Истински логос

Истински логос (грч. Ἀληθής Λόγος Alethes logos) је дјело грчког платонистичког филозофа Келса које представља критику по њему лажног хришћанског логоса. Ово Келсово дјело се сматра првом свеобухватном филозофском критиком хришанства.

Дјело је написао је 178. године. Претпоставља се да је писано у Александрији. Наслов дела Alethes logos Келсос је вјероватно одабрао према Платоновом цитату, који говори ο имену, говору, слици и спознаји бића. Изворно Келсово дјело је изгубљено, али је поново реконструисано из потпуно сачуване Оригенове контра-критике под називом Против Келса (грч. Kata Kelson односно лат. Kontra Celsum) из 248. године. Отприлике девет десетина садржаја у тих 8 књига Против Келса је сачувано. Ориген прати Келса реч по реч, тако да се основа и критика јасно препознају.

У своме дјелу Келсос подвргава рационалној критици разне религијске митове, наводећи да су неки, попут мита о потопу, позајмљени из других традиција, док су неки, попут мита о стварању свијета, у сукобу са науком. Он са филозофског становишта даље критикује антропоморфну представу бога, религијски антропоцентризам и вјеровање у сопствену изабраност. Хришћанско учење о ускрснућу тијела критикује као погрешно схваћено филозофско учење о сеоби душе. Хришћанске заједнице свога времена Келсос критикује због противљења образовању и заступања слијепе вјере умјесто разумског испитивања. Он хришћане критикује и због неучествовања у заједничким обредима, непоштовања закона и дрског понашања према сликама богова других народа.

Келсос у својој књизи излаже и јеврејско виђење Исуса, које се сматра увредљивим за многе хришћане.

Јеврејско виђење Исуса

Главни чланак: Исус у Талмуду

Насупрот хришћанском виђењу, Келс у својој књизи наводи и јеврејско виђење Исуса изложено у Талмуду, светом спису јудаизма.

Келс у своју књигу уводи лик Јеврејина, заступника јудаизма, који изјављује да је Исус погрешно сматран сином дјевице, и да потиче из забаченог села у јеврејској Светој земљи. Келсов Јеврејин сумња у појаву звијезде приликом Исусовог рођења и такође оспорава Исусово наводно поријекло од краља Давида: „Жена столара морала би знати ако потиче од тако пресвијетлог рода“ (II. 32).

Према Талмудском предању, Исусова мајка је била сиромашна јеврејска дјевојка, коју је муж, столар по занимању, отјерао због прељубе са римским војником по имену Пантхера. Напуштена од мужа и презрена од друштва, Марија је родила Исуса (I. 32).

Због биједе и сиромаштва Исус је отишао у Египат, гдје је изучио магију. Увјерен у своје чаробњаштво, Исус се вратио у родну Палестину и представљао себе богом. Око себе је окупио „10 или 11 озлоглашених људи“, потпуно недоличних цариника и лађара (које Келс назива разбојничком дружином), те с њима ишао около и биједно преживљавао. Говорећи о догађајима уочи Исусовог побуљења каже:

Када смо га спровели и осудили, сакрио се и покушао побјећи. Био је ухваћен на најпогрднији начин и био је издан управо од оних које је називао својим ученицима?

Келсов Јеврејин пребацује Исусовим сљедбеницима што сматрају Исуса за бога, иако је неславно завршио. Келсос наводи да су Исусови ученици уметнули да је Исус прорекао све што му се догодило и да је текст јеванђеља био мијењан 3-4, а и више пута (II. 27).

Келсос пише да су они који вјерују у Исусово ускрснуће жртве заведене фантазије. Наводни догађај је видјела „сулуда жена и неко ко је склон таквим сновима“; која је створила лажну представу (II. 55). Келсос се позива на Платона који говори да су неки људи крај гробова умрлих виђали „сјеновите утваре“ (Федон, ц. 30. пп. 81 D). Ако Исус није био само привиђење, него ускрсли из мртвих, морали су га и други видјети. Ако је заиста хтио показати божанску моћ, тада се морао појавити и противницима и судијама који су га осудили и свим људима (II. 63).

Келсос изводи свој закључак о Исусу:

Тај је дакле био човјек, и то такав каквим га само истина приказује, а ум доказује.

Критика јудео-хришћанског мишљења

Главни чланци: Јудео-хришћанство и Критика религије

Келсос критикује и јеврејску религију као поријекло хришћанства у намјери да тиме ослаби хришћанство.

Критика мита о стварању

Главни чланци: Стварање света и Књига постања

Келсос, испитујући јудео-хришћанско учење о настанку космоса, забиљежено у Књизи постања која се приписује Мојсију, закључује:

Мојсије и пророци, писци старих књига, нису имали никакво знање о природи свијета и људи, и о томе су говорили глупо (VI. 50).

Келсос библијске приче о стварању свијета не узима као наука, већ као „приче које писци комедија износе да би људе развесељавали“. Он оштро критикује библијску причу о стварању човјека, за коју каже да је то бајка за бабе. Насупрот јудео-хришћанском вјеровању Келсос наводи мишљења грчких филозофа и физичара о постанку свијета и развоју човјека:

Јевреји, стијешњени у једном углу Палестине, потпуно необразовани људи, немају појма да су Хесиод и мноштво других богом надахнутих људи давно о томе говорили. Јевреји су саставили најневјеројатније и најнеукусније приче, наиме о човјеку кога је бог обликовао својим рукама и удахнуо му дух и о жени која је учињена од човјековог ребра, о божјим заповиједима, о змији која им се супротстављала и о побједи змије над божјим заповиједима. I тако причају мит као за старе жене и на потпуно дрзак начин приказују бога да је он већ на почетку био немоћан, и да није могао једног јединог човјека, којега је сам обликовао, учинити послушним (IV. 36).

За Келса је празно причање то што Мојсије изводи законодавство из бога. Он побија Мојсијево писање о стварању свијета, наводећи мишљење тадашње грчке науке да је свијет нестворен, да су људи произашли из земље, да је било и прије разних катастрофа, и да је потоп за вријеме Деукалиона (о чему говори Платон у својим Законима) један од најмлађих.

Још је глупље неколико дана придодати стварању свијета прије него што је било дана. Јер прије него што је било небо настало и док још земља није била чврсто заснована, нити се сунце кретало у својој путањи, како су ту могли постојати дани?

Божје почивање у седми дан Келсос је коментарисао: „Послије тога дјела он је заиста као лош занатлија уморан и треба мира да би се одморио“ (VI. 61). Он у духу платонизма критикује приписивање антропоморфних обиљежја богу: „Није у реду да се први бог умори, или да ради рукама или да наређује“.

Критика односа бога и свијета

Келсос примјерима показује како Јевреји и хришћани уопће немају јасан појам бога нити схватају однос бога према свијету. Они говоре о богу који одлази и долази, који постаје човјек, умире, ускрсава и слично. Келсус као платоничар одбацује такав начин мишљења о богу, јер то деградира појам божанства:

Бог није створио ништа смртно. Његова дјела су само бесмртна бића, а смртна потјечу од њих. I душа је божје дјело, а природа тијела је друге природе, и у том погледу нема разлике између тијела шишмиша или црва или жабе или човјека. Јер сва су тијела обликована из исте твари и на исти начин подложна промјени (У IV. 52).

Келсос даље образлаже да ће свако ко буде истраживао доћи до спознаје да „ништа није бесмртно што потиче од материје“ и да су бесмртни бог и трулежна твар одвојени. Иако су бог и зло једно од другог одвојени, у цјелини свијета све има своје складно мјесто:

Бог нема потребе да своје дјело увијек изнова, поправља. Он не поступа као неки човјек који је нешто невјешто направио да би стање у свијету поправљао поплавама или пожарима.

Даља критика јудео-хришћанског схватања божјег односа према свијету заснива се на сталности зла у свијету:

Умањивање или увећање зла није прије постојало, нити постоји сада, нити ће постојати. Јер природа свих ствари јест и остаје једна те иста и настајање зла је увијек исто (IV. 62).

Испитујући порекло зла, Келс заступа Платонову теодицеју из Теетета према којој зло не потиче од бога, јер бог није створио ништа лоше:

Ако ти се нешто и чини као лоше, не значи да је стварно лоше, јер не знаш што је прикладно цјелини.

Зло, међутим, не потиче ни од неког другог божанства којег хебрејски називају Сотона:

Хришћани су на безбожном путу и у великом незнању када богу стварају противника, којега зову ђаво или хебрејски Сатана. Такво схватање је само људско мњење и потпуно је безбожно да би велики бог, хтијући показати људима било које доброчинство, имао свога противника и био немоћан.

Зло потиче од приања уз ствари и налази се у смртним бићима. У лоше ствари спадају чувства (афекти) јер доносе многе штетне посљедице. Но хебрејски текстови такву особину приписују богу, што би значило да је и бог подложан злу као и сваки човјек; а то је уистину безбожно.

Келсос пита хришћане како је бог могао створити лош свијет, те грди своје властито умијеће и мрзи и уништава властита створења? Келс сматра да хришћани као ствараоца означују „проклетог бога“, који је проклео змију јер је првим људима саопштила спознају о добру и злу. Келс закључује да постоји супротност између највишег бога и бога творца (демијурга), у којега хришћани вјерују као истинског бога.

Критика антропоморфизације бога

Јеврејско-хришћанско схватање Келсос оспорава и због антропоморфних ознака које приписују богу („уста Господа су то говорила, и томе слично“). На то Келсос пише: „Бог нема уста ни гласа“, и даље: „Бог нема ништа од онога што ми познајемо“ (VI. 62). Келсос каже да бог није човјека створио као своју слику, нити није сличан било каквом облику (VI. 63). Он цитира Платоново Седмо писмо (341 CD), гдје пише да се највише добро не може исказати рјечима, већ се стиче дугим вјежбањем (дружењем с њим), и изненада се у души упали као од варнице свјетло.

Келсос наводи више мјеста из Платона, гдје се каже да је само неколицини спознатљиво Добро. Међутим, Платон иако увиђа ту потешкоћу, ипак не прича бајке, нити затвара уста ако би га ко питао за објашњење, нити заповиједа да унапријед треба вјеровати да је бог такав и такав, да има сина таквих својстава, да је сишао на земљу и с њим разговарао.

Ти видиш да Платон, иако увјерљиво каже да се највише добро не да ријечима описати, ипак даје разлог за ту немогућност како се не би мислило да не жели испитивање својих ријечи. Платон се не хвали и не лаже, нити говори да је нешто ново открио, нити да је дошао с неба и да саопштава то ново, већ каже одакле му то знање.

Келсос са филозофског становишта критикује антропоморфну представу бога у јудео-хришћанском миту о стварању.

Келсос приговара хришћанима да „хоће бога видјети тјелесним очима, ушима хоће чути његов глас и чулним рукама хоће га додирнути“ (VII.34.) Он напомиње да тако шта већ имају на разним пророчиштима, гдје се богови јављају људима у људском облику, и то не само једанпут, „као тај што је људе преварио, већ увијек кад неко жели“ (VII. 35). Келсос сматра да хришћани, оптерећени својим вјеровањем, једноставно не могу схватити бит бога. Међутим, он им ипак покушава приближити филозофско поимање бога:

Ако затворите очи за осјетилне перцепције, и ако се умом покушате уздићи и ако напустите тијело и отворите очи душе, моћи ћете само тако видјети бога.

Он саветује хришћане уколико траже духовног вођу да избјегавају опсјенаре, враче и оне који се заклињу на утваре, јер ће иначе себе учинити смијешним ако на друге богове буду хулили као на утваре, поштујући онога који није ни утвара „него стварни мртвац“ (VII 36). Келс закључује да не обожавају ни бога ни божанство (демона), него мртвог човека. Он напомиње да је обожавањем Исуса Христа разбијен монотеизам, и тиме је отворен пут према хришћанском политеизму.

Критика антропоцентризма

Келс јудео-хришћанском антропоцентризму супротставља идеју савршенства свијета. Дакле, није човјек средиште стварања, већ савршенство свијета. Келсос својим противницима поставља питање — зашто се не би могло рећи да смо ми створени због животиња, јер људи животиње не могу ловити без разног прибора, а животиње људе могу (IV. 78.79). Још наводи да мрави и пчеле живе у савршеној организацији да ни ту људи немају предност. Келсос пише да се животиње знаду саме лијечити, на примјер змије и орлови знаду неку врсту љековитог камења, а орао то камење односи у гнијездо (IV. 86). Келсово упоређивање човека са животињама следи платонистичко схватање да су све душе једнаке, и да душа иде и у друга тијела. Он овим примерима покушава побити људску умишљеност о изузетности у свијету:

Ако би дакле неко озго гледао доље на земљу, какву би разлику нашао између тога што ми радимо и онога што раде мрави и пчеле?

Келс закључује да свијет није учињен због човјека, као што није учињен ни због лава, ни вола, ни делфина, већ је тај свијет (космос) као дјело бога у својим дијеловима потпун и савршен. У односу на цјелину све је одмјерено. Бог се брине за цјелину и његова провидност је никада не напушта. Не постаје ништа лошије, нити то бог послије неког времена себи враћа. Бог се не срди због људи, као што се не срди ни због мајмуна или мишева, нити било чему пријети, јер сваки дио има на себи своје одређење (IV. 99). Према Келсу, циљ стварања није човјек — већ свијет као цјелина, ред и савршенство.

Критика веровања у изабраност

Келсос критикује јеврејско убеђење да су они изабрани народ. Према Келсу, Јевреји уопште не спадају међу старе и мудре (божанске) народе, као на примјер Египћани, Асирци, Индијци, Персијанци, Халдејци и још неки. Келсос пита зашто је божји син дошао баш Јеврејима и то у облику само једног човјека у забаченом крају као што је Палестина:

Дакле, ако је бог, као Зеус код комедиографа, пробудивши се из дугог сна, хтио спасити људски род из његовог зла, зашто је послао дух, о којему ви говорите, само у један крај? Он је могао на исти начин многа тијела одуховити и послати по читавој васељени.

Келсос побија идеју да су Јевреји изабрани божји народ, а тиме и хришћани који ту традицију настављају, тврдећи да јеврејски закони немају предност пред законима других народа. Бог није узрочник тих закона, па стога и идеја о изабраности нема никаквог смисла.

Није вјеројатно да они имају већу част код бога и да их више воли него друге; и да су само к њима слани гласници управо тако као да су они случајем добили неку земљу блажених.

Келсос јеврејски и хришћански род упоређује с мноштвом шишмиша, или с с мравима који излазе из свог склоништа, или са жабама које сједе у мочвари или с глистама које се скупљају на неком блатњавом мјесту и препиру која је од њих већи грешник и говоре: „Нама се бог најприје открио и навјестио. Он оставља цијели космос и небо, нити се брине за саму земљу, већ само нама влада и само нас поздравља преко својих гласника“. Келс даље описује глисте које говоре: „Постоји бог и послије њега долазимо ми, јер кроз њега смо ми постале у свему сличне богу и нама је све подређено, земља и вода и зрак и звијезде, и све је због нас учињено и све је учињено да нама служи“.

Насупрот њиховој убеђености у сопствену изабраност, Келсос мисли да ни Јевреји ни хришћани не могу имати угледа, јер је њихов заједнички коријен стална буна (stasis). Келсос сматра да су и једни и други криви због побуна против заједнице. Келсос је писао да су Хебреји египатског поријекла и да су се побунили против својих, напустили Египат и отишли у Палестину гдје су се населили. А онда су се касније неки су се Хебреји побунили против јудејске заједнице верујући да је Исус месија. Келсос наоводи да су Јевреји чак и обрезање и уздржавање од свињског меса, по чему се сматрају посебним, у ствари преузели од Египћана:

Због тога јер се обрезују они нису ништа светији него други, а Египћани и Колхи имали су тај обичај већ прије; но ни због тога што се уздржавају од свињског меса, јер и тај обичај имају Египћани и уз то се уздржавају од козјег, овчјег и говеђег меса и од риба, а Питагора и његови ученици не једу ни грах, нити било шта што је имало живот.

Поредећи их са Египћанима и питагорејцима који имају доследна ограничења у исхрани, Келсос показује да су они своје обичаје преузимали од других али увек само делимично и погрешно.

Критика веровања у утјеловљење

Келсос јудео-хришћанско веровање о силаску бога на земљу сматра срамотним:

То што неки, како хришћани тако и Јевреји, говоре да је бог или божји син као судија земаљских ствари сишао на земљу или ће сићи, то је нешто најсрамотније и за то није потребно опширније побијање (IV. 2).

Келс прво теолошки оспорава смисленост божјег силаска на земљу. Он пита каквог смисла има такво силажење бога? Сигурно не да би упознао прилике међу људима, јер он већ зна све. Једино ако зна, али не може поправити божјом силом, па је у облику тијела некога послао:

Дакле, тек сада, послије тако дугог времена, бог се сјетио да праведно уређује људски живот, а прије то није хтио (IV. 7).

Келс даље исту тему критикује с тла филозофије. Основа његовог извођења је Платонов појам бога, према којем је бог добар, и лијеп, и блажен, и налази се у најљепшем и најбољем стању. Ако сиђе људима, мора се промијенити, и то из доброг у лоше, из лијепог у ружно, и из најбољег у најгоре стање. Но, смртно је по природи промјенљиво, а бесмртно је по себи увијек једно те исто. Келс дакле закључује да бог не би никако могао ићи у такву промјену (IV. 14).

Или се бог стварно мијења у смртно тијело, као што они мисле, али то је као што је речено немогуће; или се он сам не мијења, а дјелује тако да гледаоци вјерују да се промијенио и тиме их заводи и лаже. Но, превара и лаж су лоше ствари.

Келсос напомиње да спор Јевреја и хришћана не треба узети озбиљно, јер и једни и други верују у појављивање божјег духа међу људима:

Међусобну свађу између Јевреја и хришћана не треба озбиљно узети, јер обје стране вјерују да је божји дух најавио да ће доћи спаситељ људском роду, само што нису у томе јединствени да ли је најављени дошао или није (III 1).

Келс овде веома прецизно уочава суштину спора између јудаизма и хришћанства.

Критика веровања у ускрснуће

Келсос критикује и хришћанско есхатолошко вјеровање у коначни суд и ускрснуће тијела:

Келсос сматра да је хришћанско вјеровање у дословно ускрснуће тијела настало услед погрешног тумачења филозофског учења о сељењу душа.

Глупо је такође њихово вјеровање да ће бог попут кувара, кад је већ једном запалио ватру, спалити сав остали људски род, а да ће само они даље живјети, и то не само они који су живи, већ и они који су давно умрли, они ће се опет вратити из земље у истом свом тијелу као прије.

Келс закључује да је то нада прикладна за црве, јер људска душа неће чезнути за пропалим тијелом. Он ову јудео-хришћанску догму сматра потпуно неприродном и противном разуму, јер које се тијело, када је потпуно разорено, може повратити у првобитно стање из којега је произашло? Келсос преноси да они, будући не могу ништа одговорити, узмичу говорећи да је богу све могуће. Но Келс их подсећа да бог не може чинити оно што је ружно и неће чинити оно што је противприродно.

Тијело пуно нечега што није лијепо споменути прогласити вјечним против ума нити бог хоће нити може.

Према платонистичком поимању, бог је логос свега постојећег и не може ништа чинити што би противрјечило логосу, односно њему самоме. За душу је припремио вјечни живот, а „лешине треба бацити прије него смеће“ (Хераклит). Келсос сам мотив веровања у ускрснуће тијела сматра погрешним:

Није ли то веома глупо да ви чезнете за тијелом и да се надате да ће то тијело опет ускрснути као да за нас нема ничега бољег и вреднијег од тог тијела?

Келсос примећује да схватање бесмртности душе није ново, али да је хришћанско вјеровање о ускрснућу настало погрешним тумачењем филозофског учења о сељењу душа.

Критика култа пророка

Келсос пише да хришћани траже уточиште у старозавјетним пророчанствима о свему ономе што се с Исусом догодило речима: „тако се морало догодити“, а као доказ након што се догоди наводе да је већ давно било проречено (VII. 2). У даљим приговорима он описује начин рада хебрејских пророка у Феникији и Палестини.

Многи људи без икаквог имена и угледа долазе из потпуно случајних разлога у храмове и изван њих, а неки и просјачећи. Они иду по градовима и ратним положајима и показују се као да могу прорицати; а сваки од њих обичава овако говорити: Ја сам бог или божји син или божји дух. Ја сам дошао јер ће ускоро свијет пропасти, и ви људи ћете исто пропаст због својих неправедних дјела. Али ја вас хоћу спасити, и ви ћете видјети да ћу ја опет доћи с небеском силом. Сретан је ко ме сада поштује, а на све друго, и на све градове и земље бацит ћу вјечну ватру. А људи који не знају за те казне, које пред вама стоје, узалуд ће се кајати и уздисати, а оне који ми вјерују, њих ћу вјечно чувати.

Келсос додаје да након што њихов пророк то пријетећи изговори, томе дода низ „неразумљивих, глупих и потпуно нејасних ријечи“, чији смисао не може схватити нико паметан, јер оне ништа не говоре, већ дају свакој будали и варалици могућност да их тумачи по вољи (VII. 9).

Келс закључује да ако пророци навјешћују да ће велики бог радити послове слуге, бити болестан или умријети, тада бог нужно мора бити мртав или слуга или болестан. Дакле, не треба веровати у све што кажу, макар и унапред казали, већ треба размотрити да ли је такво дјело лијепо, добро и бога достојно. Не треба вјеровати у оно што је ружно и лоше, макар су сви људи тако шта прорекли у неком махнитом стању.

Критика хришћанства

Главни чланак: Критика хришћанства

Рационална критика

Келсова критика хришћанства у методолошком погледу представља супротстављање грчке филозофије хебрејско-хришћанском вјеровању. У духу платоновског схватања, он каже да ако филозоф вјерује да постоји бог, душа и загробни живот, онда ће то настојати да докаже и критички истражи.

Келсос примерима из грчке митологије показује да је потребно критички мислити, те да нико не сматра Абориса Хиперборењанина богом, јер га је стријела носила кроз ваздух (III. 31), нити извесног Клазомењанина, чија је душа често напуштала тијело и посјећивала различита мјеста, нити Клеомедеса од Астyпалаиа, који је био затворен у неки сандук, али је помоћу неког божанског учинка одатле изишао (III. 33).

Келсос наводе о Исусовом ускрснућу, пореди са примером да многи људи, и Грци и варбари, такође вјерују да су видјели Асклепија.

Келсос сматра да читава мистичка симболика дрвета живота и ускрснућа с дрвета потиче отуд што је њихов учитељ био разапет на крст и што је био столар. Он пише да би читаво хришћанско вјеровање изгледало другачије да је Исус, на примјер, био гурнут с обронка или бачен у провалију или угушен ужетом или да је по занимању био обућар или клесар или да је радио са жељезом. Тада би се говорило о обронку живота на небесима, о провалији ускрнућа, о ужету бесмртности, о благословеном камену, о жељезу љубави, или о светој кожи. Келсос критичку анализу хришћанског веровања закључује питањем: „Зар се не би која стара жена стидјела да те приче прича дјетету код успављивања?“ (VI. 34).

Компаративна анализа

Главни чланак: Исус Христос у компаративној митологији

Келсос бројним примјерима показује да хришћанство није ново вјеровање и да су хришћани многе елементе свог садржаја, под разним именима, преузели из ранијих митологија, мијењајући их и погрешно тумачећи. Келсос посебно упоређује хришћанске култове с египатскима које они презиру. Попут Египћана, и хришћани почившег смртника обожавају као бога и мисле да притом побожно поступају (III. 41). Исусово тијело Келсос упоређује са златом, сребром и каменом, напомињући да је оно пролазније него те ствари (III. 42).

Хришћани исмијавају молитеље Зевса, који показују његов гроб на Криту и без обзира на то поштују мртвог човјека.

Келсос наводи многе паралеле између библијског предања и грчке митологије. Причу о о градњи вавилонске куле и збрци у језицима, коју је Мојсије записао, Келсос сматра фалсификатом приче о Алојеовим синовима (IV. 21). Келсос у причи о разарању градова Содоме и Гоморе види сличност с митом о Фаетону (усп. I. 19). Чувени библијски мит о потопу Келсос сматра фалсификатом приче о Деукалиону:

Затим причају о потопу и о некој необичној барци, у којој је све било, и о голубу и о гаврану као гласницима, тиме што су фалсификовали и олако схватили причу о Деукалиону.

Келс сматра да су хришћани и учење о уздизању душе у Царство Божје преузели из других религијских традиција. Келсос наводи да хришћани вјерују у уздизање душе кроз седам неба и образлаже да се то учење већ налази у текстовима Платона и персијском култу Митре. Учење о божјем духу је, с друге стране, посуђено из стоичке филозофије. Због наглашеног мотива божје казне, Келсос упоређује хришћанство с баханатским мистеријама, гдје се прво показују појаве и утваре.

Келс наводи да је и основна мисао хришћанске етике, о неопирању злу, давно прије њих изречена од Сократа и забележена од Платона:

Ни на који начин не треба чинити неправду. Иако нам је неко неправду учинио, не смије се одговорити неправдом, као што мисли мноштво, јер се уопште не смије неправда чинити. Лоше које смо претрпјели, лошим осветити праведно је, како каже мноштво. Никако. Јер људима чинити лоше не разликује се уопште од чињења неправде. Дакле, не смије се некоме ни неправдом одговорити нити лоше учинити, па макар од њега претрпјели још толика зла.

— Сократ у Платоновом дијалогу Критон

Према Келсу је и хришћански став према богатима такође преузет од Платона, тако што је Исус парафразирао Платонову мисао: „Немогуће је да веома добар човјек буде истовремено и веома богат“ (Закони V. 12; 743 А). Чак и хришћанско одбацивање идола Келс изводи из Хераклитовог критичког схватања да се богови прављени рукама не могу прихватити као умна бића: „И ту се моле божјим ликовима као кад би се ко хтио разговарати с кућама, јер ништа не знају о бивству богова и хероја“ (фрагмент 5).

Келсос своју анализу закључује констатацијом да су хришћани криво спајали разна стара учења, и да се њихово учење разликује од преузетих извора „једино својим глупим неразумијевањем“.

Критика алегоријске методе

Келсос је претпостављао да ће се хришћански апологети у одбрани својих вјеровања послужити алегоријском методом.

Паметнији међу Јеврејима и хришћанима дају тим стварима алегоријско тумачење.

Межутим, Келсос ту методу не прихваћа, образлажући зашто се апологети морају баш том методом служити:

Они се заклањају алегоријском методом због срамоте која се налази у тим причама.

Келсос пише да је алегоријска метода глупља него саме приче, јер с невјеројатном глупошћу спаја ствари које се уопће не могу спојити.

Критика хришћана

Критика необразованости

Келсос пише да је хришћанска заједница често испољавала своје противљење образовању и да њој не приступају разумни и образовани људи, јер се та својства код хришћана сматрају лошим, што њега као филозофа посебно погађа:

Шта има лошег у томе да је човјек образован и да се труди око најбољих учења, и да је разуман? Да ли је то сметња за спознају бога? Није ли то предност и не долази ли се тако прије до истине (III. 44).?

Келсос преноси да хришћани вјерују да је мудрост свијета зло, а глупост је добра (I Кор. 1,18 и д.), и обећавају утјеху неученима, неумнима и необразованима. Он примјећује да тиме што такве проглашавају миљеницима свог бога, они успијевају да привуку просте људе, робове, жене и дјецу (III. 44). Келсос описује аудиториј којем се хршћани обраћају:

Ми видимо да сви они, који на трговима галаме и траже дарове, не приступају групи разумних људи да покажу своје вјештине. Но гдје виде младе, групе робова и глупаке, ту се тискају и показују се лијепим (III. 50).

Обраћање необразованима Келсос сматра битном стратегијом хришћанства. Он примећује да хришћанско начело „не испитуј, већ вјеруј“, чини људе лаким пленом за разне варалице. Келсос описује да хришани иду по приватним кућама обраћајући се само онима које могу лако завести (III. 55). Он сматра да хришћани избјегавају образоване стога што су њихове религијске представе прикладне само глупима. Келсос описује ранохришћанску религијску праксу „неприличног понижавања“, односно клањања на јавним местима:

Понизни се на недостојан и неприличан начин понижава, у прашини клечи на кољенима, нагнут напријед, одјевен одјећом несретника и покривен дебелом прашином (VI. 15).

Келсос сматра да је хришћанска понизност очигледно неразумијевање Платонове филозофије, која гласи да бога вечно прати правда, и ко жели бити сретан, држи се ње и прати је „понизно и смјерно“. Келсос препоручује хришћанима да за вође узму мудраце и филозофе.

Критика одбацивања идола

Келсос пише да хришћани не успостављају олтаре и божје слике, већ имају невидљиву и тајанствену заједницу. Он пише:

Њихове очи не могу да поднесу храмове, олтаре и божје слике. Знам да и Персијанци имају ове обичаје и да сматрају да је неправедно правити божје слике, олтаре и храмове, а оне који то чине сматрају глупим.

Келсос претпоставља да они то чине из разлога што не вјерују да су богови налик људима, напомињући да онда побијају сами себе, а да то и не примјећују. Јер и они кажу да је бог учинио човјека по својој властитој слици и да му је по облику једнак.

Они презиру божје слике. Чине ли они то због тога што обрађен камен, дрво, рудача или злато није бог, онда им је та мудрост смијешна. Јер ко мисли, осим потпуно дјетињастих људи, да то јесу богови, а не посветни дарови и слике богова?

Келс каже да ако су те слике ништа, онда нема разлога да не учествују у заједничким свечаностима. А ако има неких божанстава (демона), очито је да и они припадају Богу, па се и у њих мора вјеровати, и приносити им жртве према обичајима. Келс вјерује да Бог не може бити повријеђен култом другим божанствима, јер он је свима заједнички, добар, без потреба и без зависти. Разна божанства су слуге највишег бога и бесмислено је веровати да постоји супротност између њих, јер би то значило подијелити Божје царство, као да тамо стоји једна партија против друге. Очито је да ако неко поштује сунце или богињу Атену, тада слави и великог бога. Јер поштивање бога, који све држи, постаје тиме потпуније. Они који су му посебно посвећени немају разлога да не учествују у јавним свечаностима (IV. 2). Међутим, уколико хришћани неће да приносе животињске жртве, онда нека буду доследни:

Ако хришћани неће да учествују у приношењу животиња, тада би се морали уздржавати од уживања свих животиња, као што је чинио Питагора (V. 41).

Келсос такође приговара хришћанима да се понашају дрско према сликама богова других народа: „Види, прилазим кипу Зевса или Аполона или било којег другог бога и вријеђам и тучем га, и он ми се уопште не свети“. Он међутим подсећа да је и њиховов демон Исус Христос био беспомоћно везан и разапет.

Опасност за државу

Келс тврди да култ цара треба поштовати јер доприноси одржању реда.

Ако ти се заповједи да се међу људима заклињеш цару, тада то није ништа страшно. Јер њему је дато да влада земљом, и што у животу примаш, примаш од њега.

Келсос се позива на древно схватање „нека један човек буде господар“ (Хомер) и каже да када би сви радили као хришћани, нестало би владавине закона и тада ништа не би спречавало да управљање земљом дође у руке најбезаконитијих варвара (VIII. 68). Келсу није јасно шта је толико страшно у одавању почасти владарима овог свијета, јер ни они нису добили своје земаљско достојанство без снаге божанства. Али хришћани раде управо обратно. Умјесто да настоје да им краљеви и владари буду милостиви, они их љуте и изазивају.

Келсос сматра да су хришћани обавезни да се боре за цара и да га помажу. То се не односи само за случај рата, већ и за вријеме мира хришћани су дужни да помажу и штите државу. У својим градовима треба предузимати управне дужности ако се ради о одржању закона и побожности (VIII. 75). Међутим, хришћани стварају тајна удружења у супротности према постојећим законима, те Келсос оцењује да они представљају опасност за Римску државу. Примање хришћанства не би донијело никакве предности Римљанима, већ би имало само негативне посљедице. Келс предвиђа да када би хришћани убедили владара да прими хришанство, они се ту не би зауставили већ и и његове наследнике и све друге хтели да преобрате у своје учење, док не би све покорили:

Наиме, ако би владар примио хришћанство и ако би га тако ти покорио, ти би и његове насљеднике хтио придобити за своје учење. Када би и њих покорио, то би тада учинио и с другима и тада опет с другима, и то све дотле док не би сви били покорени који повјерују твојим ријечима.

Келсос закључује да мудра власт може предвидјети такву своју судбину „и стога вас треба уништити прије него што сама пропадне“ (VIII. 71).

Оригенова критика Келса

Главни чланак: Контра Келсос

Ориген је као одговор на Келсов Истински логос написао веома опсежно дело Против Келса, у настоји да побије све ставке његове критике.

Ориген Келсоса представља као једног од епикурејаца, којима је приписивао све најгоре особине, наводећи да оне не вјерује у вјечност душе, као што верују платонисти. Ориген такође пребацује део Келсове критике на разне ранохришћанске следбе, као што су маркионити.

Ориген одбацује Келсово дословно читање Светог писма, објашњавајући да се стварање „по божјој слици“ односи на унутрашњег човјека, способног да буде према слици створитеља (Кол. 3,10). Јер који се владају по духу Божјему, они су синови Божји.

Највећи значај Оригенове критике је у томе што нам је Келсов текст данас уопште познат.

Значај Келсове критике

Келсов рад је то био прва темељна критика хришанства. Његова критика хришћанства садржи многе и даље актуелне приговоре. Карл Лöwитх каже да се у критици хришћанства већ 1.800 година понавља оно, што је у бити рекао Келсос. На примјер, Ничеова критика хришћанства умногоме је понављање Келса. Келсос је методолошки успио наћи све слабе стране новог вјеровања. Помоћу компаративне методе долази до многих аналогија, доказујући да се садржаји хришанског учења не могу сматрати као објављена истина:

Својом компаративном методом Келсос је разбио илузије о хришћанству као објављеној религији и о Кристу као божјем сину, којега је родила дјевица Марија посредством Светог духа.

— Бранко Бошњак

Келсос наступа са позиција платоновске синтезе филозофије и митологије, односно логоса и мита у њиховом међусобном прожимању. Он са позиција грчке филозофије и митологије критикује јудео-хришћанску религију:

То је био сусрет два свијета, двају супротних идеја, које можемо означити као разлику између Атине и Јерусалима, између Академије и Цркве, мишљења и вјеровања.

— Бранко Бошњак

Грчки филозофи су сматрали да ако се говори о богу и космосу, онда се не би смјело ићи испод постигнутог нивоа. Са филозофског становишта, сваки озбиљан разговор о богу априори искључује митове јудео-хришћанства. Бог у антропоморфним облицима већ давно није озбиљна тема филозофије, те ако хришћанство не може издржати филозофску критику, значи да садржај вјеровања није дошао до нивоа филозофије. Разговор о богу, души, смрти, животу послије смрти, анђелу, рају, паклу, демону, духу и слично може бити успјешан ако се креће на нивоу мишљења. Хришћанство није ишло на тај однос, већ се захтијевало вјеровање у оно што се о томе каже.

Келсова критика хришћанства је посљедња обрана изворног платонизма. По дјеловању као филозоф и критичар Келсос се може упоредити с Боетијем, који је назван посљедњим Римљанином. Келсос је у том смислу био посљедњи Атењанин. Иако је Платонова Академија трајала до 529. године, иако је и Плотинов ученик Порфирије писао против хришћанства (што је изгубљено), ипак је Келсос својим дјелом теоријски довео у питање цијелу хришћанску идеју.

— Бранко Бошњак

Види још

• Критика хришћанства
• Критика религије
• Келс