Цер (дрво)

Цер
	грана са листовима
Научна класификација
Царство:	Plantae
Тип:	Magnoliophyta
Класа:	Magnoliopsida
Ред:	Fagales
Породица:	Fagaceae
Род:	Quercus
Секција:	Quercus
Врста:	Q. cerris
Биномно име
	Quercus cerris; L.
	Распрострањеност цера
Синоними
	Списак Cerris australis Raf. ; Cerris austriaca (Willd.) Raf. ; Cerris crinita (Lam.) Raf. ; Cerris paliphleos Raf. ; Quercus aegilops Scop. ; Quercus ambrozyana Simonk. ; Quercus asplenifolia A.DC. ; Quercus austriaca Willd. ; Quercus cana Steud. ; Quercus crinita Lam. ; Quercus crispa Steud. ; Quercus echinata Salisb. 1864 not Lam. 1779 ; Quercus frondosa Mill. ; Quercus frondosa Steud. ; Quercus haliphlaeos Lam. ; Quercus heterophylla A.DC. ; Quercus nicotrae Lojac. ; Quercus pseudocerris Boiss. ; Quercus ragnal Lodd. ex Loudon ; Quercus raynal K.Koch ; Quercus recurvisquamosa St.-Lag. ; Quercus secondatii Steud. ; Quercus thracica Stef. & Nedjalkov ; Quercus tournefortii Willd. ; Quercus tukhtensis Czeczott ; Quercus variegata Lodd. ex Steud. ;

Цер (лат. Quercus cerris) је врста високог листопадног дрвета из рода храстова. Међу локалним становништвом некада се за ово дрво може чути и назив грм, али га не треба мешати са храстом лужњаком.

Распрострањеност

Цер је јужноевропско и западноазијско дрво. Ареал му се од Шпаније и Француске (где је редак) на западу, преко Апенинског и Балканског полуострва, до мале Азије и Сирије на истоку. На север се протеже до јужне Швајцарске и Аустрије, а најсеверније до Моравске.^[2]

Цер у Србији

Код нас се Цер јавља у већем броју ксеротермних и мезотермних шума, најчешће у заједници са сладуном. Чест је и у изданачким шумама источне Србије.^[2]

Изглед

Цер је дуговечна врста и може доживети 200 година. Достиже висину од 30-35 м и дебљину дебла од 1,3 м. Рано се развија дебела мртва кора која је тамносива, скоро црна, са дубоким уздужним пукотинама црвеним на дну и ретким и уским попречним. Младе гранчице маљаве, угласте, зеленкастосиве.^[2]^[3]

Крошња је густа, тамна, широкочуњастог облика. Пупољци су доста ситни са бројним ситним, уско језичастим листићима при основи, дугим 2 цм и карактеристичним за цер. Листови су појединачни, наизменично распоређени. Варијабилног су облика, обично дуги 8-14 цм и широки до 8 цм, са 7-8 пари режњева целог или неправилно назубљеног обода. Одрастао лист је нежно кожаст, с лица сјајан, интензивне зелене боје, с наличја светлији и благо маљав, нарочито око нерава. Петељка је дуга 0,5-2,5 цм. Листа нешто касније од лужњака, крајем априла и током маја. Листови остају на гранама до касно у јесен.^[3]^[2]

Цветови су једнополни, мушки скупљени у дуге ресе, а женски појединачни или у групама по 2-5, на кратким дршкама. Цвета истовремено са листањем.^[3]^[2]

Плод је жир, дуг око 4 цм и широк око 2 цм, при врху нешто спљоштен, површине ситно избраздане по дужини. До 1/3 или 1/2 покривен је купулом. Купула је покривена кожастим стипулама (шубараста).^[3]^[2]

Дубоке пукотине коре, црвене на дну
Карактеристични пупољци
Кожасти листови
Жир са "шубарастом" купулом

Станиште

Цер је претежно ксеротермна врста, прилагођен субмедитеранској и умерено континенталној клими југоисточне Европе. Највише му одговарају дубља, доста сува земљишта слабо киселе реакције. Светлољубива је врста. У висину се пење више од сладуна, али више од китњака. Има добру изданачку снагу и чест је у изданачким шумама.^[2]

Употреба

Дрво цера је једричаво, бељика широка, прстенови прираста маркантни, и прстенасто порозни, зона касног дрвета тамнија. Бељика рђастожута, срчевина црвенкасто смеђа. Густина церовог дрвета, у сировом стању влажности, износи 1020, при 15% влажности 823, а у апсолутно сувом стању 781 кг/м3. Дрво је тврдо и тешко се цепа. Средње је еластично. Мање је трајно и квалитетно од дрвета других врста храстова, китњака, лужњака и сладуна. Техничка својства церовине су неповољна, па се употребљава у мањој мери за грађење у води, у бродоградњи, за железничке прагове, паркете, дужице, даске за сандуке и сл. Међутим, дрво цера се, због велике топлотне моћи, посебно цени као огревно дрво.^[4]^[5]

Познато је да је у доба владавине Кнеза Милоша Обреновића тзв. "жирење свиња" био један од најчешћих начина екстензивног това свиња у Србији, у храстовим и буковим шумама.^[6] Данас је оваква врста исхране нарочито популарна у органској пољопривреди.

Храстов жир употребљавао се и у људској исхрани од најдавнијих времена. Утврђено је да су се жирови лужњака и китњака користили у исхрани још у неолиту. Жир многих врста храстова, па тако и цера, богат је скробом, шећером, беланчевинама, мастима, смолом и танином. Јестивост жирова зависи управо од садржаја танина у њима. Велики садржај танина резултира горким укусом плодова и ограничава њихову употребу у људској исхрани. Цер спада у врсте чији жир има мали садржај танина, а доста скроба. Жир и данас користе у исхрани поборници природне исхране, а може се користити печен попут питомог кестена, као пире, самлевен у брашно као додатак хлебу или пржен и млевен као замена за кафу. У Немачкој је и данас познат израз "жирова кафа" (Eichelkaffe).^[7]

Осим жирова и други делови цера садрже знатну количину танина, који се од давнине употребљава за штављење коже.^[4]^[8]

Значај у озелењавању

Описано је више декоративних форми, а најчешће се гаје:^[2]

Quercus cerris ’Ambrozyana’ - жбун или ниже дрво са сивкасто длакавим гранчицама и полузимзеленим листовима, мањим него код типичне форме,
Quercus cerris ’Laciniata’ - листови перасто дељени,
Quercus cerris ’Pendula’ - Гране повијене према земљи, листови перасто урезани.

Види још

Референце

^ Јокић, Добринка; Николић, Владимир (септембар 2014). „Стабла - записи као заштићена природна добра” (PDF). Заштита природе. 64/1: 31—39. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 7. 2018. г. Приступљено 1. 2. 2016.
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж Вукићевић, Емилија (2005). Декоративна дендрологија (2 изд.). Београд: Привредно финансијски водич. стр. 272—304.
^ ^а ^б ^в ^г Lanzara, Paola (1982). Drveće. Zagreb: Mladinska kwiga.
^ ^а ^б Šumarska enciklopedija. 1, A-Kos. Zagreb: Grafički zavod Hrvatske. 1959. стр. 79.
^ Шошкић, Борислав (јул—октобар 2006). „Својства и употреба храстовог дрвета Србије” (PDF). Шумарство. 3: 109—124. Приступљено 21. 1. 2016.
^ Dušanović Pasello, Đorđo. „Žir kao dopunsko hranivo za životinje”. GAUS Agencija. Архивирано из оригинала 16. 09. 2020. г. Приступљено 01. 02. 2016.
^ Grlić 1986, стр. 83–85
^ „Hrast”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 31. 1. 2016.

Литература

Вукићевић, Емилија (2005). Декоративна дендрологија (2 изд.). Београд: Привредно финансијски водич. стр. 272—304.
Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: August Cesarec. стр. 83—85.
Šumarska enciklopedija. 1, A-Kos. Zagreb: Grafički zavod Hrvatske. 1959. стр. 79.
Lanzara, Paola (1982). Drveće. Zagreb: Mladinska kwiga.

Спољашње везе

Cer - Quercus cerris - Приступљено 1. 2. 2016.
Grijanje na drva - kako povećati energetsku iskoristivost drveta - Приступљено 1. 2. 2016.
Јокић, Добринка; Николић, Владимир (2012). „СТАБЛА-ЗАПИСИ”. Јутро. ^{[мртва веза]}

[1] Јокић, Добринка; Николић, Владимир (септембар 2014). „Стабла - записи као заштићена природна добра” (PDF). Заштита природе. 64/1: 31—39. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 7. 2018. г. Приступљено 1. 2. 2016.

[vukicevic-2] а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж Вукићевић, Емилија (2005). Декоративна дендрологија (2 изд.). Београд: Привредно финансијски водич. стр. 272—304.

[lanzara-3] а ^б ^в ^г Lanzara, Paola (1982). Drveće. Zagreb: Mladinska kwiga.

[enciklopedija-4] а ^б Šumarska enciklopedija. 1, A-Kos. Zagreb: Grafički zavod Hrvatske. 1959. стр. 79.

[upotreba-5] Шошкић, Борислав (јул—октобар 2006). „Својства и употреба храстовог дрвета Србије” (PDF). Шумарство. 3: 109—124. Приступљено 21. 1. 2016.

[stocarstvo-6] Dušanović Pasello, Đorđo. „Žir kao dopunsko hranivo za životinje”. GAUS Agencija. Архивирано из оригинала 16. 09. 2020. г. Приступљено 01. 02. 2016.

[grlic-7] Grlić 1986, стр. 83–85

[hrven-8] „Hrast”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 31. 1. 2016.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]