузели Керас. Сем тога, епидемија бубонске куге (Црна Смрт) шири се из Кафе ка Трапезунту и другим градовима на обали Црног мора. Трапезунтско царство је успело да изађе из кризе. Цар Михаило је абдицирао у корист свога нећака Алексија III који је успео да смири ситуацију. Под владавином Алексија III Трапезунт је сматран важним трговинским центром и богатим градом. Отпочела је политика склапања династичких бракова са суседним турским владарима.[16]

Трапезунт у 15. веку

[уреди | уреди извор]
Трапезунтско царство 1400. године

Последње године 15. века обележила је појачана претња Османлија који су били далеко опаснији од малих туркменских емирата. Тамерлан је привремено зауставио ширење Турака наневши султану Бајазиту страховит пораз у бици код Ангоре. Сам Бајазит је умро у заробљеништву, те је у Турској избио грађански рат. Османлије су до 1430-их година успеле да потпуно поврате све територије и освоје велике делове Визанитије. Цариград је пао 1453. године. Манојло III (1390—1417) је склопио савез са Тамерланом, али је монголски освајач убрзо након победе напустио Анадолију. Алексије IV (1417—1429) наставио је са традицијом склапања политичких бракова оженивши две своје кћери владарима две суседне муслиманске државе. Његова најстарија кћер постала је трећа супруга византијског цара Јована VIII Палеолога. Алексијев најстарији син Јован IV (1429—1459) увидео је да ће Трапезунт ускоро доживети исту судбину као и Византијско царство. Мурат II је покушао 1442. године заузети град са мора, али су велики таласи отежали искрцавање, те је напад одбијен[17]. Док је Муратов син и наследник Мехмед II, освајач Цариграда, опседао Београд 1456. године, османски гувернер Амасје напао је Трапезунт, али је одбијен.[18]

Јован је покушао да нађе савезнике. Послао је Ђорђа Амируца у Фиренцу где је 1439. године закључена црквена унија. Овај савез Трапезунту није донео никакве користи. Своју кћер Теодору оженио је сином Узун Хасана од Аккојунлуа, у замену за одбрану од Турака. Помоћ му је обећана и од турских емира Синопе и Караманије, као и од грузијских владара. Преко Теодоре, иранска сафавидска династија која је наследила територије Узун Хасана, носила је у себи грчке крви.[19]

Јован је умро 1459. године. Наследио га је брат Давид. Мехмед је чуо за савез кога је Давид покушавао да створи са западом. Прикупио је велику војску и на лето 1461. године напао Трапезунт. Емир Синопе брзо се предао. Султан је потом потиснуо Узун Хасана и тако изоловао Трапезунт. Опсада је трајала око месец дана. Давид се предао 15. августа 1461. године. Тиме је окончано постојање последњих остатака Византијског царства, као и Римског царства, чија је Византија наследница. Кнежевина Теодоро пала је под Турке 1475. године.[20]

Списак трапезунтских царева

[уреди | уреди извор]
Name Reign Notes
Алексије I Велики Комнин
(Αλέξιος Α΄ Μέγας Κομνηνός) 		1204 –
1. фебруар 1222. 		Оснивач Трапезунтског царства након пада Цариграда 1204. године.
Андроник I Гид
(Ανδρόνικος Α΄ Γίδος) 		1222 –
1235 		Постао владар преко брака са ћерком Алексија I
Јован I Велики Комнин
(Ιωάννης Α΄ Αξούχος) 		1235. –
1238. 		Најстарији син Алексија I.
Манојло I Велики Комнин
(Μανουήλ Α΄ Μέγας Κομνηνός) 		1238. –
март 1263. 		Ратовао против Монгола и Турака.
Андроник II Велики Комнин
(Ανδρόνικος Β΄ Μέγας Κομνηνός) 		март 1263. –
1266. 		Син Манојла I.
Ђорђе Велики Комнин
(Γεώργιος Μέγας Κομνηνός) 		1266. –
1280. 		Син Манојла I и полубрат Андроника II.
Јован II Велики Комнин
(Ιωάννης Β΄ Μέγας Κομνηνός) 		1280. – 1284.
1285. – 1297. 		Син Манојла I, полубрат Андроника II и брат Ђорђа.
Теодора Велика Комнина
(Θεοδώρα Μεγάλη Κομνηνή) 		1284. –
1285. 		Ћерка Манојла I и млађа сестра Јована II.
Алексије II Велики Комнин
(Αλέξιος Β΄ Μέγας Κομνηνός) 		16. август 1297. –
3. мај 1330. 		Најстарији син Јована II и Евдокије Палеологине.
Андроник III Велики Комнин
(Ανδρόνικος Γ΄ Μέγας Κομνηνός) 		октобар 1330. –
8. јануар 1332. 		Син Алексија II.
Манојло II Велики Комнин
(Μανουήλ Β΄ Μέγας Κομνηνός) 		8. јануар 1332. –
септембар 1332. 		Син Андроника III.
Василије Велики Комнин
(Βασίλειος Μέγας Κομνηνός) 		септембар 1332. –
6. август 1340. 		Син Алексија II и брат Андроника III.
Ирина Палеологина
(Ειρήνη Παλαιολογίνα) 		6. август 1340. –
17. јул 1341. 		Василијева удовица.
Ана Велика Комнина
(Αννα Αναcηοθτλοθ) 		17. јул 1341. –
4. септембар 1342. 		Ћерка Алексија II и сестра Василија.
Јован III Велики Комнин
(Ἰωάννης Γ΄ Μέγας Κομνηνός) 		4. септембар 1342. –
3. мај 1344. 		Унук Јована II.
Михајло Велики Комнин
(Μιχαήλ Μέγας Κομνηνός) 		3. мај 1344. –
13. децембар 1349. 		Отац Јована III и син Јована II.
Алексије III Велики Комнин
(Αλέξιος Γ΄ Μέγας Κομνηνός) 		13. децембар 1349. –
20. март 1390. 		Нећак Михаила и син Василија Комнина.
Манојло III Велики Комнин
(Μανουήλ Γ΄ Μέγας Κομνηνός) 		20. март 1390. –
5. март 1417. 		Син Алексија III.
Алексије IV Велики Комнин
(Αλέξιος Δ΄ Μέγας Κομνηνός) 		5. март 1417. –
октобар 1429. 		Син Манојла III.
Јован IV Велики Комнин
(Ιωάννης Δ΄ Μέγας Κομνηνός) 		октобар 1429. –
1460. 		Син Алексија IV.
Давид Велики Комнин
(Δαβίδ Μέγας Κομνηνός) 		1460. –
15. август 1461. 		Син Алексија IV и брат Јована IV.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Miller 1969, стр. 12
  2. ^ Anthony Bryer, "A Byzantine Family: The Gabrades, c. 979 – c. 1653", University of Birmingham Historical Journal, 12 (1970), p. 176
  3. ^ Miller 1969, стр. 13
  4. ^ Hewsen, Robert H. (2009). "Armenians on the Black Sea: The Province of Trebizond". In Richard G. Hovannisian. Armenian Pontus: The Trebizond-Black Sea Communities. Costa Mesa, CA: Mazda Publishers, Inc. pp. 47. ISBN 978-1-56859-155-1. стр. 37-66.
  5. ^ Eastmond, Antony. "Narratives of the Fall: Structure and Meaning in the Genesis Frieze at Hagia Sophia, Trebizond". Dumbarton Oaks Papers 53 (1999), 219–36.
  6. ^ Vasiliev, A.A., “The Foundation of the Empire of Trebizond 1204-1222”, Speculum 11 (1936), pp. 3-37·
  7. ^ Ostrogorsky, G., Ιστορία του Βυζαντινού κράτους 3 (Athens 1997), pp. 102, 305.
  8. ^ Michel Kuršanskis, "L'Empire de Trébizonde et la Géorgie", Revue des études byzantines, 35 (1977). pp. 243-247
  9. ^ Karpov, "New Archival Discoveries of Documents concerning the Empire of Trebizond", Gamer, 1 (2012), pp. 75f
  10. ^ Kuršanskis, "Trébizonde et la Géorgie", pp. 243-245
  11. ^ Hewsen, "Armenians on the Black Sea", p. 48
  12. ^ Maria Nystazooulou, "La dernière reconquête de Sinope par les Grecs de Trébizonde (1254—1265)", Revue des études byzantines, 22 (1964), pp. 241-9
  13. ^ E.S. Georganteli, "Trapezuntine Money in the Balkans, Anatolia and the Black Sea, 13th-15th centuries", in T. Kyriakides (ed.), Trebizond and the Black Sea (Thessaloniki, 2010), p. 94
  14. ^ Zehiroğlu, A.M. "Astronomy in the Trebizond Empire", (2016), pp. 2-5
  15. ^ Zehiroğlu, Ahmet M. ; "Trabzon Imparatorluğu 2" 2016, Trabzon. ISBN 978-605-4567-52-2. ; pp. 133-134
  16. ^ Bryer, "The Estates of the Empire of Trebizond. Evidence for their Resources, Products, Agriculture, Ownership and Location", Archeion Pontou 35 (1979), p. 371.
  17. ^ Miller 1969, стр. 85
  18. ^ S. P. Karpov, "New Documents on the Relations between the Latins and the Local Populations in the Black Sea Area (1392—1462)", Dumbarton Oaks Papers: Symposium on Byzantium and the Italians, 13th-15th centuries, 49 (1995), p. 39
  19. ^ Nicol, Last Centuries, p. 407
  20. ^ Nicol, Last Centuries, p. 408

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Anthony Bryer & David Winfield, The Byzantine Monuments and Topography of the Pontos (DOS. XX), vol. 1–2, Washington, 1985.
  • Anthony Bryer, Peoples and Settlement in Anatolia and the Caucasus, 800–1900, Variorum collected studies series, London, 1988.
  • Bryer, Anthony (1980). The Empire of Trebizond and the Pontos. London: Variorum Reprints. ISBN 978-0-86078-062-5. 
  • Jakob Philipp Fallmerayer, Geschichte des Kaiserthums Trapezunt (Munich, 1827–1848)
  • George Finlay, The History of Greece, from Its Conquest by the Crusaders to Its Conquest by the Turks, and of the Empire of Trebizond: 1204–1461. Edinburgh: Blackwood, 1851.
  • Émile Janssens. Trébizonde en Colchide. Bruxelles: Presses universitaires de Bruxelles, 1969,
  • Sergei Karpov, L' impero di Trebisonda, Venezia, Genova e Roma, 1204–1461. Rapporti politici, diplomatici e commerciali. Roma, 1986.
  • Sergei Karpov, Трапезундская империя и западноевропейские государства, 1204–1461. ("The Empire of Trebizond and the nations of Western Europe, 1204–1461".) Moscow, 1981.
  • Sergei Karpov, История Трапезундской империи ("A history of the empire of Trebizond"). Saint Petersburg, 2007.
  • William Miller, Trebizond: The Last Greek Empire, (1926; repr. Chicago: Argonaut Publishers, 1968)
  • Donald Queller, Thomas F. Madden, The Fourth Crusade: The Conquest of Constantinople, University of Pennsylvania Press, Philadelphia. Queller, Donald E.; Madden, Thomas F. (1997). The Fourth Crusade: The Conquest of Constantinople (2nd изд.). University of Pennsylvania Press. ISBN 978-0-8122-3387-2. 
  • Savvides, Alexios G. K. (2009). Ιστορία της Αυτοκρατορίας των Μεγάλων Κομνηνών της Τραπεζούντας (1204—1461). 2η Έκδοση με προσθήκες [History of the Empire of the Grand Komnenoi of Trebizond (1204—1461). 2nd Edition with additions] (на језику: Greek). Thessaloniki: Kyriakidis Brothers S.A. ISBN 978-960-467-121-2. 
  • Радић, Радивој (2022). Историја Трапезунтског царства. Београд: Завод за уџбенике. ISBN 978-86-17-20766-1. 
  • Rustam Shukurov, Великие Комнины и Восток (1204—1461) ("The Megas Komnenos and the Orient (1204–1461)"). Saint Petersburg, 2001, 446 pp (in Russian). ISBN 978-5-89329-337-1.
  • Levan Urushadze, The Comnenus of Trabizond and the Bagrationi dynasty of Georgia. — J. "Tsiskari", Tbilisi, No 4, 1991, pp. 144–148: in Georgian.
  • Fyodor Uspensky, From the history of the Empire of Trabizond (Ocherki iz istorii Trapezuntskoy Imperii), Leningrad, 1929 (in Russian).
  • Zehiroğlu, Ahmet M. (2016). Trabzon İmparatorluğu 2 [The Empire of Trebizond (Vol.2) (1222—1382)] (на језику: Turkish). Istanbul. ISBN 978-6054567522. 
  • Zehiroğlu, Ahmet M. (2018). Trabzon İmparatorluğu 3 [The Empire of Trebizond (Vol.3) (1382—1451)] (на језику: Turkish). Istanbul. ISBN 978-6058103207. 
Трапезунтско царство на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Трапезунтско_царство&oldid=27430679”