Пређи на садржај

Хопонопоно

С Википедије, слободне енциклопедије

Хопонопоно или хо[’]опонопоно (изв. hoʻoponopono, ткђ. и: ho-o-pono-pono, ho'oponopono, hooponopono, IPA: /ho.ʔo.po.no.po.no/; досл. „довести у ред”) техника је старих Хавајаца за помирење и опроштај. Слични обичаји су познати у целокупном простору Јужног Пацифика. Традиционални хопонопоно се спроводио од стране једног или једне кахуна лапа’ау (свештеник традиционалне религије који је лечио) у сврху исцеливања телесних и душевних болести, претежно у кругу породице.

Модерне верзије су најчешће тако конципиране да их појединац може изводити сам.

Појам[уреди | уреди извор]

Реч hoʻoponopono је у Hawaiian Dictionary (Pukui, Elbert) дефинисан као духовно чишћење, као породична конференција у којој се међуљудски односи поново обнављају помоћу молитве, разговора, признавања кривице, кајања и међусобног праштања.

Појам hoʻoponopono је састављен из префикса каузатива ho’o- — покренути поступак, и из речи pono чије би основно значење отприлике гласило исправно или исправност.

Pono, међутим, има веома широк спектар значења; као именица стоји за племенитост, честитост, моралност, исправно поступање, добробит, благостање, брижност, корист, природно стање, обавезу. Као придев значи морално, прикладно, исправно, праведно, честито, тачно, пуно врлина, уредно, корисно, успешно, прецизно, погодно, опуштено, олакшано. Као глагол носи значење требати и морати. (О којој врсти речи се ради, у хавајском језику зависи од реда речи у реченици.)

Дуплирано ponopono значи исправити, довести у ред, дорадити, регулисати, уредити, кориговати, поспремити, почистити, учинити нешто ваљано.

Разграничавање[уреди | уреди извор]

Појачано релативизирање хопонопоно технике почев од 2007. године довело је до тога да се спиритуалне технике настале изван простора Хаваја означавају као хопонопоно, иако не одговарају његовој првобитној дефиницији. Треба нагласити да технике којима на пример није за циљ међусобни опроштај или приликом којих се хопонопоно повезује са другим техникама попут EFT (техника емоционалне слободе) нису хопонопоно технике.

Полинежанско предање[уреди | уреди извор]

Океанија

Многи Полинежани верују да лично непримерено понашање (хара или хала) изазива болести. Пре доласка хришћанства међу појединцима је постојало веровање да непримерени поступци могу да разљуте богове; други су опет веровали да такво понашање привлачи злонамерне богове. Слично томе, у другим културама се сматрало да осећаји кривице — изазвани непримереним поступцима — чине болесним. Последње наведено веровање било је актуелно и након покрштавања Полинежана. „У највећем броју случајева могу да се користе посебни обреди за поништавање грешака на пример у виду покајања и тиме да се умањи њихово нагомилавање.”[1]

На острвима Републике Вануату у Јужном Пацифику становници верују и дан-данас да болести по правилу настају због сексуалних промашаја или љутње. „Ако си два или три дана бесан, снаћи ће те нека тегоба или болест”, рекао је један локални мудрац.[2] Терапија је признавање кривице, од стране самог пацијента или једног члана породице. У случају да се то не деси, пацијент може да умре. Становници Вануатуа верују да то што се таји, болестима даје моћ. Када се грешка призна, она губи моћ над том особом.[3]

Као и многи други острвљани, укључујући и Хавајце, и становници Тикопија на Соломонским Острвима и Раротонга на Куковим Острвима верују да непримерено понашање родитеља може да се пренесе и на њихову децу. Када се неко дете разболи, сумња се да се родитељи свађају или недолично понашају. Поред болести сматра се да социјални немир може, зависно од обима у коме се јавља, да изазове и неплодност врта или земље или чак катастрофе.[4] У том случају хармонија може поново да се успостави тек признавањем кривице или тражењем опроштаја.

Сличне традиције сусрећу се и на острву Самоа,[5] Тахитију,[6] и код Маора са Новог Зеланда.[7][8][9]

Хавајска традиција[уреди | уреди извор]

Карта хавајских острва
Уручивање леиса из плодова хала дрвета (лат. Pandanus tectorius) често је симболизовало успешан завршетак хопонопоно поступка

Позната хавајска научница Мари Кавена Пукуи је написала да је то била традиција на старим Хавајима;[10] њено усмено предање могу да потврде савремене хавајске старешине.[11] Пукуи (1895—1986), као прва — у својој књизи из 1958. године, забележила је која искуства и посматрања је од свог детињства имала са хопонопоно техником коју је научила од свога деде.[12]

Иако се реч хопонопоно тада није користила, рани хавајски историчари описали су једно веровање да болест настаје кршењем табуа или духовних закона и да та болест није могла да се излечи све док болесник није окајао свој преступ, често уз подршку једног или једне кахуна пуле (свештеник који исцељује молитвом) или кахуна ла’ау лапа’ау (травара). Опроштај би се молио од богова[13][14] или од особе са којом је болесник био у свађи.[15]

Пукуи је описала технику својих предака као скуп свих чланова породице, па и даљих, како би се нарушени породични односи поново довели у ред. Неке породице састајале су се дневно или недељно како би спречиле настанак проблема које су наслућивали.[16] Друге породице састајале су се када би се неко разболео. Полазили су од тога да болести настају због стреса, осећаја кривице, међусобног оптуживања и недостатка праштања.[17][18]

Хопонопоно је исправљао непримерено понашање, обнављао добар однос међу члановима породице и очувавао исти, тако што се током саме технике доспева до богова или преко бога до зачетника свађе. Ово духовно чишћење најчешће су водили најстарији чланови породице. У случају да породица није успевала да отклони проблем, обраћали су се непристрасној, стручној уваженој особи. Према Патрику Каноију, то је био ’уао медијатор који је подстицао споразум али који није заузимао страну..[19]

Техника[уреди | уреди извор]

Након молитве, проблеми се формулишу и започиње се разговор о преступима. Очекује се да чланови породице са озбиљношћу раде на проблему и да се при том не задржавају на грешкама. Искреност (хавајски ’oia’i’o) јесте основни предуслов за ову технику. Уобичајено је да један члан породице води дискусију и зауставља је (pau — „стоп”) ако избије свађа. Како би се нашло времена за размишљање о емоционалним заплетима и почињеним повредама, уводе се минуте ћутања. У обзир треба да буду узета осећања свих понаособ. Потом следи признавање кривице, изражавање кајања (mihi) и опроштај (kala — „ослобађање”). Извињење треба да се верује и да се прихвати, евентуално уз одређено време за размишљање. Верује се да су бог или преци присутни (јер су на почетку били призвани) и да ће неодложно да казне неискрено извињење или неприхваћен опроштај. Све остало је на поштовању породице.

Уколико се покаже да иза опроштене повреде стоји нека друга, техника се понавља — све док се сва љутња не отклони. „Свако ослобађа свакога.” Сви присутни се ослобађају од проблема (’oki — „одсећи”), често помоћу молитве; завршавају догађај свечаним слављем названим pani („завршетак”, „врата”, „поклопац”). На слављу се често служило јело од kala морске траве (limu kala) као симбол пуштања (kala) које је уследило.[20]

Други вид приказивања ослобађања од проблема користила је породица кахуна Макавеливели са острва Молокаи, предавањем ланца (lei) направљеног од плода дрвета хала преко рамена.[21] Hala значи „преступ, грешка”, „проћи, нестати” и „панданус”. Хавајски језик је веома богат многозначним речима (kaona) и то се у хавајској култури често примењује.

Онти Малија Крејвер, која је преко тридесет година радила у Дечјем центру краљице Лилиуокалани, давала је традиционалне хопонопоно курсеве. Дана 30. августа 2000. говорила је о томе пред Уједињеним нацијама.[22]

Модерне верзије[уреди | уреди извор]

Традиционална примена[уреди | уреди извор]

У касном 20. веку судови су почели да осуђују како малолетне тако и одрасле особе на спровођење традиционалне технике хопонопоно заједно са својим породицама. При том није било неопходно присуство судије, него је хопонопоно вођен од стране особе коју породица може да одабере са листе сачињене од стране суда.[23]

Ово је појачало релативизовање самог обичаја. Поједини домородачки лекари спроводе хопонопоно са својим пацијентима који би у супротном морали да потраже породично саветовање.[24]

Према Морнах Симеони[уреди | уреди извор]

Делимично рестаурирани остаци села Коаије у Државном историјском парку Лапакахи на острву Хаваји (Дистрикт Северна Кохала). Почевши од раног 20. века, средиште травара (kahuna lā’au lapa'au)

Морнах Симеона (1913-1992), једна kahuna lā’au lapa’au, почела је 1976. да традиционални хопонопоно међусобног ослобађања од проблема прилагођава друштвеној реалности данашњег времена. У ту сврху надоградила је ову технику, поштујући при том хопонопоно дефиницију Мари Кавене Пукуи, чиме је добила како општу технику решавања проблема тако и психо-спиритуалну терапију самопомоћи коју сваки појединац може сам да спроведе.

Иако је Симеона била домородачка кахуна, она је осим тога била хришћански одгојена. На њено спиритуално делање утицале су такође и њене студије религије Далеког истока и Едгар Кејс: као иначе у хавајској традицији, њена техника садржи молитве (упућене искључиво божанском Створитељу), међусобне исповести, покајање и молбе за оздрављење и опроштај. Међутим, за разлику од хавајске традиције, она проблеме описује као резултат негативне карме или „да на себи самима морамо да осетимо, оно што смо другима чинили”; дакле, сами стварамо своје животне околности. Ипак, сазнање да су постојале ствари које смо донели са собом из других живота, спадало је у опште образовање свих породичних старешина.[25] Свако непримерено понашање сачувано је у нашем сећању и рефлектује се на сва присутна бића и предмете. Како закон узрочности влада у сваком живом бићу и у свако време, циљ њене технике јесте првенствено „ослобађање од несрећних, негативних искустава из претходних реинкарнација”.[26] Кармичке везе са особама, предметима и местима ометају слободан развој тако да је неопходно „(спиритуално) чишћење за еволуцију свести”.[27] Њена техника у 14 корака кида те кармичке везе.[28] Треба нагласити да њен хопонопоно не познаје мантре или вежбе кондиционирања.

Њено учење гласи да постоји божански Створитељ (*Бог) који се брине о алтруистичким молбама: „Ако се после једне такве молитве користи реченица ’и учињено је’, онда то значи да човеков посао престаје, а *Божији почиње.”[29] „Самоидентитет” постоји ако су три сопства свест, подсвест и надсвест (код модели психе; 2. топик; означено са его, ид и суперего) у равнотежи и повезани са божанским Створитељем.[30] За разлику од егоистичких молитви, „алтруистичке молитве, као и њен хопонопоно, приликом којих смо се молили и за спас других бића и предмета” достигле су „захваљујући својим вибрацијама божанску раван, са које потиче божанска мана”[31] која болне делове сећања код свих учесника једног проблема претвара у чисту светлост. Независно од тога на којем нивоу тренутно бораве — „сви ће бити ослобођени”.[32] Тако проблем губи своју снагу да се даље манифестује, а исцељење и обнова равнотеже почињу. У датом смислу мана Морнах Симеоне је додатна енергија; она надограђује мана духовну силу полинежанске традиције.

Достизање нултог стања[уреди | уреди извор]

Њен ученик и администратор Стенли Хју Лен је 1992. постао спиритус ректор организације коју је она основала. Као коаутор једне књиге,[33] уложио је захтев да подучава хопонопоно у складу са учењем Симеоне. Међутим, насупрот њеном учењу, он у својој књизи тврди да се главни циљ хопонопоноа састоји у томе „да доведе човека у нулто стање где поседује безграничне могућности, без сећања, без идентитета”.[34] Да би се достигло „нулто стање”, које је на Хавајима непознат концепт, а које Лен описује као „самоидентитет”, преферира се употреба следеће мантре: „Волим те. Молим те, опрости ми. Жао ми је. Хвала.”[35] Лен подучава такође о идеји стопостотне одговорности,[36] тј. преузимању одговорности за поступке свих — не само за властите. Пише да уколико преузмемо одговорност за властити живот — све што видимо, чујемо, осећамо или на било који начин искусимо — подлеже самоодговорности, јер опажањем постаје део нашег живота.[37] Проблеми не постоје изван реалности, него унутар ње. Да би променио реалност, човек мора сам себе да мења. Потпуна одговорност обухвата све спољашње као пројекцију унутрашњости човека.[38]

Хуна[уреди | уреди извор]

Неошаманистичко учење Макса Фридома Лонга (1890-1971), познато као хуна, шири се захваљујући његовим ученицима. Иако је реч хуна коју је увео Лонг хавајска реч (huna — „скривено”, hūnā — „сакрити”),[39] многи делови овог учења учењаци хавајске културе сматрају нехавајским. Тако на пример тврди домородачки учењак Чарлс Кен, попут Морнах Симеоне почаствован титулом „живо благо Хаваја”, у хавајском друштву признат као кахуна и експерт за хавајску историју и традицију. Он је према Лонгу био љубазан, али је ипак сматрао: „Иако су хуна студије интересантна ствар, нису ... нити су икад биле хавајске.” Хавајска ауторка Пали Џае Ли, научна библиотекарка Бишоп музеја, након интензивног проучавања хуна учења које је претежно било базирано на интервјуима са хавајским старешинама — дошла је до закључка: „Хуна није хавајски.”[40] Професорка Лиса Кахалеоле Хол тврди да хуна учење нема „апсолутно никакве сличности са било којим хавајским погледом на свет или спиритуалном праксом” и назива га делом „спиритуалне њу ејџ индустрије”.[41] Књиге о хуни описују се и као „примери културног конфисковања”.[42] У хавајској научној књижевности не може да се нађе ни један траг о томе да хопонопоно потиче из хуна учења.

Прво дело о хуна учењу написао је Лонг 1936. године,[43] као рани приказ онога што би се данас могло назвати свесно манифестовање или свесно обликовање судбине — делимично помоћу магичних ритуала. Хуна покрет основан од стране Лонга у међувремену је преузео модификоване делове технике према Морнах Симеони.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Oliver, стр. 157.
  2. ^ Parsons, стр. 55.
  3. ^ Parsons, стр. 61.
  4. ^ Parsons, стр. 70.
  5. ^ Parsons, стр. 12.
  6. ^ Parsons, стр. 159.
  7. ^ Parsons, стр. 217.
  8. ^ Buck, стр. 405—406.
  9. ^ Handy, стр. 242.
  10. ^ Pukui, Haertig, Lee. стр. 61—62, 67.
  11. ^ Chai, стр. 47—50.
  12. ^ Pukui, Handy. стр. 184—185.
  13. ^ Kamakau. стр. 95.
  14. ^ Malo. стр. 75.
  15. ^ Titcomb.
  16. ^ Chai. стр. 52—54.
  17. ^ Pukui, Haertig, Lee. стр. 60.
  18. ^ Veary. стр. 34.
  19. ^ Kaʻanoʻi. стр. 14f.
  20. ^ Pukui, Haertig, Lee. стр. 60—80.
  21. ^ Lee. стр. 35.
  22. ^ archives.starbulletin.com
  23. ^ Steuterman. стр. 34.
  24. ^ Shook.
  25. ^ Pali Jae Lee, Koko Willis. стр. 46.
  26. ^ Simeona. стр. 36.
  27. ^ Simeona. стр. 78.
  28. ^ Simeona. стр. 43—63.
  29. ^ Simeona. стр. 50.
  30. ^ Simeona. стр. 31.
  31. ^ Simeona. стр. 25.
  32. ^ Simeona. стр. 17.
  33. ^ Vitale, Len.
  34. ^ Vitale, Len. стр. 31.
  35. ^ Vitale, Len. стр. 32.
  36. ^ Vitale, Len. стр. 41.
  37. ^ Vitale, Len. стр. 22.
  38. ^ Vitale, Len. стр. 24.
  39. ^ Pukui, Elbert. huna (2.); у: Hawaiian Dictionaries & hūnā; у: Hawaiian Dictionaries
  40. ^ Pali Jae Lee (2007). Ho‘opono – Revised Edition: The Hawaiian Way to Put Things Back in Balance. IM Publishing, Mountain View HI. стр. 89—93.
  41. ^ ”Hawaiian at Heart” and Other Fictions. у: Тхе Цонтемпорарy Пацифиц. 17 (2): 404—413. Университy оф Хаwаи’и Пресс. 2005.
  42. ^ Chai. стр. 102.
  43. ^ Long (1936). стр. 246—248; Long (1948). стр. 250—252, 279, 303. [Иако сва поглавља ове књиге не појашњавају хавајску традицију, ове стране садрже неколико аутентичних описа традиционалног хопонопоноа.]

Литература[уреди | уреди извор]

  • Max Freedom Long: Recovering the Ancient Magic. 1936 (Neuauflage Huna Press, 1978)
  • Max Freedom Long: The Secret Science Behind Miracles. 1948 (Neuauflage De Vorss and Co., 1983)
  • Peter Te Rangi Hiroa Buck: The Coming of the Maori. Whitcombe and Tombs, Wellington 1950
  • Mary Kawena Pukui, E.S. Craighill Handy: The Polynesian Family System in Kaʻu. Mutual Pub Co, Hawaii 1958 (Hawaii 2006), ISBN 978-1-56647-812-0
  • E.S. Craighill Handy: Polynesian Religion. Kraus Reprint & Periodicals, 1971.
  • Mary Kawena Pukui, E.W. Haertig, Catherine Lee: Nana i ke Kumu: Look to the Source. Vol 1, Hui Hanai, 1983, ISBN 978-0-916630-13-3
  • Victoria E. Shook: Hoʻoponopono: Contemporary Uses of a Hawaiian Problem Solving Process, University of Hawaii Press, 1986, ISBN 978-0-8248-1047-4
  • Mary Kawena Pukui, Samuel H. Elbert: Hawaiian Dictionary: Hawaiian-English and English-Hawaiian, University of Hawaii (1986) ISBN 978-0-8248-0703-0
  • Nana Veary: Change We Must: My Spiritual Journey, Institute of Zen Studies, Honolulu 1989, ISBN 0-921872-01-1
  • Pali Jae Lee, Koko Willis: Tales from the Night Rainbow, Night Rainbow Publishing Co., 1990 ISBN 0-9628030-0-6
  • Morrnah Simeona: Self-Identity through Hoʻoponopono, Basic 1, Pacifica Seminars, 1990.
  • Patrick Kaʻanoʻi: The Need for Hawaiʻi: A guide to Hawaiian cultural and kahuna values. 2. Aufl., Kaʻanoʻi Productions, Honolulu 1992, ISBN 0-9623654-3-2
  • Samuel Kamakau: Ka Poʻe Kahiko (The People of Old). Bishop Museum Press, 1992
  • Davida Malo (Übers.: Chun): Ka Moʻolelo Hawaii: Hawaiian Traditions. First Peoples Productions (engl.)
  • Claire F. Parsons: Healing Practices in the South Pacific, Institute for Polynesian Studies, 1995, ISBN 978-0-939154-56-2
  • Douglas Oliver: Polynesia in Early Historic Times, Bess Press, 2002, ISBN 978-1-57306-125-4
  • Kim Rogers Steuterman: Sacred Harmony. In: Hawaii Magazine, Jan/Feb 2004
  • Makana Risser Chai: Na Moʻolelo Lomilomi: The Traditions of Hawaiian Massage & Healing. Bishop Museum Press, 2005, ISBN 978-1-58178-046-8
  • Titcomb: Kava in Hawaii. In: Journal of Polynesian Society 57, 1948, S. 105–171, 144
  • Joe Vitale, Hew Len Ph.D.: Zero Limits, Wiley, 2007.
  • Pali Jae Lee: Hoʻopono. I M Publishing, 2008.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Hoponopono&oldid=26747832”