Пређи на садржај

Историја древног Израела и Јудеје

С Википедије, слободне енциклопедије
Приближна мапа краљевства Исраела гвозденог доба (плаво) и краљевство Јудеја (жута), са њиховим суседима (9. век п. н. е.)

Историја древног Израела и Јудеје је позната из неколико класичних извора као што су јудаистички Танах или хебрејска Библијахришћанству познат као Стари Завет), Талмуд, етиопски Кебра Нагаст, списи Николаја Дамског, Артапана, Фила из Александрије и Јосифа, а уз које иду од стране археолога откривени египатски, моавски, асирски, вавилонски, израелитски и јудејски натписи.

Историја регија у којима ће касније настати државе Јудеја и Израел поставља посебне проблеме пред савремене историчаре. С обзиром на то да је та област повезана с причама и легендама записаним у Библији, постоји тенденција да се цела историја јужног Леванта прати готово искључиво из библијске перспективе науштрб пост-библијског периода. Археолошки налази из подручја се такође често гледају готово искључиво кроз библијску призму[1], што понекад отежава разумевање ове важне области у модерном археолошком контексту древног Блиског Истока као заокружене целине.

Неки сматрају да су та два главна извора историјских података у сукобу (в. Библија и историја за даље информације). У питању је прилично контроверзна тема, везана уз религију, политику и дипломатију.

Природа и прецизни датуми одређених догашаја, као и прецизност с којом се могу одредити су предмет сталних расправа. Не постоји библијски догађај чија се година може може потврдити екстерним изворима пре 9. века п. н. е. (успон Омрија, краља Израела). Сви ранији датуми су, стога, екстраполације. Надаље, сама Библија не даје лак материјал за израчунавање: углавном се не спомиње ниједан период дужи од нечијег животног века, па се хронологија мора посредно установити из неизбежне грешке које доноси заокруживање.

Цивилизације Израела[уреди | уреди извор]

Књига постанка почетак Израела припусује тројици патријарха жидовског, као и суседних арапскох, едомитских, моабитских и амонићанских народа, Авраму, Исаију и Јакову, од којих је последњи био познат и под именом Израел по коме је после добила име и земља. Јакоб, познат и као „лутајући Арамејац” (Поновљени закон 26:5), унук Аврамов, путовао је у Харан, дом својих предака, како би узео жену. Док се враћао из Харана у Канан, прешао је Јабок, притоку на арапској страни реке Јордан (Књига постанка 32:22-33). Пошто је од себе послао породицу и слуге, те се ноћи рвао с чудним човеком на месту званом Пениел те га питао за име. Као резултат назван је „Израел”, јер се „рвао с Богом”. Јаков је постао отац дванаест синова с Леом и Рахелом (ћерима Лабана), и њеним слушкињама Билхом и Зилпом. Њих дванаест су се сматрали „децом Израеловом”. Те приче о пореклу Израелита их прво смештају на источну обалу Јордана. Приче о Израелу се касније премештају на западну обалу започевши с причом о пустошењу Сихема (Књига постанка 34:1-33), након чега се брдовито подручје Канана почело сматрати историјском језгром подручја Израела.

Вилијам Ф. Олбрајт, Нелсон Глуек и Е. А. Спејсер су те приче из Књиге постанка сместили на крај средњег бронзаног доба и почетак средњег бронзаног доба, на темељу три тачке: лична имена, начина живота и обичаји.[2] Остали научници су, међутим, сугерисали касније датуме за Доба патријарха, јер се све то дуго времена била карактеристика живота на Древном Блиском Истоку. Сајрус Гордон наводи свој аргумент о успону номадског пасторализма и монтоеизма на крају доба Амане и сугерише како би се пре требао сместити у касно бронзано доба.[3] Џон Ван Сетерс, на темељу широког кориштења камила од стране филистејских краљева у Герару, новчаној привреди и куповини земљишта, сугерише како та прича припада гвозденом добу. Остали научници (посебно Мартин Нох и његови студенти) сматрају да је тешко утврдити временски оквир за Доба патријарха. Они сугеришу да важност библијских текстова сама по себи не повлачи њихову историјску утемељеност, него да су они важнији за опис израелитског друштва у гвозденом добу.

У последње време су студије анализе активације неутрона на брдским насељима Јан Гуневег, [4] а које је извео Хебрејски универзитет из Јерусалима, показале да су та насеља повезана с каменим добом I и II, али и доказе о доласку насељеника у ту област са североистока у складу с ранијим причама[5]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Wхителам, Кеитх (1997),"Тхе Инвентион оф Анциент Исраел: Тхе Силенцинг оф Палестиниан Хисторy (Роутледге)
  2. ^ „Халсалл, Паул (едитор)"Интернет Анциент Хисторy Соурцебоок: Исраел". Архивирано из оригинала 07. 09. 2014. г. Приступљено 21. 12. 2018. 
  3. ^ Гордон, Цyрус Х. (1997), "Генесис: Wорлд оф Мyтхс анд Патриарцхс" (Неw Yорк Университy Пресс)
  4. ^ Арцхаеометрy, Неутрон Ацтиватион Аналyсис, Јан Гуннеwег: Тхе импортанце анд процедуре оф а нуцлеар метход апплиед то тхе Провениенце оф Поттерy то леарн тхе траде анд Интеррел...
  5. ^ Исраел Финкелстеин анд Неил Асхер Силберман, "Тхе Библе Унеартхед: Арцхаеологy'с Неw Висион оф Анциент Исраел анд тхе Оригин оф итс Сацред Теxтс" (2001);ISBN 978-0-684-86912-4.

Literatura[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]