Казашки канат
Казашки канат Қазақ Хандығы Qазаq Хандyǵy قازاق حاندىعى | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| 1465–1848 | |||||||||
 Казашки канат око 18. века са модерним границама | |||||||||
| Престоница | |||||||||
| Заједнички језици | Казашки језик | ||||||||
| Религија | Ислам | ||||||||
| Влада | Монархија | ||||||||
| Кан | |||||||||
• 1465–1480 | Јанибек кан Кареј кан (први) | ||||||||
• 1841–1847 | Кенесари кан (задњи) | ||||||||
| Историја | |||||||||
• Успостављен | 1465 | ||||||||
• Укинут | 1848 | ||||||||
| Популација | |||||||||
• 1800 | 2,5 милион | ||||||||
| |||||||||
| Данас део | |||||||||
Казашки канат, (каз. Қазақ Хандығы, Qазаq Хандyǵy, قازاق حاندىعى) био је наследник Златне Хорде која је постојала од 15. до 19. века, смештене углавном на територији данашње Републике Казахстан. На свом врхунцу, ханат је владао и проширио своје територије на источну Куманију (данашњи Западни Казахстан), на већи део Узбекистана, Каракалпакстан и реке Сир Дарје са војном конфронтацијом све до Астрахана и провинције Хорасан, које су сада у Русији и Ирану, респективно. Канат се такође пружао потпору ропству, и вршио рације у суседним земљама Русије и Централне Азије, а касније је ослабљен серијом инвазија Ојрата и Џунгара. То је резултирало пропадањем и даљим распадом на три жуза, који су постепено изгубили суверенитет и били су припојени растућем Руском царству. Његово оснивање означило је почетак казахстанске државности,[1] чија је 550. годишњица прослављена 2015. године.[2]
Историја[уреди | уреди извор]
Године 1227, унутар Златне хорде[3][4][5] формирана је у степи праказахстанска држава, која је била Бела хорда.[6][7][8] Након одвајања од Златне Хорде 1361. године, Бела Хорда је на одређено време постала независна држава, понекад се удружујући са Плавом Хордом[9][10] како би поново успоставила Златну Хорду. Међутим, након смрти хана Златне Хорде, Барак кана 1428. године,[11][12][13] Златна Хорда је постала фрагментисана, а сама Бела Хорда је подељена на Узбекистански канат и Ногајску хорду (потомке владајућих монголских племена), преостала земља је подељена између Мустафе кана на југу и Мохамеда кана на северу. Узбекистанским канатом, који је доминирао већим делом данашњег Казахстана, владао је Абул-Кајр кан[14][15][16] који је био један од завереника у убиству Барак кана. Под вођством Абул-Кајр кана, Узбекистански канат је постао корумпирана, нестабилна и слаба држава која се често бавила унутрашњим проблемима. Да ствар буде гора, Ојрати су вршили препаде на сам канат. Они су пустошили номадска насеља, и већи градови су бивали пљачкани и оштећени, уз пропратне масакре цивилног живља. Мир је склопљен 1457. године између Узбека и Ојрата, након што је Абул-Кајр кан претрпео тежак пораз, због којег је изгубио репутацију међу Узбецима.
Формирање[уреди | уреди извор]
Формирање Казашког каната започело је 1459. године, када је неколико узбекистанских племена монголског порекла незадовољних владавином Абул-Кајра, на челу са два сина Барак кана, Јанибеком и Керејом, пребегло из Узбешког каната у случају познатом као Велика сеоба. Двоје браће је предводило номаде према Могулистану, на крају се населивши и успоставивши независну државу. Кан Могулистана ујединио се са њима нудећи им подршку против њихових противника. Око 200.000 номада придружило се покрету Јанибек и Кереј кана, који је имао огромну моћ и утицај, што је изазвало забринутост Абул-Кајра. Нови канат је убрзо постао заштитна држава између Могулистана и Узбекистанског каната. Иако се Јанибек и Кереј кан сматрају владарима оснивачима Казахстанског каната, Јанибек кан је тај који је у почетку имао већи део моћи. Нестрпљив да ослободи своју земљу од Абул Кајр кана, Јанибек је напао Узбекистански канат 1468. године, отпочињући Казахстански рата за независност.[17][18] Абул Кајр је, као одговор, покренуо кампању против Казаха, али је умро на путу за Зетису. Након смрти Кереј кана 1473/4 Јанибек кан је постао једини владар.
Ране године Казахстанског каната обележиле су борбе за контролу над степом против Абул-Кајровог унука, Мухамеда Шајбанија. Године 1470, Казахстанци су поразили Шајбанија код града Јасија (данашњи Туркистан), приморавши Узбеке да се повуку на југ у Самарканд и Бухару.
Године 1480, Карејов син Бурундук је постао кан. Током његове владавине, Казахстанци су успели да сакупе војску од 50.000 газија и да више пута поразе снаге Мухамеда Шајбанија дуж реке Сир Дарје. Током његове владавине, Узбеци су 1500. године закључили мир са Казахстанима, дајући тако све бивше земље Узбекистанског каната на северу Сир Дарје Казахстанском канату.
У погледу ових догађаја, Кајдар Дуглати из 16. века у свом Тарики Рашиду извештава:[19]
У то време, Абулкајр Кан је имао пуну власт у Дашти-Кипчаку. Он је био у рату са султанима од Џуџија; док су Јани Бег Кан и Карај Кан побегли пред њим у Могулистан. Исан Буга Кхан их је примио са великом чашћу и предао им Кузи Баши, који се налази близу Чуа, на западној граници Могулистана, где су живели у миру и задовољству. Након смрти Абулкајр Кана, Улус Узбека је запао у пометњу, а међу њима су се појавиле сталне свађе. Већина њих приступила је партији Карај Кана и Јани Бег Кана. Имали су око 200.000 људи и добили су име Узбег-Казак. Казашки султани почели су да владају 870. године [1465–1466] (али Бог зна најбоље), и наставили су да уживају апсолутну власт у већем делу Узбекистана, све до 940. [1533–1534].
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Казакх Кханате – 550тх анниверсарy”. е-хисторy.кз. Архивирано из оригинала 29. 10. 2019. г. Приступљено 07. 09. 2020.
- ^ „Казакхстан то Целебрате 550тх Казакх Статехоод Анниверсарy ин 2015”. Астана Тимес.
- ^ „Тхе Хисторy анд Цултуре оф тхе Голден Хорде (Роом 6)”. Тхе Стате Хермитаге Мусеум, Санкт Петерсбург. Приступљено 21. 3. 2020.
- ^ Перрие, Мауреен, ур. (2006). Тхе Цамбридге Хисторy оф Руссиа: Волуме 1, Фром Еарлy Рус' то 1689. Цамбридге Университy Пресс. стр. 130. ИСБН 978-0-521-81227-6.
- ^ „Голден Хорде”. Енцyцлопæдиа Британница. 2007. „Алсо цаллед Кипцхак Кханате Руссиан десигнатион фор Јуцхи'с Улус, тхе wестерн парт оф тхе Монгол Емпире, wхицх флоурисхед фром тхе мид-13тх центурy то тхе енд оф тхе 14тх центурy. Тхе пеопле оф тхе Голден Хорде wере маинлy а миxтуре оф Туркиц анд Уралиц пеоплес анд Сарматианс & Сцyтхианс анд, то а лессер еxтент, Монголс, wитх тхе латтер генераллy цонститутинг тхе аристоцрацy. Дистингуисх тхе Кипцхак Кханате фром тхе еарлиер Цуман-Кипцхак цонфедератион ин тхе саме регион тхат хад превиоуслy хелд сwаy, бефоре итс цонqуест бy тхе Монголс.”
- ^ „Фар Еаст Кингдомс”. Архивирано из оригинала 20. 11. 2008. г. Приступљено 07. 07. 2023.
- ^ Едwард L. Кеенан, Енцyцлопедиа Америцана артицле
- ^ Б.D. Греков анд А.Y. Yакубовски "Тхе Голден Хорде анд итс Доwнфалл"
- ^ В. Л. Егоров. Историческая география Золотой Орды. М.,1985.; А. П. Григорьев. Золотоордынские ханы 60-70-х гг. XIV века: Хронология правлений //«Историография и источниковедение стран Азии и Африки», вып VII. Л., 1983.; Белая Орда // БСЭ. Т.3. Данную точку зрения разделяют М. Г. Сафаргалиев, Г. А. Фёдоров-Давыдов, Т. И. Султанов.
- ^ Никоновская летопись. Цит. по: Ускенбай К. Улусы первых Джучидов. Проблема терминов Ак-Орда и Кок-Орда // Тюркологический сборник. 2005: Тюркские народы России и Великой степи.
- ^ „Барак кхан · Проминент фигурес”. Казакхстан Хисторy портал (на језику: енглески). Приступљено 18. 6. 2018.
- ^ Гаев 2002: 10-15, 53; Сагдеева 2005: 5, 42, 71; Почекаев 2010а: 155-156, 372; Маy 2018: 302, 304; фор тхе примарy соурцес, сее Јудин 1992, Тизенгаузен 2006, Вохидов 2006.
- ^ Олцотт, Мартха Брилл (1987). Тхе Казакхс (на језику: енглески). Хоовер Пресс. стр. 8. ИСБН 9780817993535.
- ^ ДеWеесе, Девин А. (1994) Исламизатион анд нативе религион ин тхе Голден Хорде: Баба Тüклес анд цонверсион то Ислам ин хисторицал анд епиц традитион Пеннсyлваниа Стате Университy Пресс, Университy Парк, Па., п. 345, ISBN 0-271-01072-X
- ^ Брегел, Yури (1982). „Абу'л-Каyр Кхан”. Енцyцлопæдиа Ираница. 1. Лондон; Бостон: Роутледге & Кеган Паул. стр. 331—332. Приступљено 2008-10-22.
- ^ Ноелле, Цхристине (1997) Стате анд Трибе ин Нинетеентх-Центурy Афгханистан: Тхе Реигн оф Амир Дост Мухаммад Кхан (1826–1863) Цурзон, Рицхмонд, Сурреy, УК, п. 65, ISBN 0-7007-0629-1
- ^ Brill Olcott, Martha (1995). The Kazakhs (2nd изд.). Stanford, California: Hoover Institution Press. стр. 8—9. ISBN 0-8179-9351-7.
- ^ Bakhytzhanuly Karibayev, Bereket; Kalamkas Seidalykizi, Kazybekova (октобар 2016). „PROBLEMS OF KAZAKH KHANATE FORMATION” (PDF). International Scientific and Practical Conference "WORLD SCIENCE". 4: 48, 49 — преко https://ws-conference.com.
- ^ Кензхеакхмет Нурлан (2013). Тхе Qазаq Кханате ас Доцументед ин Минг Дyнастy Соурцес. стр. 140.
Литература[уреди | уреди извор]
- Тхе Цамбридге Wорлд Прехисторy. Университy оф Цамбридге. јун 2014. ИСБН 9780521119931.
- Цхецхусхков, Игор V.; Усманова, Емма Р.; Косинтсев, Павел А. (1. 8. 2020). „Еарлy евиденце фор хорсе утилизатион ин тхе Еурасиан степпес анд тхе цасе оф тхе Новоил’иновскиy 2 Цеметерy ин Казакхстан”. Јоурнал оф Арцхаеологицал Сциенце: Репортс (на језику: енглески). 32: 102420. ИССН 2352-409X. дои:10.1016/ј.јасреп.2020.102420.
- Миллwард, Јамес А. (2007), Еурасиан цроссроадс: а хисторy оф Xињианг, Цолумбиа Университy Пресс, стр. 45—47, ИСБН 0-231-13924-1
- „Руссиан Сциентистс Хаве Дисцоверед тхе Мост Анциент Евиденце оф Хорсемансхип ин тхе Бронзе Аге - Соутх Урал Стате Университy”. www.сусу.ру. Приступљено 18. 7. 2020.
- „Тхе мост анциент евиденце оф хорсемансхип ин тхе бронзе аге”. пхyс.орг (на језику: енглески). Приступљено 18. 7. 2020.
- Босwортх, C. Е., Тхе Неw Исламиц Дyнастиес, Неw Yорк, 1996.
- Гаев, А. Г., "Генеалогија и хронологија Џучидов," Нумизматическиј сборник 3 (2002) 9-55.
- Хоwортх, Х. Х., Хисторy оф тхе Монголс фром тхе 9тх то тхе 19тх Центурy. Парт II.1. Лондон, 1880.
- Јудин, V. П., Утемиш-хаџи, Чингиз-наме, Алма-Ата, 1992.
- Маy, Т., Тхе Монгол Емпире, Единбургх, 2018.
- Почекаев, Р. Ј., Цари ордyнские: Биографии ханов и правителеј Золотој Ордy. Саинт Петерсбург, 2010а.
- Сабитов, Ж. M., Генеалогија "Торе", Астана, 2008.
- Сагдеева, Р. З., Серебрјаннyе монетy ханов Золотој Ордy, Мосцоw, 2005.
- Тизенгаузен, V. Г. (транс.), Сборник материалов относјашчихсја к истории Золотој Ордy. Извлеченија из персидских сочинении, републисхед ас Историја Казахстана в персидских источниках. 4. Алматy, 2006.
- Вохидов, Ш. Х. (транс.), Историја Казахстана в персидских источниках. 3. Муʿизз ал-ансāб. Алматy, 2006.
- „Средневековые исторические источники востока и запада” [Медиевал хисторицал соурцес еаст анд wест] (на језику: руски). 1969. Приступљено 2. 2. 2019.
- „Кереи кхан”. Атабаба. Архивирано из оригинала 5. 10. 2016. г. Приступљено 2. 2. 2019.
- „Естаблисхмент оф тхе Казакх Кханате”. QАЗАQСТАН ТАРИХY. 30. 12. 2016. Приступљено 2. 2. 2019.
- Кундакбаyева, Зханат (31. 10. 2017). Тхе Хисторy оф Казакхстан фром тхе Еарлиест Период то тхе Пресент тиме, Волуме 1.
Референце[уреди | уреди извор]
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Цуртис, Гленн Е. „Руссиан Цонтрол”. Казакстан: А Цоунтрy Студy. ГПО фор тхе Либрарy оф Цонгресс. Приступљено 19. 2. 2011.
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
