Абдикација

Документ Наполеонове абдикације

Абдикација (лат. abdicatio — „одрицање, одступ, оставка”) чин је добровољног одрицања од неке функције, звања или части, нарочито престола.

Кроз историју су постојале различито мотивисане абдикације. У Османском царству — у којем преношење власти наследством никад није било формално прописано — био је то уобичајени поступак султана који су абдицирали у корист својих синова, те им тако гарантовали останак на власти.

У Европи владари су абдицирали из верских, политичких или личних разлога. Верска мотивација абдикације била је уобичајена у доба ширења протестантизма, политичка мотивација посебно у револуционарним годинама 1848/1849. Лични разлози најчешће су укључивали уставом или обичајима недозвољене бракове.

Познате абдикације

Абдикација Карла V

Абдикација Лудовика Манина, дужда од Венеције

Наполеонова абдикација

Абдикација Педра I

Абдикација Тиба, краља Бурме

Абдикација Николаја II

Тарквиније Охоли	510. п. н. е.
Корнелије Сула	79. п. н. е.
Диоклецијан	305.
Исак I Комнин	22. новембар 1059.
Хуејцунг	18. јануар 1126.
Алберт Медвед	1169.
Стефан Немања	25. март 1196.
Владислав III Пјаст	1206.
Џон Бејлиол	1296.
Јован VI Кантакузин	1355.
Ричард II Плантагенет	29. септембар 1399.
Ерик VII од Данске	1439.
Амадеус VIII од Савоје	1440.
Мурат II	1444. и 1445.
Карло V	1555—1556.
Кристина од Шведске	6. јун 1654.
Мери Стјуарт	24. јул 1567.
Јан II Казимир	1668.
Џејмс II Стјуарт	1688.
Август II Јаки	1706.
Филип V Шпански	1724.
Виктор Амадеус II од Сардиније	1730.
Ахмед III	1730.
Карло VII Напуљски	1759.
Станислав II Август Поњатовски	1795.
Ћинлунг	9. фебруар 1796.
Карло Емануел IV од Сардиније	4. јун 1802.
Франц II, цар Светог римског царства	6. август 1802.
Карло IV од Шпаније	19. март 1808.
Жозеф Бонапарта	6. јун 1808.
Густав IV Адолф	29. март 1809.
Луј Бонапарта	2. јул 1810.
Наполеон I Бонапарта	4. април 1814. и 22. јун 1815.
Виктор Емануел I	13. март 1821.
Шарл X Филип	2. август 1830.
Педро IV од Португала	28. мај 1826.
Педро I од Бразила	7. април 1831.
Мигел I од Португала	26. мај 1834.
Милош Обреновић	1. јун 1839.
Вилем I	7. октобар 1840.
Михаило Обреновић	25. август 1842.
Луј-Филип I	24. фебруар 1848.
Лудвиг Аугуст од Вителсбаха	21. март 1848.
Фердинанд I од Аустрије	2. децембар 1848.
Карло Алберт	23. март 1849.
Александар Карађорђевић	13. децембар 1858.
Леополд II Тоскански	21. јул 1859.
Изабела II од Шпаније	25. јун 1870.
Амадео I од Шпаније	11. фебруар 1873.
Александар I Батенберг	7. септембар 1886.
Милан Обреновић	6. март 1889.
Лилијуокалани	17. јануар 1893.
Пу-ји	12. фебруар 1912.
Николај II Александрович	15. март 1917.
Вилхелм II Немачки	9. новембар 1918.
Рама VII	2. март 1935.
Едвард VIII од Уједињеног Краљевства	11. децембар 1936.
Карол II Румунски	6. септембар 1940.
Реза Шах Пахлави	16. септембар 1941.
Виктор Емануел III	9. мај 1946.
Михај Румунски	30. децембар 1947.
Вилхелмина од Холандије	4. септембар 1948.
Леополд III од Белгије	16. јул 1951.
Фарук I	26. јул 1952.
Фуад II	18. јун 1953.
Шарлота од Луксембурга	12. новембар 1964.
Јулијана од Холандије	30. април 1980.
Жан од Луксембурга	7. октобар 2000.
Нородом Сиханук	7. октобар 2004.
Џигме Синге Вангчук	15. децембар 2006.
Папа Бенедикт XVI	28. фебруар 2013.
Беатрикс од Холандије	29. јануар 2013.
Хамад Бин Халифа	25. јун 2013.
Алберт II од Белгије	21. јул 2013.
Хуан Карлос I од Шпаније	19. јун 2014.
Маргарета II од Данске	14. јануар 2024.

Литература

• Dornberg, John (1996). Western Europe. Oryx Press. ISBN 9780897749435. 
• Ebrey, Patricia Buckley (1999). The Cambridge Illustrated History of China. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-66991-7. 
• Finlay, George (1854). History of the Byzantine and Greek Empires from 1057–1453. William Blackwood & Sons. 
• Loewenstein, Karl (1973). The governance of Rome. Springer. ISBN 9789024714582. 
• Rasche, Johann Christoph (1785). Lexicon universae rei numariae veterum et praecipue Graecorum ac Romanorum cum observationibus antiquariis geographicis chronologicis historicis criticis et passim cum explicatione monogrammatum. libraria Gleditschia.