Историја Шкотске

Застава

Историја Шкотске је историја данашњег простора Шкотске и народа Шкота од праисторије до данас. Записана историја Шкотске почиње са доласком Римског царства у 1. веку, кад је провинција Британија досезала на север до Антониновог зида. Северно од њега је била Каледонија, насељена Пиктима, чији устанци су присилили римске легије да се повуку до Хадријановог зида. Када се Рим коначно повукао из Британије, гелски нападачи звани Скоти почели су да колонизују Западну Шкотску и Велс. Пре римскиг доба, праисторијска Шкотска је ушла у неолитско доба око 4000. п. н. е., бронзано доба око 2000. п. н. е., и гвоздено доба око 700. п. н. е..

Гелско краљевсто Далријада је било основано на западној обали Шкотске у 6. веку. У наредном веку, ирски мисионари су упознали претходно паганске Пикте са келтским хришћанством. Следећи енглеску Грегоријанску мисију, пиктски краљ Нектан је одлучио да укине већину келтских пракси у корист римских обреда, ограничавајући гелски утицај у његовом краљевству и избегавајући рат са англијском Нортамбријом.^[1] При крају 8. века су почеле Викиншке инвазије, што је присилило Пикте и Геле да престану са њиховим историјским непријатељством и да се уједине у 9. веку, чиме је формирана Краљевина Шкотска.

Праисторија

Пре леденог доба Шкотска је имала топлију климу и веројатно је била насељена. Након леденог доба људи су се вратили у Шкотску тек око 9600. п. н. е. Мезолитски ловци-скупљачи били су први досељеници из Енглеске. Њихови остаци пронађени су у околини Крамонда близу Единбурга и датирају од око 8.500. п. н. е. Бројни налази из истог времена из целе Шкотске говоре о изузетном номадском народу помораца који су правили оруђа од кости, камена и рогова.

На северу Шкотске, у Оркнију, налазе се најстарији налази неолитске насеобине у Европи – Скара Бре. За најстарију постојећу неолитку кућу сматра се камена кућа Кнап у Ховару, из око 3500. п. н. е. Из истог раздобља датирају и прве гробне дворане (Мешоу на Оркнију) и мегалитска светилишта (Прстен у Бродгару на Оркнију и Каланиш на острву Луис) која су паралелна Стоунхенџу у Енглеској.

Древна историја

Утврђење Стирлинг на вулканској стени изнад реке Форт постоји од најранијих времена и преживело је бројне опсаде.

Простор Шкотске је у римским списима називан Каледонија. На северу су обитавала племена Пикта која су Римљани безуспешно покушавали да покоре.

Почетком 6. века Шкоти (келтско племе из североисточне Ирске) се досељавају на подручје данашње грофовије Аргајл, где су Шкоти основали мало краљевство Далриаду. Хришћанство се (такође пристигло из Ирске) поступно почело ширити не само међу Шкотима, него и источно на територији Пикта.

Године 843. Шкоти и Пикти су се сјединили, те под краљем Кенетом Макалпином и утемељили државу која је обухватала већи део Шкотске северно од река Форт и Клајд (Краљевство Алба).

Краљевство Шкота

Око 1016. године, поразивши Англе у бици код Кархама, краљ Малколм II (шкотски: Máel Coluim) је завладао покрајином Лотијан, покрајинама између Твида и Фирта од Форта, и бившим британским краљевством Стратклајд у којем је за краља поставио свог унука Данкана I. Када је 1034. године Дункан наследио свог деду Малколма II, Шкоти, Пикти, Англи и Брити су сједињени у јединствену краљевину названу Краљевство Шкота (енглески: Kingdom of Scots), а Данкан је био први владар са насловом „краља Шкота”. Данкан је погинуо у грађанском рату (1040) против свог војсковође и братића Макбета, који се потом прогласио краљем, али га је 1057. године поразио Дунканов син Малколм III Канмор (1058–1093).^[2]

Најмоћнији Малколмов наследник био је Дејвид I Шкотски (1124—1153) за време чије се владавине Шкотска постепено англизира и феудализијује.

У доба владавине Вилијама I Лава (1165–1214) шкотска је црква (1192) подвргнута директно Риму, а за време владавине његовог сина и наследника Александра II (1214–1249) започело је покоравање норвешких Хебрида (окончано 1266).

Владавина Александра III (1249—1286) је било доба јаке краљевске власти, те мира и привредног просперитета земље (касније названо „златним раздобљем”" шкотске историје).

Краљевство без краља

Након смрти малолетне унуке и наследнице Александра III, Маргарете зване Дева од Норвешке (1290), јавља се чак 13 претендената на шкотски трон. Пресудитељ у том спору, енглески краљ Едвард I Плантагенет, изабрао је Џона Бејлиола, али када се овај побунио не желећи да буде енглески вазал, Едвард је повео рат против Шкотске и након победе крај Данбара (1296) овладао је земљом. Већ идуће године избио је противенглески устанак шкотског народа који је предводио Вилијам Валас те нанео Енглезима пораз крај Стирлинга, али је 1298. године изгубио битку код Фалкерка. Устанак се наставио до 1305, када је Валас ухваћен и смакнут. Године 1306. водство устанка преузима Роберт Брус те се исте године крунише за краља као Роберт I Шкотски.

Шкотско краљевство у 14. и 15. веку

Краљ Роберт I био је изузетно успешан у борбама против Енглеза и 1314. године поразио их је у бици код Бенокберна те је Шкотска стекла самосталност. Енглези су коначно признали независност Шкотске 1328. године. Упркос тога, ратови с Енглезима су настављени и током владавине Робертовог сина Давида II (1329–1371).

Године 1371. на шкотско пријестоље ступа Роберт II Шкотски из династије Стјуарт (1371-1390). Након Роберта III (1390—1406) изређало се више Стјуарта, који долазе на престоље као деца. Током 14. и 15. века краљевска власт слаби у корист домаћег крупног племства, а истодобно Шкоти долазе у све чешће сукобе са Енглезима.

Током 15. века започео је културни развој Шкотске оснивањем Универзитета Св. Андрије (1413) у Фифеу, Универзитета у Глазгову (1450) и Универзитета у Абердину (1495), као и усвајањем Закона о образовању (Education Act) 1496. год.

Године 1468. догодило се последње велико проширење шкотских земаља када је Џејмс III Шкотски оженио Маргарету од Данске, добивши тако острва Оркни и Шетланде у мираз. Након његове смрти у бици код Сочиберна (1488), његов наследник Џејмс IV од Шкотске основао је Шкотску краљевску морнарицу и успешно окончао псеудовладавину Острвских лордова, чиме су западна острва доспела под делотворну краљевску контролу. Године 1503. Џејмс IV оженио је кћерку енглеског краља Хенрија VII, Маргарету Тудор, чиме је дао темеље уједињењу две круна у 17. веку. Његова владавина се сматра културним процватом Шкотске када је стигла ренесанса из Европе. Он је уједно био последњи краљ који је говорио галски језик.

Шкотско краљевство у 16. веку

Године 1513. Енглези су тешко поразили Шкоте, а сам шкотски краљ Џејмс IV (1488–1513) погинуо је у бици. Године 1542. у бици код Солвеј Моса поражен је и краљ Џејмс V (1513—1542), краљ који се знатно ослањао на савезништво с Французима (његова прва жена, Мадлен од Француске, била је кћерка Франсоа I). Након његове смрти Шкотском је, уместо његове малолетне кћери Мери Стјуарт, управљала Марија од Гиза, Џејмсова друга супруга. Уз француску војну помоћ Енглези су 1551. потиснути из Шкотске. Француски утицај у земљи тада посебно јача (високе положаје у управи заузимало је управо француско племство), а шкотско-француско савезништво потврђено је удајом Мери Стуарт за француског престолонаследника. Истовремено у Шкотској јача протестантизам (посеобно калвинизам) не само међу грађанима него и у знатном делу племства. Године 1557. склопљен је савез протестаната (covenant), који је подупирала енглеска краљица Елизабета I

Када су 1559. Марија и њен супруг Франсоа II узели и наслов енглеских суверена, енглеска је флота блокирала 1560. Лит. Исте године, уговором у Единбургу, француска је војска била присиљена да напустити Шкотску; касније је парламент службено прихватио реформацију, прогласио слободу вероисповести, те спроводио секуларизацију црквених имања.

С повратком Марије Стјуарт у Шкотску 1561. године разбуктала се борба између католика и присташа реформације. Године 1567. протестанти су дигли устанак и присилили Марију Стјуарт на абдикацију у корист малолетног сина Џејмса VI. Марија је 1568. потражила уточиште у Енглеској, где ју је рођака Елизабета I заточила и 1587. оптуживши је за велеиздају погубила.

Уједињено Краљевство

Краљ Џејмс VI Шкотски или Џејмс I Енглески

Џејмс VI, као праунук Маргарете Тудор (кћери Хенрија VII), проглашен је (након Елизабетине смрти 1603) и енглеским краљем (Џејмс I). Тиме је остварена персонална унија између Шкотске и Енглеске, мада ће обе земље задржати још читав један век своје засебне парламенте. Његов наследник Чарлс I (1625—1649) наметнуо је Шкотској англиканско богослужје, што је 1638. довело до побуне, која је захватила целу земљу и дала непосредан подстицај енглеској буржујској револуцији.^[3] Када је 1642. у Енглеској избио рат између краља и Парламента, шкотски су презбитеријанци били природни савезници енглеских пуританаца и Оливера Кромвела. Године 1643. Шкоти су склопилии формални савез с енглеским парламентом (Solemn League and Covenant); њихове су војне формације учествовале 1644. на страни пуританаца у великој бици код Марстон Мура, а 1645. краљевске снаге у Шкотској потпуно су разбијене. Поражен и у Енглеској, Чарлс I је побегао 1646. у Шкотску, међутим Шкоти су га изручили енглеском парламенту.

Владавина парламента

Свргавање Чарлса I (1649) и проглашење републике (под називом Комонвелт Енглеске) изазвали су негодовање шкотске аристократије и имућних слојева, који су у продубљењу енглеске револуције осећали претњу за своје класне интересе. Да би предусрели опасност, шкотски презбитеријанци су манифестовали своју приврженост династији, те у Единбургу прогласили краљем сина Чарлса I. Када се Чарлс II вратио из Холандије у Шкотску, рат с Енглеском постао је наизбежан. Године 1650. је Кромвел нанео Шкотима тежак пораз код Данбара, а 1651. године дефинитивно је сломио њихов отпор и Шкотска је била уједињена с Енглеском у Комонвелту.

Повратак монархије

Чарлс II, дошавши 1660. на престоље, показао се као бруталан деспот. Споразум и све законске мере од 1633. надаље укинути су, англиканска црква поновно је наметнута целој земљи, а Шкоти „отпадници” извргнути су прогонима. Прву буну 1666. (поход на Единбург) угушила је краљевска војска.

Нови велики устанак избио је 1679, али и тај је убрзо угушен, након чега у Шкотској настаје ера крваве репресије (Killing time). Реакција је беснила и за време Чарлсовог наследника Џејмса VII (Џејмс II за Енглеску), који је фаворизирао католике. Шкоти су у пуној мери подупирали преврат 1688, којим је Џејмс свргнут са престола, а устоличен је Вилијам III Орански 1689. Устанак јакобита (присташа свргнутог краља Џејмса VII) сломљен је 1689, а 1690. одлуком парламента, презбитеријанизам је у целости успостављен.

Велика Британија

Већ крајем 17. и почетком 18. века у Енглеској и Шкотској појављују се предлози за тешњу унију између две земаље. Дефинитивни план уније оба су парламента прихватила почетком 1707; спојена краљевства Шкотске и Енглеске носиће име Велика Британија, која ће имати једну заставу (Union Jack), а државом ће управљати један парламент. Законом о Унији, који је ступио на снагу 1. маја 1707, посебни шкотски и енглески парламент престали су да постоје, а у октобру исте године састао се Парламент Велике Британије.

Након уније, у току прве половине 18. века, знатан део племенске аристократије (кланова) у планинском делу Шкотске није одустајао од покушаја да силом рестаурира династију Стјуарт. Њене присташе, јакобити, дигли су четири устанка, од којих су два (1708. и 1719) угушена у заметку, док су устанци 1715. и 1745—1746. били попримили веће размере. Већи број вођа кланова био је затим протеран или смакнут, а управу над њиховим поседима преузеле су владине комисије.

Рестаурација парламента

Током 19. века у Шкотској трају настојања за парламентарну реформу; 1885. године формирано је у парламенту засебно министарство за Шкотску, а његов министар је уједно и члан британске владе.

У другој половини 20. века поновно јачају тежње за аутономијом Шкотске, а у септембру 1997. године (на подстицај лабуристичке владе британског премијера Тонија Блера) на референдуму је с већином гласова подстакнуто формирање засебног шкотског парламента, а први избори за његов сазив одржани су 1999. године.

На трећим парламентарним изборима 2007. године победу је однела Шкотска национална странка (СНП) која се заузима за независност Шкотске. СНП сачињава мањинску владу на челу с премијером Алексом Салмондом.

Законодавну власт такође има и парламент у Вестминстеру, те она може надгласати законе које је усвојио Шкотски парламент. Шкотска нема свог државног поглавара, на челу Шкотске је британска круна. Одржан је референдум о независности Шкотске од Велике Британије 2014, на коме је одлучено да Шкотска остане у саставу УК.

Види још

Историја Велике Британије

Референце

^ „Сцотс анд Пицтс”. ББЦ Едуцатион Сцотланд. Приступљено 05. 02. 2013.
^ Одатле Схакеспеареу грађа за трагедију "Мацбетх"
^ Сукоб са Шкотском је завршио понижавајућим споразумом по Чарлса који је морао пристати на шкотске захтеве за грађанским и верским слободама. Уговором потписаним у октобру 1640. Чарлс је морао да пристане да платити трошкове шкотске војске које је она имала бранећи се од његових напада.

Литература

Прегледи и референтне књиге

Оxфорд Дицтионарy оф Натионал Биограпхy (2004) онлине; схорт сцхоларлy биограпхиес оф алл тхе мајор пеопле
Девине, Т. M., Тхе Сцоттисх Натион, 1700–2000 (Пенгуин боокс, 1999).
Девине Т. M. анд Јеннy Wормалд, едс. Тхе Оxфорд Хандбоок оф Модерн Сцоттисх Хисторy (2014).
Доналдсон, Гордон анд Роберт С. Морпетх (1977). А Дицтионарy оф Сцоттисх Хисторy. Доналд. ИСБН 978-0-85976-018-8. . (1977).
Доннацхие, Иан анд Георге Хеwитт (2001). Дицтионарy оф Сцоттисх Хисторy. . 384 пп.
Хоустон, Р.А.; W. Кноx, ур. (2001). Неw Пенгуин Хисторy оф Сцотланд. Аллен Лане. ИСБН 978-0-14-026367-1.
Кеаy, Јохн, анд Јулиа Кеаy. Цоллинс Енцyцлопедиа оф Сцотланд (2нд ед. 2001). 1101 пп; 4000 артицлес; емпхасис он хисторy
Ленман, Бруце (2009). Енлигхтенмент анд Цханге: Сцотланд 1746-1832 (2нд изд.). Единбургх Университy Пресс. стр. 280. ИСБН 978-0-7486-2515-4. . ; 1ст едитион алсо публисхед ундер тхе титлес Интегратион, Енлигхтенмент, анд Индустриализатион: Сцотланд, 1746–1832 (1981) анд Интегратион анд Енлигхтенмент: Сцотланд, 1746–1832 (1992).
Лyнцх, Мицхаел, ур. (2007). Тхе Оxфорд Цомпанион то Сцоттисх Хисторy. . 732 пп. еxцерпт анд теxт сеарцх
Кеарнеy, Хугх Ф. (1989). Тхе Бритисх Ислес: а Хисторy оф Фоур Натионс. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0-521-33420-4. . (Цамбридге Университy Пресс, 2нд едн., 2006).
Мацкие, Ј. D. (1991). А Хисторy оф Сцотланд. Пенгуин боокс. ИСБН 978-0-14-013649-4.
Мацкие, Ј. D., Бруце Ленман, анд Геоффреy Паркер. (1984). А Хисторy оф Сцотланд. ИСБН 0140136495.
Мацлеан, Фитзроy, анд Магнус Линклатер, Сцотланд: А Цонцисе Хисторy (2нд ед. 2001) еxцерпт анд теxт сеарцх
МцНеилл, Петер Г. Б. анд Хецтор L. МацQуеен, ур. (1996). Атлас оф Сцоттисх Хисторy то 1707. Тхе Сцоттисх Медиевалистс анд Департмент оф Геограпхy. .
Магнуссон, Магнус (2000). Сцотланд: Тхе Сторy оф а Натион. ИСБН 978-0-00-653191-3. , популар хисторy фоцусед он роyалтy анд wарфаре
Митцхисон, Росалинд (1970). А Хисторy оф Сцотланд. (Роутледге: 3рд ед 2002)
Ницхоллс, M. (1999). А Хисторy оф тхе Модерн Бритисх Ислес, 1529–1603: тхе Тwо Кингдомс. Wилеy-Блацкwелл.
Пантон, Кеннетх Ј. анд Кеитх А. Цоwлард (1998). Хисторицал Дицтионарy оф тхе Унитед Кингдом. Вол. 2: Сцотланд, Wалес, анд Нортхерн Иреланд. . 465 пп.
Патерсон, Јудy, анд Саллy Ј. Цоллинс. (2000). Тхе Хисторy оф Сцотланд фор Цхилдрен.
Питтоцк, Мурраy (2003). А Неw Хисторy оф Сцотланд. Суттон. ИСБН 978-0-7509-2786-4.
Смоут, Т. C. (1998). А Хисторy оф тхе Сцоттисх Пеопле, 1560–1830. Фонтана. .
Табрахам, Цхрис, анд Цолин Баxтер (2004). Тхе Иллустратед Хисторy оф Сцотланд. Реактион Боокс. ИСБН 1861893655. еxцерпт анд теxт сеарцх
Wатсон, Фиона (2003). Сцотланд; Фром Прехисторy то тхе Пресент. Темпус. ИСБН 978-0-7524-2591-7.
Wормалд, Јеннy (2005). Тхе Неw Хисторy оф Сцотланд. ИСБН 0198206151.

Специјализоване студије

Буцхан, Јамес (2003). Цапитал оф тхе Минд: Хоw Единбургх Цхангед тхе Wорлд. Јохн Мурраy. ИСБН 978-0-7195-6544-1. .
Цоллеy, Линда (1992). Бритонс: Форгинг тхе Натион 1707–1837. Yале Университy Пресс. .
Цооке, Антхонy (2010). Тхе Рисе анд Фалл оф тхе Сцоттисх Цоттон Индустрy, 1778–1914. Манцхестер Университy Пресс. .
Девине, Т. M., Сцотланд'с Емпире 1600–1815 (Аллен Лане, Хармондсwортх, 2003).
Дунцан А. А. M. Тхе Кингсхип оф тхе Сцотс 842–1292: Суццессион анд индепенденце. Единбургх Университy Пресс. ( 2004).
Фергусон, W., Сцотланд'с Релатионс wитх Енгланд: А Сурвеy то 1707 (Салтире Социетy, 1977).
Финлаy, Рицхард (2004). Модерн Сцотланд 1914–2000. Профиле. .
Хамилтон, Давид (1981). Тхе хеалерс: а хисторy оф медицине ин Сцотланд. Пелицан. .
Харвие, Цхристопхер (2004). Сцотланд анд Натионалисм: Сцоттисх Социетy анд Политицс 1707–1977 (4тх изд.). Роутледге. ИСБН 978-0-04-941007-7. .
Хеарн, Ј. (2000). Цлаиминг Сцотланд: Натионал Идентитy анд Либерал Цултуре. Единбургх Университy Пресс. ИСБН 978-1-902930-16-9. .
Мацдоугалл, Н. Ан Антидоте то тхе Енглисх: тхе Аулд Аллианце, 1295–1560. Туцкwелл Пресс. ( 2001).
Питтоцк, Мурраy (2008). Тхе Роад то Индепенденце? Сцотланд синце тхе Сиxтиес. ИСБН 978-1861893659. еxцерпт анд теxт сеарцх.
Смоут, Т. C. (1963). Сцоттисх Траде он тхе Еве оф тхе Унион, 1660–1707. Оливер & Боyд. .
Смоут, Т. C. (1993). Сцотланд Синце Прехисторy: Натурал Хисторy анд Хуман Импацт. Сцоттисх Цултурал Пресс.

Култура и религија

Андерсон, Р. D. (1995). Едуцатион анд тхе Сцоттисх Пеопле, 1750–1918. Оxфорд Университy Пресс.
Броwен, Иан, ур. (2006). Тхе Единбургх Хисторy оф Сцоттисх Литературе. .
Броwн, Цаллум Г (1997). Религион анд Социетy ин Сцотланд синце 1707. ИСБН 978-0-7486-0886-7. . 219 пп.
Бурлеигх, Ј.Х.С. (1962). А Цхурцх Хисторy оф Сцотланд. , схорт анд импартиал.
Даицхес, Давид (1982). А Цомпанион то Сцоттисх Цултуре. .
Дингwалл, Хелен M. (2005). А Фамоус анд Флоурисхинг Социетy: Тхе Хисторy оф тхе Роyал Цоллеге оф Сургеонс оф Единбургх, 1505-2005. ИСБН 978-0-7486-1567-4. 350 пп.
Фергусон, Wиллиам (1998). Тхе Идентитy оф тхе Сцоттисх Натион: Ан Хисториц Qуест. .
Глендиннинг, Милес, Раналд МацИннес, Аонгхус МацКецхние (1996). А Хисторy оф Сцоттисх Арцхитецтуре: Фром тхе Ренаиссанце то тхе Пресент Даy. .
Хардy, Форсyтх (1990). Сцотланд ин Филм. .
Харрис, Натханиел. (2000). Херитаге оф Сцотланд: А Цултурал Хисторy оф Сцотланд анд Итс Пеопле. Цхецкмарк Боокс. ИСБН 978-0-8160-4136-7. . Фацтс он Филе, 2000. 159 пп.
Лаwренце, Цхристопхер (2005). Роцкефеллер Монеy, тхе Лабораторy, анд Медицине ин Единбургх, 1919-1930: Неw Сциенце ин ан Олд Цоунтрy. Университy оф Роцхестер Пресс. ИСБН 978-1-58046-195-5. 373 пп.
Левацк, Бриан (2007). Сцоттисх Wитцх Хунтинг: Лаw, Политицс анд Религион. .
МцДоналд, Р. А., ур. (2002). Хисторy, Литературе анд Мусиц ин Сцотланд, 700–1560. . 243 пп.
Мацкензие, D. А. (1935). Сцоттисх Фолклоре анд Фолклифе. .
МцЕwан, Петер Ј. M. Дицтионарy оф Сцоттисх Арт анд Арцхитецтуре. . Wаппингерс Фаллс, Н.Y.: Антиqуе Цоллецторс Цлуб, 1995. 626 пп.
МцНеилл, Ф. Марион (01. 01. 1961). Тхе Силвер Боугх. волуме 1: Сцоттисх Фолк-Лоре анд Фолк-Белиеф. ИСБН 978-0-86241-231-9. Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |yеар= / |дате= мисматцх (помоћ).
Меникофф, Баррy (2005). Нарратинг Сцотланд: Тхе Имагинатион оф Роберт Лоуис Стевенсон. Университy оф Соутх Царолина Пресс. ИСБН 978-1-57003-568-5. 233 пп.
Пеллинг, Маргарет, ур. (2005). Працтице оф Реформ ин Хеалтх, Медицине, анд Сциенце, 1500–2000. .
Петрие, Дунцан (2000). Сцреенинг Сцотланд. . БФИ |yеар=2000. 250 пп. он филмс.
Портер, Јамес (1998). „Тхе Фолклоре оф Нортхерн Сцотланд: Фиве Дисцоурсес он Цултурал Репресентатион”. Фолклоре. 10 (1–2): 1—14. ЈСТОР 1260565. дои:10.1080/0015587X.1998.9715956.
Ритцхие, Анна анд Грахам Ритцхие (1998). Сцотланд: Ан Оxфорд Арцхаеологицал Гуиде. Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-19-288002-4. .
Сцхоене, Бертхолд (2007). Тхе Единбургх Цомпанион то Цонтемпорарy Сцоттисх Литературе. , 560 пп.
Смитх, Билл анд Скипwитх, Селина. А Хисторy оф Сцоттисх Арт. . Меррелл, 2003. 288 пп.
Тодд, Марго (2002). Тхе Цултуре оф Протестантисм ин Еарлy Модерн Сцотланд. . 450 пп.
Wалкер, Марсхалл (1997). Сцоттисх Литературе синце 1707. . 443 пп.
Wхатлеy, Цхристопхер А (2000). Сцоттисх Социетy, 1707–1830: Беyонд Јацобитисм, тоwард Индустриалисатион. . 354 пп.
Wицкхам-Јонес, C., Оркнеy: А Хисторицал Гуиде (Бирлинн, 2007).
Wилсон, Р., ур. (2005). Буилдинг wитх Сцоттисх Стоне. Арцамедиа. .
Wитхерс, Цхарлес W. Ј. (2001). Геограпхy, Сциенце, анд Натионал Идентитy: Сцотланд синце 1520. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0-521-64202-6. . (2001). 312 пп.

Праисторија и археологија

Асхморе, П. Ј. (2003). Неолитхиц анд Бронзе Аге Сцотланд: ан Аутхоритативе анд Ливелy Аццоунт оф ан Енигматиц Период оф Сцоттисх Прехисторy. Батсфорд. ИСБН 978-0-7134-7531-9. .
Бреезе, D. Ј. (2006). Тхе Антонине Wалл. Јохн Доналд. .
Цунлиффе, C. (2004). Ирон Аге Цоммунитиес ин Бритаин: Ан Аццоунт оф Енгланд, Сцотланд анд Wалес фром тхе Севентх Центурy БЦ Унтил тхе Роман Цонqуест. Роутледге. .
Диxон, Н. (2004). Тхе Цранногс оф Сцотланд: Ан Ундерwатер Арцхаеологy. Темпус. ИСБН 978-0-7524-3151-2. .
Лyнцх, Ф. (1997). Мегалитхиц Томбс анд Лонг Барроwс ин Бритаин. Оспреy. .
Моффат, А. (2005). Бефоре Сцотланд: Тхе Сторy оф Сцотланд Бефоре Хисторy. Тхамес & Худсон. ИСБН 978-0-500-05133-7. .
Прyор, Ф. (2003). Бритаин Б.C.: Лифе ин Бритаин анд Иреланд бефоре тхе Романс. Харпер Цоллинс. ИСБН 978-0-00-712693-4. .
Робертсон, А. С. (1960). Тхе Антонине Wалл. Гласгоw Арцхаеологицал Социетy. .
Сцарре, C. (2002). Монументс анд Ландсцапе ин Атлантиц Еуропе: Перцептион анд Социетy Дуринг тхе Неолитхиц анд Еарлy Бронзе Аге. Роутледге. .
Снyдер, C. А. (2003). Тхе Бритонс. Wилеy-Блацкwелл. ИСБН 978-0-631-22260-6. .

Средњи век

Барроw, Г. W. С., ед., Сцотланд анд Итс Неигхбоурс ин тхе Миддле Агес (Хамблетон, 1992).
Барроw, Г. W. С., Грант, А., анд Стрингер, К. Ј. (ур.). Медиевал Сцотланд: Цроwн, Лордсхип анд Цоммунитy. Единбургх Университy Пресс. ( 1998).
Барроw, Г. W. С. (01. 01. 1965). Роберт Бруце анд тхе Цоммунитy оф тхе Реалм оф Сцотланд. Университy оф Цалифорниа Пресс. . (1965, 4тх едн., Единбургх Университy Пресс, 2005).
Цорнинг, C. (2006). Тхе Целтиц анд Роман Традитионс: Цонфлицт анд Цонсенсус ин тхе Еарлy Медиевал Цхурцх. Мацмиллан. .
Дунцан, А. А. M. Сцотланд: Тхе Макинг оф тхе Кингдом, Тхе Единбургх Хисторy оф Сцотланд, Волуме 1. Мерцат Пресс. ( 1989).
Форте, А., Орам, Р. D., анд Педерсен, Ф. Викинг Емпирес. Цамбридге Университy Пресс. ( 2005).
Худсон, Б. Т. (1994). Кингс оф Целтиц Сцотланд. Греенхилл. .
Мацqуаррие, А. (2004). Медиевал Сцотланд: Кинсхип анд Натион. Суттон. .
Маддицотт, Ј. Р., анд Паллисер, D. M., ур. (2000). Тхе Медиевал Стате: Ессаyс пресентед то Јамес Цампбелл. Цонтинуум. .
Ролласон, D. W. (2003). Нортхумбриа, 500–1100: Цреатион анд Деструцтион оф а Кингдом. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0-521-81335-8. . (Цамбридге Университy Пресс, 2003).
Смyтх, А. П. (1989). Wарлордс анд Холy Мен: Сцотланд АД 80–1000. Единбургх Университy Пресс. ИСБН 978-0-7131-6305-6. .
Таyлор, С., ур. (2000). Пицтс, Кингс, Саинтс анд Цхроницлес: А Фестсцхрифт фор Марјорие О. Андерсон. Фоур Цоуртс. .
Wебстер, Б. (1997). Медиевал Сцотланд: тхе Макинг оф ан Идентитy. Ст. Мартин'с Пресс. .
Wоолф, А. (2007). Фром Пицтланд то Алба: 789 – 1070. Единбургх: Единбургх Университy Пресс. .
Wоодс, Ј. D., анд Пелтерет, D. А. Е. (ур.). Тхе Англо-Саxонс, Сyнтхесис анд Ацхиевемент. Wилфрид Лауриер Университy Пресс. ( 1985).
Yорке, Б. (2002). Кингс анд Кингдомс оф Еарлy Англо-Саxон Енгланд. Роутледге. ИСБН 978-1-85264-027-9. .
Yорке, Б. (2006). Тхе Цонверсион оф Бритаин: Религион, Политицс анд Социетy ин Бритаин ц. 600–800. Пеарсон/Лонгман. ИСБН 978-0-582-77292-2.

Рана модерна историја

Даwсон, Ј. Е. А. (2007). Сцотланд Ре-Формед, 1488–1587. Единбургх: Единбургх Университy Пресс. .
Рyрие, Алец (2006). Тхе Оригинс оф тхе Сцоттисх Реформатион. Манцхестер: Манцхестер Университy Пресс. .
Wормалд, Јеннy (1991). Цоурт, Кирк, анд Цоммунитy: Сцотланд, 1470–1625. Единбургх: Единбургх Университy Пресс. .

Просветитељство, 18. век

Беррy, Цхристопхер Ј. (1997). Тхе Социал Тхеорy оф тхе Сцоттисх Енлигхтенмент. ИСБН 978-0-7486-0864-5. еxцерпт анд теxт сеарцх.
Броадие, Алеxандер (2003). Тхе Цамбридге Цомпанион то тхе Сцоттисх Енлигхтенмент. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 0521003237.
Броадие, Алеxандер, ур. (1998). Тхе Сцоттисх Енлигхтенмент: Ан Антхологy. ИСБН 0862417384. , примарy соурцес. еxцерпт анд теxт сеарцх
Буцхан, Јамес (2003). Цроwдед wитх Гениус: Тхе Сцоттисх Енлигхтенмент: Единбургх'с Момент оф тхе Минд. Харпер Цоллинс. ИСБН 978-0-06-055889-5.
Цампбелл, Р. Х. анд Андреw С. Скиннер, ур. (1982). Тхе Оригинс анд Натуре оф тхе Сцоттисх Енлигхтенмент. , 12 ессаyс бy сцхоларс, есп. он хисторy оф сциенце.
Даицхес, Давид, Петер Јонес анд Јеан Јонес (1986). А Хотбед оф Гениус: Тхе Сцоттисх Енлигхтенмент, 1730–1790. , 170 пп; wелл-иллустратед интродуцтион.
Давидсон, Неил (2003). Дисцоверинг тхе Сцоттисх Револутион, 1692–1746. Лондон, Енгланд: Плуто Пресс. ИСБН 978-0-7453-2053-3.
Девине, Т. M. (1994). Цлансхип то Црофтерс' Wар: тхе Социал Трансформатион оф тхе Сцоттисх Хигхландс. Манцхестер Университy Пресс. ИСБН 978-0-7190-3482-4. .
Дwyер, Јохн (1998). Тхе Аге оф тхе Пассионс: Ан Интерпретатион оф Адам Смитх анд Сцоттисх Енлигхтенмент Цултуре. Туцкwелл Пресс. ИСБН 978-1-898410-17-1. . 205 пп.
Голдие, Марк (1991). „Тхе Сцоттисх Цатхолиц Енлигхтенмент”. Јоурнал оф Бритисх Студиес. 30 (1): 20—62. ЈСТОР 175736. С2ЦИД 143632770. дои:10.1086/385972.
Грахам, Гордон (2001). „Моралитy анд Феелинг ин тхе Сцоттисх Енлигхтенмент”. Пхилосопхy. 76 (296): 271—282. ЈСТОР 3751923. С2ЦИД 33455074. дои:10.1017/С0031819101000274.
Хамилтон, Х (1963). Ан Ецономиц Хисторy оф Сцотланд ин тхе Еигхтеентх Центурy. .
Хамилтон, Доуглас (21. 10. 2005). Сцотланд, тхе Цариббеан анд тхе Атлантиц Wорлд, 1750-1820. Манцхестер Университy Пресс. ИСБН 978-0-7190-7182-9. .
Харвие, Цхристопхер (2004). Сцотланд анд Натионалисм: Сцоттисх Социетy анд Политицс 1707 то тхе Пресент. еxцерпт анд теxт сеарцх „Сцотланд анд Натионалисм: Сцоттисх Социетy анд Политицс, 1707 то тхе Пресент”. Архивирано из оригинала 03. 12. 2008. г. .
Хемингwаy, Андреw (1989). „Тхе 'Социологy' оф Тасте ин тхе Сцоттисх Енлигхтенмент”. Оxфорд Арт Јоурнал. 12 (2): 3—35. ЈСТОР 1360354. дои:10.1093/оxартј/12.2.3.
Херман, Артхур, Хоw тхе Сцотс Инвентед тхе Модерн Wорлд: Тхе Труе Сторy оф Хоw Wестерн Еуропе'с Поорест Натион Цреатед Оур Wорлд & Еверyтхинг ин Ит (Цроwн, 2001), анд теxт сеарцх.
Хонт, Истван, анд Мицхаел Игнатиефф (1986). Wеалтх анд Виртуе: Тхе Схапинг оф Политицал Ецономy ин тхе Сцоттисх Енлигхтенмент. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 0521312140. еxцерпт анд теxт сеарцх
Хопфл, Х. M. (1978). „Фром Саваге то Сцотсман: Цоњецтурал Хисторy ин тхе Сцоттисх Енлигхтенмент”. Јоурнал оф Бритисх Студиес. 17 (2): 19—40. ЈСТОР 175389. С2ЦИД 162620129. дои:10.1086/385720.
Хоwе, Даниел Wалкер (1989). „Wхy тхе Сцоттисх Енлигхтенмент Wас Усефул то тхе Фрамерс оф тхе Америцан Цонститутион”. Цомпаративе Студиес ин Социетy анд Хисторy. 31 (3): 572—587. ЈСТОР 178771. С2ЦИД 143686208. дои:10.1017/С0010417500016042.
Ленман, Бруце П (1993). Интегратион анд Енлигхтенмент: Сцотланд, 1746–1832. ИСБН 0748603859. Неw Хисторy оф Сцотланд еxцерпт анд теxт сеарцх.
Оттенберг, Јуне C. (1978). „Мусицал Цуррентс оф тхе Сцоттисх Енлигхтенмент”. Интернатионал Ревиеw оф тхе Аестхетицс анд Социологy оф Мусиц. 9 (1): 99—109. ЈСТОР 836530. дои:10.2307/836530.
Пхиллипсон, Н.Т. анд Митцхисон, Росалинд, ур. (1996). Сцотланд ин тхе Аге оф Импровемент. ИСБН 978-0-7486-0876-8. .
Робертсон, Јохн (2005). Тхе Цасе фор тхе Енлигхтенмент: Сцотланд анд Наплес 1680–1760. .
Сwингеwоод, Алан (1970). „Оригинс оф Социологy: Тхе Цасе оф тхе Сцоттисх Енлигхтенмент”. Тхе Бритисх Јоурнал оф Социологy. 21 (2): 164—180. ЈСТОР 588406. дои:10.2307/588406.
Wитхерс, Цхарлес W. Ј. анд Wоод, Паул, ур. (2002). Сциенце анд Медицине ин тхе Сцоттисх Енлигхтенмент. . 364 пп.
Wоод, П., ур. (2000). Тхе Сцоттисх Енлигхтенмент: Ессаyс ин Реинтерпретатион.

Унија и Јакобити

Фремонт-Барнес, Грегорy. Тхе Јацобите Ребеллион 1745–46 (Ессентиал Хисториес) (2011).
Фрy, Мицхаел (2006). Тхе Унион: Енгланд, Сцотланд анд тхе Треатy оф 1707. .
Харрис, Боб. "Тхе Англо-Сцоттисх Треатy оф Унион, 1707 ин 2007: Дефендинг тхе Револутион, Дефеатинг тхе Јацобитес," Јоурнал оф Бритисх Студиес, Јануарy 2010, Вол. 49 Иссуе 1, пп. 28–46.
МацРоберт, А. Е. "Тхе Мyтхс абоут тхе 1745 Јацобите Ребеллион," Хисториан 2008, Иссуе 99, пп. 16–23
Мациннес, Аллан I. "Јацобитисм ин Сцотланд: Еписодиц Цаусе ор Натионал Мовемент?" Сцоттисх Хисторицал Ревиеw, Оцт 2007, Вол. 86,2 Иссуе 222, пп. 225–252; емпхасисес итс традитионалисм.
Мациннес, Аллан I (6. 12. 2007). Унион анд Емпире: Тхе Макинг оф тхе Унитед Кингдом ин 1707. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0521850797. (Цамбридге Студиес ин Еарлy Модерн Бритисх Хисторy) (2007) еxцерпт анд теxт сеарцх.
Оатес, Јонатхан. (2011). Јацобите Цампаигнс: Тхе Бритисх Стате ат Wар. Wарфаре, Социетy анд Цултуре. .
Питтоцк, Мурраy. (2009). Тхе Мyтх оф тхе Јацобите Цланс: Тхе Јацобите Армy ин 1745 (2нд изд.). .
Планк, Геоффреy (2005). Ребеллион анд Савагерy: Тхе Јацобите Рисинг оф 1745 анд тхе Бритисх Емпире. Университy оф Пеннсyлваниа Пресс. ИСБН 978-0-8122-3898-3. .
Сцотт, П. Х. (1979). 1707: Тхе Унион оф Сцотланд анд Енгланд: Ин Цонтемпорарy Доцументс. , примарy соурцес.
Тревор-Ропер, Хугх. (1992). Фром Цоунтер-Реформатион то Глориоус Револутион. стр. 282–303. . он Унион.

Жене

Абрамс, Лyнн; et al. (2006). Gender in Scottish History Since 1700. ISBN 0748617612. .
Breitenbach, Esther, and Eleanor Gordon (1992). Women in Scottish Society 1800–1945. .
Hughes, Celia (2016). „The women's liberation movement in Scotland”. Contemporary British History. 30 (3): 437—438. S2CID 148425088. doi:10.1080/13619462.2016.1200809.
Ewan, Elisabeth, ур. (2006). The Biographical Dictionary of Scottish Women: From the Earliest Times to 2004.
Ewan, Elizabeth (март 2009). „A New Trumpet? The History of Women in Scotland 1300–1700”. History Compass. 7 (2): 431—446. doi:10.1111/j.1478-0542.2008.00588.x. ; a new field since the 1980s; favourite topics are work, family, religion, crime, and images of women; scholars are using women's letters, memoirs, poetry, and court records.
McDermid, Jane. (2011). „No Longer Curiously Rare but Only Just within Bounds: women in Scottish history”. Women's History Review. 20 (3): 389—402. S2CID 143113878. doi:10.1080/09612025.2010.509152. .

Istoriografija

Anderson, Robert (2012). „The Development of History Teaching in the Scottish Universities, 1894–1939”. Journal of Scottish Historical Studies. 32 (1): 50—73. doi:10.3366/jshs.2012.0035. .
Anderson, Robert (2012). „University History Teaching, National Identity and Unionism in Scotland, 1862–1914”. Scottish Historical Review. 91 (1): 1—41. doi:10.3366/shr.2012.0070. .
Aspinwall, Bernard (2008). „Catholic realities and pastoral strategies: Another look at the historiography of Scottish Catholicism, 1878–1920”. Innes Review. 59 (1): 77—112. S2CID 162376698. doi:10.3366/E0020157X08000164. .
Bowie, Karin. "Cultural, British and Global Turns in the History of Early Modern Scotland," Scottish Historical Review (April 2013 Supplement), Vol. 92, pp. 38–48.
Brown, Keith M. "Early Modern Scottish History – A Survey," Scottish Historical Review (April 2013 Supplement), Vol. 92, pp. 5–24.
Devine, T. M. and J. Wormald, ур. (2012). The Oxford Handbook of Modern Scottish History. Oxford University Press.
Dingwall, Helen M (2003). A history of Scottish medicine: themes and influences. Edinburgh University Press. ISBN 978-0-7486-0865-2. .
Elton, G.R. (1969). Modern Historians on British History 1485–1945: A Critical Bibliography 1945–1969. Methuen. стр. 198—205. ISBN 978-0-416-07920-3. , annotated guide to 1000 history books on every major topic, plus book reviews and major scholarly articles.
Falconer, J. R. D. (2011). „Surveying Scotland's Urban Past: The Pre-Modern Burgh”. History Compass. 9 (1): 34—44. doi:10.1111/j.1478-0542.2010.00741.x. .
Kidd, C. (2003). Subverting Scotland's Past: Scottish Whig Historians and the Creation of an Anglo-British Identity 1689–1830. Cambridge University Press.
McDermid, Jane. (2011). „No Longer Curiously Rare but Only Just within Bounds: women in Scottish history”. Women's History Review. 20 (3): 389—402. S2CID 143113878. doi:10.1080/09612025.2010.509152. .
Lee, Jr., Maurice. Richard Schlatter, ed.,, ур. (1966). „Scottish History since ,”. Recent Views on British History: Essays on Historical Writing since 1966. Rutgers University Press. (1984), pp. 377-400.
MacKenzie, John M. (2008). „Irish, Scottish, Welsh and English Worlds? A Four-Nation Approach to the History of the British Empire”. History Compass. 6 (5): 1244—1263. doi:10.1111/j.1478-0542.2008.00543.x.
Morton, Graeme, and Trevor Griffiths. "Closing the Door on Modern Scotland's Gilded Cage," Scottish Historical Review (2013) Supplement, Vol. 92, pp. 49–69; on nationalism
Raffe, Alasdair (2010). „1707, 2007, and the Unionist Turn in Scottish History”. Historical Journal. 53 (4): 1071—1083. doi:10.1017/S0018246X10000506. .
Raftery, Deirdre; McDermid, Jane; Jones, Gareth Elwyn (2007). „Social Change and Education in Ireland, Scotland and Wales: Historiography on Nineteenth-century Schooling”. History of Education. 36 (4–5): 447—463. S2CID 143116479. doi:10.1080/00467600701496690. .
Smout, T. C. (2007). „Scottish History in the Universities since the 1950s”. History Scotland Magazine. 7 (5): 45—50. .

Primarni izvori

Anderson, A. O. (2010). Early Sources of Scottish History, A.D. 500 to 1286. General Books LLC. , vol. i.
Broadie, Alexander, ур. (1997). The Scottish Enlightenment: An Anthology. .
Cooke, Anthony, ур. (1998). Modern Scottish History, 1707 To the Present: vol 5: Major Documents. Tuckwell Press. .
„Statistical Accounts of Scotland (1791–1845)”. Архивирано из оригинала 24. 02. 2012. г. , detailed local descriptions.

Spoljašnje veze

„Istorrija sveta: Izvori o Škotskoj istoriji”. Архивирано из оригинала 08. 06. 2011. г.
"History of Scotland: Primary Documents" from Brigham Young University
History Scotland A bi-monthly magazine on Scottish history
Scottish Timeline: Part of the Gazetteer for Scotland
„Scottish History Online & Pictish Pages”. Архивирано на сајту Wayback Machine (27. новембар 2020)
-аутхор= -

[1] „Сцотс анд Пицтс”. ББЦ Едуцатион Сцотланд. Приступљено 05. 02. 2013.

[2] Одатле Схакеспеареу грађа за трагедију "Мацбетх"

[3] Сукоб са Шкотском је завршио понижавајућим споразумом по Чарлса који је морао пристати на шкотске захтеве за грађанским и верским слободама. Уговором потписаним у октобру 1640. Чарлс је морао да пристане да платити трошкове шкотске војске које је она имала бранећи се од његових напада.

[1]

[2]

[3]