Икона

За другу употребу, погледајте страницу Икона (рачунарство).

Крштење, ранохришћанска фреска из римских катакомби.

Христ и свети Мина, коптска икона из 6. века.

Мозаик Христа из Аје Софије

Керамичка икона из Преслава, Бугарска (око 900. године)

Владимирска Богородица, руска икона (12. век)

Фреска из манастира Сопоћани

Бели анђео, фреска из манастира Милешева

Икона (гр. εἰκών - слика, образ, представа) је слика на дрвету, платну или камену са ликом Исуса Христа, Богородице, других светитеља, анђела или других догађаја везаних за историју цркве и Свето писмо. Присутне су у свим православним храмовима, где се постављају на иконостасе и зидове. „Иконе се уграђују у развијени иконостас по одређеним црквеним канонима"

Историја и карактеристике

Најстарије појаве хришћанства нису пратиле и ликовне представе и тако су слике светитеља очуване тек из 3. века али су изазвале велике расправе у црквеним круговима. Појавио се страх да се представљање бога и светитеља не поистовети са паганским идолима. Ово је подстакло многе црквене поглаваре да се супротставе сваком приказивању хришћанске историје у свим облицима уметности. У 8. веку водила се велика расправа око тога да ли иконе треба поштовати или не. Ова борба, у историји цркве позната као иконоборство, завршила се закључком и наредбом Седмог васељенског сабора да се иконе морају поштовати. Томе је допринела жива античка традиција и антропоморфизам, што је довело до превођења хришћанске догме на језик разумљивих фигуралних облика. Прошли су векови док у Цркви није нађено објашњење за поштовање икона.

Уметност сликања икона је одржавана и много после пропасти Византијског царства. Иконе су се носиле на ратиштима када се одлазило у ратне походе, уносиле су се у дворове али и у домове и манастирске келије, цркве и катедрале. Икона није украс него визуелно саопштавање невидљиве божанске стварности, која се манифестује у времену и простору. Иконе се не поштују на материјалној основи. Поштовање се указује насликаној личности, а не материји од које је направљена икона. Оне су израђиване од разних материјала, слонове кости, емајла, мозаика, мермера, сребра и злата, а често су сликани бојама на дрвеној подлози. По мишљењу руског иконописца Пимена Софронова, праве православне иконе се раде бојама у прашку мешаним са жуманцем, на дрвеној дасци, премазане "олифом", тј. уљем са прахом ћилибара. Ипак све сачуване иконе нису и уметничка дела. Језик којим су сликане византијске иконе све до 17. века па чак и до почетка 18. века губи се после тога времена.

Византијске иконе

У току борби против икона, млетачким пљачкама у 12. веку и турским пустошењима у 15. веку страдале су цариградске иконе и мало се њих очувало до данашњих дана. Треба одмах да буде јасно да иконе нису само слике на дрвеној подлози већ су то и фреске, мозаици и иконе у другим техникама. Тако су се испод кречног малтера појавиле ове старе иконе и оне представљају највећи домет византијске уметности у Цариграду. Цариградски мајстори су били надарени мајстори који су радили иконе са највећом умешношћу и они су били познати у свету као такови и јако су били цењени и тражени. Цариград је имао монопол за израду мозаика и икона сваке врсте а радили су се и минијатурни мозаици касније у току развоја ове уметничке гране, финих творевина и били су велике уметничке вредности. Док је током 14. века Цариград држао предност у овој уметности и заузимао водеће место након тога су се појавили ривали у Грчкој, словенским земљама Балкана и Русији који су прихватили и развијали ову уметност од 9. века до прве половине 15. века када се јавља замор у овој уметности. У другој половини двадесетог века па до данас се поново буди појачано интересовање за иконама па самим тим и за иконопис. Многи уметници и академски сликари су се почели опробавати у том посебном виду уметности. Појављују се школе иконописа као и иконописци који нису уметници али од Бога су добили дар да то буду. Посебно се изучава византијска техника иконописања и фрескописања као најлепша техника којом се осликавају Светитељи и духовност уопште.

Коптске иконе

Током историје коптска оријентално-православна црква је развила коптску уметност иконописања по којој је постала чувена у свету.

Грузијске иконе

Грузија је примила хришћанство у 4. веку и као многе земље допринела је развоју ове уметности. Ту се сачувало јако много икона од 9. века све до 19. века и оне осим што приказују светитеље и како се јављају композиције заједничке за целу хришћанску уметност ту се спојивши традиције у уметности од метала јављају иконе са оковом које се добијају искуцавањем метала, као и теме везане за култове светитеља из народних веровања.

Полазећи од византијских узора грузијски мајстори мењају иконе и уносе осећајност у слике које су стварали.

Руске иконе

На изложби 1913. године је први пут приказана збирка староруских икона и ово откриће представља признање заборављених остатака руске уметности. Иконе које су рестаурисане и сачуване до данашњих дана сведоче да су њихови ствараоци били умни људи те и ако нису поштовали све црквене норме, били убеђени у истинитост онога што су на својим иконама представили.

Најпознатије руске иконе су Богородица Тихвинска, Богородица Владимирска, Света Тројица, Богородица Казањска.

Грчке иконе

Солун у Грчкој је био велики центар у којем су се градиле многе цркве и манастири али нема много сачуваних икона до данашњег времена. Радионице Солуна су израђивале покретне иконе и зидне слике и у граду и изван њега и оне су израђиване у различитим техникама у металу, платну, мермеру, слоновачи и драгом камењу. После пада Цариграда у бољем положају су били они делови Грчке који су били под Млетачком управом од оних који су били под Османским царством јер су Млеци дали веће слободе и ту се на Криту развија једна школа а у 16. веку се јавља и друга школа у средњој Грчкој чији су аутори анонимни и могу се довестиу везу са сликарем Франглос Кателаносом а касније се помињу и Франглос Кондирис и његов брат Георгије.

Српске иконе

Најстарије иконе из Рашке су нестале и о њима немамо чак ни писмених трагова у писаним изворима и најстарије очуване иконе су фреске из Студенице (1208. – 1209. године). Касније се појављују и сликарске радионице 13. века. Сава Немањић је иконе набављао у Солуну. Немањићи су подстицали уметност и били су велики ктитори који су подстакли култ Св. Симеона и Св. Саве његовог сина. Радећи у Србији или у српском приморју на начин „pctores greci“ домаћи мајстори су се прославили као уметници који могу да сликају на грчки начин са текстовима на Грчком и примали су разне стилске поуке. Краљ Милутин (1282. – 1321) је био велики поборник културе и уметности и упућивао је молитве Св. Симеону и Св. Сави а за њега су радили велики и вешти сликари из дворске радионице Михајло и Евтихије, док су за феудалну властелу тога времена радили мање познати али исто тако тражени мајстори за њихов укус.

Крајем 14. и 15. века нестале су једна за другом феудалне државе Балкана и дворови феудалаца који су подстицали уметност и културу. У 14. веку Турска је испољила извесну толеранцију према хришћанском свету и у 16. веку је обнову споменика доживела Света гора а затим и Пећка патријаршија. Највећи сликар после 1557. године био је печки сликар Лонгин који се и потписивао на иконама које је радио и на његовим делима су учили други сликари икона. У другој половини 16. века радило је још неколико великих мајстора и међу њима на пример Георгије „крстар“, после зоограф Георгије Митрофановић, Козма и други.

Иконе настале на тлу Бока Боке Которске чине засебан правац и школу у историји српских икона. Бококоторска школа настаје под утицајем пећко-морачке и хиландарске сликарске радионице. Неки од познатих ствараоца су из породица Димитријевић и Рафаиловић из Рисна.

Дуги и плодни период на стварању икона са религиозном тематиком и темама из 12. века до 17. века претворен је током 18. века у неуспеле покушаје да се измире са Европским утицајима у уметности.

Иконе које су по завршетку хаџилука биле доношене као успомена на поклоничко путовање, називају се "Јерусалим". Примери ових икона у Срба могу се пронаћи у Музеју Срема у Сремској Митровици, Двору Епархије зворничко-тузланске у Бијељини, Цркви Светог Николе у Фочи и многим другим музејима и црквама.

Галерија

• 
  Икона Исуса, Манастир Зрзе
• 
  Христ Пантократор, Марков манастир
• 
  Христ Пантократор, Спасо-Преображењски манастир
• 
  Христ Пантократор, икона Синајске горе
• 
  Икона Богородице Перивлепте (1350)
• 
  Перивлепта Охридска
• 
  Богородица Казањска
• 
  Богородица Одигитрија Смоленскаја Дионизиј
• 
  Теотокос Знамење, Новгород
• 
  Арханђел Гаврило
• 
  Богородица Иверскаја
• 
  Богородица Тиквинскаја
• 
  Преображење Господње
• 
  Икона Богојављења
• 
  Свети Никола, дело Андрије Раичевића, 1641.

Види још

• Фреска
• Иконопис
• Иконоборство
• Иконофилија
• Иконолатрија

Литература

• К. Вајцман, Г. Алибегашвили, А. Вољскаја, Г. Бабић, М. Хаџидакић, М. Анталов, Т. Вониески, „ИКОНЕ“ Народна књига, Београд 1983.
• Beckwith, John, Early Christian and Byzantine Art, Penguin History of Art (now Yale). (2nd изд.). 1979. ISBN 0-14-056033-5. 
• Evans, Helen C. (2004). Byzantium: faith and power (1261–1557). New York: The Metropolitan Museum of Art. ISBN 1-58839-113-2. 
• Evans, Helen C.; Wixom, William D. (1997). The glory of Byzantium: art and culture of the Middle Byzantine era, A.D. 843–1261. New York: The Metropolitan Museum of Art. ISBN 978-0-8109-6507-2. 

Спољашње везе

• Шта је икона — spcportal
• "Iconography"—Orthodoxwiki.org
• Orthodox Iconography by Elias Damianakis
• A Discourse in Iconography by St. John of Shanghai and San Francisco Архивирано на сајту Wayback Machine (11. септембар 2011)
• The Iconic and Symbolic in Orthodox Iconography
• Icon & worship—Icons of Karakallou Monastery, Mt.Athos Архивирано на сајту Wayback Machine (18. април 2014)
• Contemporary Byzantine icon studio, iconography school and orthodox resources Архивирано на сајту Wayback Machine (15. мај 2011)
• Iconography Guide -free eLearning site Архивирано на сајту Wayback Machine (1. август 2020)
• Orthodox iconography by Fr. Theodore Koufos
• On the difference of Western Religious Art and Orthodox Iconography
• Church of the Nativity—Explanation of Orthodox Christian Icons
• Concerning the Veneration of Icons
• Holy Icons: Theology in Color (Antiochian Orthodox Archdiocese)
• Icons of Mount Athos
• Greek Orthodox Archdiocese of America: Icons
• Gallery of icons, murals and mosaics (mostly Russian) from 11th to 20th century
• www.eikonografos.com—A huge collection of Byzantine icons
• Contemporary Orthodox Byzantine style murals—Large gallery.
• Deesis icon of Christ from Hagia Sophia—Four galleries of icons