Контрапункт

У музици, контрапункт је однос између две или више музичких линија (или гласова) које су хармонијски међусобно зависне, али независне у ритму и мелодијској контури. Као композициона техника, контрапункт се налази у многим музичким стиловима, укључујући средњовековну музику, гамелан, и музику западне Африке. У контексту западне класичне музике, контрапункт се односи на текстуру полифоније, која је развијена током касног средњег века и ране ренесансе и налази се у већем делу периода заједничке праксе, посебно у бароку. Израз потиче од латинског punctus contra punctum са значењем „тачка у односу на тачку“, тј. „нота против ноте“.

У западној педагогији контрапункт се предаје кроз систем врста (погледајте испод).

Генерални принципи

Израз „контрапункт“ коришћен је за означавање гласа или чак целе композиције. Контрапункт се фокусира на мелодијску интеракцију - само секундарно на хармоније произведене том интеракцијом. По речима Џона Рана:

Тешко је написати лепу песму. Теже је написати неколико појединачно лепих песама које, када се истовремено певају, звуче као лепша вишегласна целина. Унутрашње структуре које креирају сваки од гласова одвојено морају да допринесу настајању структуре полифоније, која заузврат мора ојачати и коментарисати структуре појединачних гласова. Начин на који се то детаљно постиже је ... „контрапункт“.

Рад који је започео Гуерино Мазола (рођен 1947) дао је математичку основу теорију контрапункта. Мазолин модел посебно даје структурни (а не психолошки) темељ забрањених паралела петине и дисонантне четвртине. Октавио Огастин је проширио модел на микротонални контекст.

Примери из репертоара

Постоји много примера мелодија песама које заједно добро звуче када се изводе истовремено. На пример, „Фрер Жак“ и „Три слепа миша“ еуфонично се комбинују када се певају заједно. Бројне популарне песме које деле исту акордну прогресију такође се могу певати заједно као контрапункт. Познати пар примера је „Мој пут“ у комбинацији са „Животом на Марсу“.

Бахов троделни Изум у Ф-молу комбинује три независне мелодије:

Бахов тоделни Изум БWВ 795, тактови 7–9

Бахов тоделни Изум БWВ 795, тактови 7–9

Према пијанисти Андрасу Шифу, Бахов контрапункт утицао је на композицију Моцарта и Бетовена. У развојној секцији уводног покрета Бетовенове Сонате за клавир у Е-молу, Бетовен показује овај утицај додавањем „дивног контрапункта“ једној од главних тема.

Бетовенова пијано соната оп. 90, први покрет, тактови 110–113

Бетовенова пијано соната оп. 90, први покрет, тактови 110–113

Даљи пример флуидног контрапункта у касном Бетовеном делу може се наћи у првој оркестрарској варијацији на тему „Ода радости“ у последњем делу Бетовенове Симфоније бр. 9, тактови 116–123. Чувена тема се чује на виолама и виолончелима, док „басови додају бас-линију чија пука непредвидљивост даје утисак да се спонтано импровизује. У међувремену соло фагот додаје контрапункт који има слично импровизован квалитет.“

Бетовен, Симфонија бр. 9, финале, тактови 116–123

Бетовен, Симфонија бр. 9, финале, тактови 116–123

У прелудију опере Ричарда Вагнера Мајстори певачи из Нирнберга, истовремено се комбинују три теме из опере. Према Гордону Џејкобу, „Ово је универзално и праведно хваљено као изванредан подвиг виртуозности.“ Међутим, Доналд Товеј истиче да се овде „комбинација тема ... за разлику од класичног контрапункта, заиста се не комбинује у потпуну или еуфонију хармонију.“

Вагнерови Мајстори певачи, тактови 158–161

Вагнерови Мајстори певачи, барс 158–161

Један спектакуларни пример контрапункта са пет гласова може се наћи у финалу Моцартове Симфоније бр. 41. (Симфонија „Јупитер”) Овде се пет мелодија истовремено комбинује у „богатој таписерији дијалога“:

Моцартова симфонија бр. 41 Финале, тактови 389–396

Моцартова симфонија бр. 41 Финале, тактови 389–396

Погледајте такође инвертабилни контрапункт.

Форме контрапункта

Gradus ad Parnassum (1725) по Јохану Јосефу Фуксу дефинише модерни систем наставног контрапункта

Пример контрапункта „треће врсте“

Врсте контрапункта су развијене као педагошко средство у којем студенти напредују кроз неколико „врста“ све веће сложености, са врло једноставним делом који остаје константан познат као cantus firmus (латински за „фиксну мелодију“). Врсте контрапункта генерално композитору нуде мање слободе од других типова контрапункта и зато се то назива „строгим” контрапунктом. Ученик постепено стиче способност писања „слогодног” контрапункта (то јест, мање ригорозно ограниченог контрапункта, обично без кантус фирмуса) према датим правилима. Ова идеја је постојала бар од 1532. године, када је Ђиовани Марија Ланфранко описао сличан концепт у својој књизи Scintille di musica (Бреша, 1533). Млетачки теоретичар из 16. века, Зарлино разрадио је идеју у свом утицајном делу Успостављање хармоније. Контрапункт је први пут у кодификованом облику представио Лодовико Закони 1619. године у својим Музичким вежбама. Закони је, за разлику од каснијих теоретичара, укључио неколико додатних контрапунктних техника, као што је инвертибилни контрапункт.

Literatura

• Sachs, Klaus-Jürgen; Dahlhaus, Carl (2001). „Counterpoint”. Ур.: Stanley Sadie; John Tyrrell. The New Grove Dictionary of Music and Musicians (second изд.). London: Macmillan Publishers. 
• Salzer, Felix; Schachter, Carl (1989). Counterpoint in Composition: The Study of Voice Leading. New York: Stanley Persky, City University of New York. ISBN 023107039X. 
• Kurth, Ernst. (1991). „"Foundations of Linear Counterpoint"”. Ernst Kurth: Selected Writings. Cambridge University Press. ISBN 0-521-35522-2. . selected and translated by Lee Allen Rothfarb, foreword by Ian Bent, p. 37–95. Cambridge Studies in Music Theory and Analysis 2. Cambridge and New York: Cambridge University Press. Paperback reprint 2006. (cloth); Kurth, Ernst (2. 11. 2006). Ernst Kurth: Selected Writings. Cambridge University Press. ISBN 0-521-02824-8. CS1 одржавање: Формат датума (веза). (pbk)
• Mazzola, Guerino; et al. (2015). Computational Counterpoint Worlds. Heidelberg: Springer. CS1 одржавање: Експлицитна употреба et al. (веза)
• Prout, Ebenezer (1890). Counterpoint: Strict and Free. London: Augener & Co. 
• Spalding, Walter Raymond (1904). Tonal Counterpoint: Studies in Part-writing. Boston, New York: A. P. Schmidt. 
• Kennan, Kent (1999). Counterpoint (fourth изд.). Upper Saddle River, New Jersey: Prentice-Hall. стр. 4. ISBN 0-13-080746-X. 
• Arnold, Denis.; Scholes, Percy A. (1983). The New Oxford Companion to Music. Oxford: Oxford University Press. стр. 1877–1958. ISBN 0193113163. OCLC 10096883. 
• Katz, Adele (2007). Challenge to Musical Tradition: A New Concept of Tonality. New York: A. A. Knopf. стр. 340. ISBN 978-1-4067-5761-3.  ). Reprinted New York: Da Capo Press, 1972; reprinted n.p.: Katz Press
• Cunningham, Michael (2007). Technique for Composers. стр. 144. ISBN 978-1-4259-9618-5. 
• Spilker, John D., "Substituting a New Order": Dissonant Counterpoint, Henry Cowell, and the network of ultra-modern composers Архивирано 2011-08-15 на сајту Wayback Machine, Ph.D. dissertation, Florida State University College of Music, 2010.
• Anon. „Species Counterpoint” (PDF). Faculty of Fine Arts, University of Victoria, Canada. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 10. 2018. г. Приступљено 16. 5. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза) (archive from 23 October 2018)
• Fux, Johann Joseph 1660-1741 (1965). The study of counterpoint from Johann Joseph Fux's Gradus ad parnassum (Rev. изд.). New York: W. W. Norton. 
• Hendrik van der Werf. "Early Western polyphony", Companion to Medieval & Renaissance Music. Companion to Medieval and Renaissance Music. Oxford University Press. 1997. ISBN 0-19-816540-4. 
• Margaret Bent (1999). „The Grammar of Early Music: Preconditions for Analysis”. Tonal Structures of Early Music. New York: Garland Publishing. 1998. ISBN 0-8153-2388-3. 
• DeVoto, Mark (2015). „Polyphony”. Encyclopædia Britannica Online. Приступљено 2015-12-01. 
• Jordania, Joseph (2011). Why do People Sing? Music in Human Evolution. Logos. стр. 13—37. ISBN 978-9941-401-86-2. 
• Bruno Nettl (1961). „Polyphony in North American Indian music”. Musical Quarterly. 47: 354—62. 
• Jordania, Joseph (2006). Who Asked the First Question? The Origins of Human Choral Singing, Intelligence, Language and Speech (PDF). Tbilisi: Logos. ISBN 99940-31-81-3. Архивирано из оригинала (PDF) 7. 3. 2012. г. CS1 одржавање: Формат датума (веза)

Spoljašnje veze

• An explanation and teach yourself method for Species Counterpoint
• An Introduction to Species Counterpoint Архивирано на сајту Wayback Machine (18. фебруар 2020)
• нтолл.орг: Специес Цоунтерпоинт бy Ницхолас Х. Толлервеy
• Принциплес оф Цоунтерпоинт Архивирано на сајту Wayback Machine (11. септембар 2013) бy Алан Белкин
• Орима: Тхе Хисторy оф Еxпериментал Мусиц ин Нортхерн Цалифорниа: Он Диссонант Цоунтерпоинт бy Давид Ницхоллс фром хис Америцан Еxпериментал Мусиц: 1890–1940
• Виргиниа Тецх Мултимедиа Мусиц Дицтионарy: Диссонант цоунтерпоинт еxамплес анд дефинитион
• Де-Мyстифyинг Тонал Цоунтерпоинт ор Хоw то Оверцоме Yоур Феар оф Цомпосинг Цоунтерпоинт Еxерцисес Архивирано на сајту Wayback Machine (3. мај 2015) бy Цхристопхер Дyлан Баилеy, цомпосер ат Цолумбиа Университy
• Цоунтерпоинтер:Софтwаре туториал фор тхе студy оф цоунтерпоинт бy Јеффреy Еванс
• "Бацх ас Цонтрапунтист" Архивирано на сајту Wayback Machine (12. новембар 2020) бy Дан Броwн, мусиц цритиц фром Цорнелл Университy, фром хис wеб боок Wхy Бацх?
• "цонтрапунтал—а цоллаборативе артс пројецт бy Бењамин Скеппер"