Пређи на садржај

Buđ

С Википедије, слободне енциклопедије

Буђ или плесан
Нектарине нападнуте са двује различите плесни
Научна класификација
Домен:
Еукарyота
Царство:
Фунги
Група

Буђ или плесан је гљивица која расте у облику вишећелијских нити које се зову хифе.[1][2] Супротно томе, гљивице које могу усвојити једностаничну начин раста називају се квасци.

Буђи су велики и таксономски разнолик број врста гљива код којих раст хифа резултира губљењем боје и мутним изгледом, посебно на храни.[3] Мрежа ових цјевастих разгранатих хифа, која се називају мицелијум, сматра се једним организмом. Хифе су углавном прозирне, па се мицелијум чини по површини као врло фине, лепршаве, беле нити. Попречни зидови (сепсе) могу ограничити повезане преграде дуж хифа, а сваки садржи једно или више, генетски идентичних језгара. Прашњава текстура многих калупа проузрокована је богатом производњом асексуалних спора (конидија) насталих диференцијацијом на крајевима хифа. Начин формирања и облик ових спора традиционално се користи за разврставање буђи.[4] Многе од ових спора су обојене, што гљиву чини много очигледнијом за људско око у овој фази његовог животног циклуса.

Буђи се сматрају микробима и не формирају специфичну таксономију или филогенетску групу, али се могу наћи у одељењима Зyгомyцота и Асцомyцота . У прошлости је већина буђи била класификована унутар Деутеромицота.[5] Назив буђ је коришћен као заједничко име за сада негљивичне групе као што су водене буђи или слузаве буђи које су претходно класификоване као гљивице.[6][7][8]

Буђи проузрокују биоразградњу природних материјала, што може бити непожељно када настане кварење хране или оштећење имовине. Такође играју важну улогу у биотехнологији и науци о храни у производњи различитих намирница, пића, антибиотика, лекова и ензима.

Неке болести животиња и људи могу бити проузроковане одређеним буђима: болест може бити резултат алергијске осјетљивости на споре буђи, раста патогених буђи унутар тела или последица гутања или удисања токсичних спојева (микотоксина) произведених буђима.[1]

Сем дигестивних ензима, буђи су познате и значајне због лучења антибиотика. Пеницилин је антибиотик израђен од је од буђи (чије име потиче од гљивице Пенициллиум), открио га је Алеxандер Флеминг.[9] Поједине буђи користе се у прехрамбеној индустрији.

Буђ настаје на влажном, топлом ваздуху, нарочито тамо где има доста намирница. Једне се хране трулом биљном и животињском материјом, друге су паразити, то јест, живе на живим бићима. Буђи могу расти на зидовима, хлебу, сиревима, воћу, поврћу, деблима, листовима биљака, изметима, па чак и на другим гљивама као што су печурке.

Врсте буђи

[уреди | уреди извор]

Најчешћи типови буђи су[5]

Буђ у окружењу

[уреди | уреди извор]

Буђи се налазе у готово свим срединама и могу се детектовати, како у затвореном простору тако и на отвореном, током целе године. Врући и влажни услови погодују расту буђи[10]. На отвореном се могу наћи у сјеновитим влажним пределима или мјестима на којима долази до распадања лишћа или друге вегетације. У затвореним просторима могу се наћи на местима где је ниво влаге висок, на пример око судопера, тоалета, машина за судове.

Буђи као узрочници инфекције

[уреди | уреди извор]

Неки су људи осјетљиви на буђи. Изложеност буђима код ових људи може узроковати симптоме као што су зачепљење носа, иритација очију или пискутање у говору. Други, који имају јаке алергије на буђ могу осјетити теже реакције. Тешке реакције могу се појавити међу радницима који су на послу изложени великим количинама буђи, као што је случај код пољопривредника који цијели дан раде око буђи. Неке тешке реакције могу укључивати врућицу и отежано дисање. Особе са хроничним болестима, као што је опструктивна болест плућа, могу имати упалу плућа. Неки буђи су токсичне јер производе микотоксине који могу озбиљно утицати на људе и животиње[1].

Осјетљиви људи требају избјегавати подручја која имају већу вјероватноћу да садрже буђ, попут компостних гомила, покошене траве и шумовитих подручја[11]. У затвореном простору раст плијесни може се успорити одржавањем разине влаге испод 50% и вентилацијским тушевима на површинама за кухање. Израслине плијесни могу се уклонити с тврдих површина комерцијалним производима, сапуном и водом, или отопином избјељивача припремљеном смјесом не више од једне шалице избјељивача у четири литра воде. Осјетљиви људи требају носити прикладну маску у случајевима када се излагање плијесни не може избјећи.

Фармацеутски производи од буђи

[уреди | уреди извор]

Александер Флеминг је случајним открићем антибиотика пеницилина укључивао буђ Пенициллиум који се зове Пенициллиум рубрум (мада се касније утврдило да је врста Пенициллиум рубенс)[9][12][13]. Флеминг је наставио да истражује Пеницилин, показујући да он може инхибирати разне врсте бактерија које се налазе у инфекцијама и другим тегобама, али није успео да произведе једињење у довољно великим количинама потребним за производњу лека[14]. Његов рад је проширио тим са Универзитета Окфорд; Цлуттербуцк, Ловелл и Раистрицк, који су почели да раде на проблему 1931. Овај тим такође није био у стању да произведе чисто једињење у већој количини, и открио је да процес пречишћавања смањује његову ефикасност и негира антибактеријска својства која има[14].

Ховард Флореи, Ернст Цхаин, Норман Хеатлеи, Едвард Абрахам, сви са Оксфорда, наставили су са радом[14]. Они су побољшали и развили технику концентрације коришћењем органских раствора уместо воде, и створили „Окфорд јединицу“ за мерење концентрације пеницилина у раствору. Успели су да прочисте раствор, повећавајући његову концентрацију за 45–50 пута, али открили су да је могућа већа концентрација. Експерименти су спроведени, а резултати објављени 1941. године, иако произведене количине пеницилина нису увек биле довољно велике да би се лечење спровело[14]. Како је то било током Другог светског рата, Флореи је тражио учешће владе САД. Са истраживачким тимовима у Великој Британији и у САД, индустријска производња кристализованог пеницилина у индустријском обиму развијена је од 1941. до 1944. године од стране УСДА и Пфизера[9][15]

Неколико лекова за снижавање холестерола у статину (попут ловастатина, из врсте Аспергиллус терреус) потиче из буђи[16].

Галерија

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в Мооре D, Робсон ГД, Тринци АП, ур. (2011). 21ст Центурy Гуидебоок то Фунги (1ст изд.). Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0521186957. 
  2. ^ Мадиган M, Мартинко Ј, ур. (2005). Броцк Биологy оф Мицроорганисмс (11тх изд.). Прентице Халл. ИСБН 978-0-13-144329-7. ОЦЛЦ 57001814. 
  3. ^ {{ците wеб|ласт=Морган|фирст=Мике|титле=Моулдс|урл=http://www.microscopy-uk.org.uk/mag/indexmag.html?http://www.microscopy-uk.org.uk/mag/artjan99/mmould.html%7Cpublisher=Microscopy УК|аццессдате=16. 8. 2020}}
  4. ^ Цхиба Университy, Јапан. „Фунгус анд Ацтиномyцетес Галлерy”. Цхиба Университy Медицал Мyцологy Ресеарцх Центер. Приступљено 26. 6. 2012. 
  5. ^ а б Хиббетт ДС, Биндер M, Бисцхофф ЈФ, Блацкwелл M, Цаннон ПФ, Ерикссон ОЕ, et al. (2007). „А хигхер левел пхyлогенетиц цлассифицатион оф тхе Фунги” (ПДФ). Мyцологицал Ресеарцх. 111 (5): 509—547. ЦитеСеерX 10.1.1.626.9582 Слободан приступ. ПМИД 17572334. дои:10.1016/ј.мyцрес.2007.03.004. Архивирано из оригинала (ПДФ) 26. 3. 2009. г. 
  6. ^ „Слиме Молдс”. хербариум.усу.еду (на језику: енглески). Утах Стате Университy. Приступљено 21. 4. 2020. 
  7. ^ „Слиме Молдс: Мyxомyцетес” (ПДФ). Цорнелл Университy. Приступљено 21. 4. 2020. 
  8. ^ „Интродуцтион то тхе Оомyцота”. уцмп.беркелеy.еду. УЦ Беркелеy. Приступљено 16. 8. 2020. 
  9. ^ а б в „Тхе Нобел Призе wебсите”. Приступљено 15. 8. 2020. 
  10. ^ Цхиба Университy, Јапан. Цхиба Университy Медицал Мyцологy Ресеарцх Центер, ур. „Фунгус анд Ацтиномyцетес Галлерy”. Приступљено 15. 8. 2020. 
  11. ^ Рyан КЈ; Раy ЦГ, ЕД. (2004). Схеррис Медицал Мицробиологy, 4тх едитион. МцГраw Хилл. стр. 633–638. ИСБН 0-8385-8529-9. 
  12. ^ Хоубракен, Јос; Фрисвад, Јенс C.; Самсон, Роберт А. (2011). „Флеминг’с пенициллин продуцинг страин ис нот Пенициллиум цхрyсогенум бут П. рубенс”. ИМА Фунгус (на језику: енглески). 2 (1): 87—95. ПМЦ 3317369 Слободан приступ. ПМИД 22679592. дои:10.5598/имафунгус.2011.02.01.12. 
  13. ^ Хоубракен, Ј.; Фрисвад, Ј.C.; Сеиферт, К.А.; Оверy, D.П.; Тутхилл, D.M.; Валдез, Ј.Г.; Самсон, Р.А. (31. 12. 2012). „Неw пенициллин-продуцинг Пенициллиум специес анд ан овервиеw оф сецтион Цхрyсогена”. Персоониа - Молецулар Пхyлогенy анд Еволутион оф Фунги (на језику: енглески). 29 (1): 78—100. ПМЦ 3589797 Слободан приступ. ПМИД 23606767. дои:10.3767/003158512X660571. 
  14. ^ а б в г „Аwард Церемонy Спеецх”. Нобел Призес анд Лауреатес. Нобел Медиа. Приступљено 26. 5. 2014. 
  15. ^ „Пфизер'с wорк он пенициллин фор Wорлд Wар II бецомес а Натионал Хисториц Цхемицал Ландмарк”. Америцан Цхемицал Социетy. 12. 6. 2008. 
  16. ^ Цоx, Русселл Ј.; Симпсон, Тхомас Ј. (2010). „Фунгал Тyпе I Полyкетидес”. Цомпрехенсиве Натурал Продуцтс II. стр. 355. ИСБН 9780080453828. дои:10.1016/Б978-008045382-8.00017-4. „Ловастатин (алсо кноwн ас мевинолин) ис продуцед бy Аспергиллус терреус” 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Мадиган M; Мартинко Ј (едиторс). (2005). Броцк Биологy оф Мицроорганисмс (11тх изд.). Прентице Халл. ИСБН 978-0-13-144329-7. ОЦЛЦ 57001814. 
  • Мооре D; Робсон ГД; Тринци АПЈ (едиторс). (2011). 21ст Центурy Гуидебоок то Фунги (1ст изд.). Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0521186957. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Buđ&oldid=28836425”