Пређи на садржај

Логор за Немце у Секићу

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Логор за Немце у Секићу
Концентрациони логор
Једна од типичних швапских кућа у логору
МестоСекић, Војводина
Под контролом СФРЈ
КомандантСтеван Гал, Ђура Цујзек, Мирко Груловић
Постојао1944—1946.
Број затвореникаоко 7.000

Логор за Немце у Секићу био је један од 41 логора широм Војводине у којима је било заточено око 140.000 углавном старијих особа, жена, деце и болесних.[1] Логор је основан на захтев Органа Одељења заштите народа (ОЗН) који је контролисао Секић од 17. новембра 1944. године, све до преузиманаја власти од стране Команда села, или у пуном називу „Команда села под нарочитим режимом“), када је читаво село претворено у логор. Готово све куће (око 1.000) намењене су за смештај Немаца, у којима се затекао намештај и до преко 6.500 лица, колико је и износио највећи број логораша. Поред домаћих, секићких Шваба, које су се нашле заточене у свом селу још од 19. октобра 1944. године, у логор су пристизати и други, из околине, Бачке Тополе, Суботице. Секић се после рата назван Ловћенац.

У ову ситуацију мештане Секића довело је прихватање политике и праксе националсоцијализма који је бујао у Немачкој, и одредио им и послератну судбину. Колективно су стављени ван закона и натерани да проживе искуства логора слично оном које су искусили милиони Јевреја, Словена и Рома у доба Рајха.

У овом случају логори за Немце нису били средство за „коначно решење", физичко уништење читавих народа, него само успутна станица за исељавање већине војвођанских Немаца. Тиме ће Немци из Секића, постати један од најизразитијих примера у процесу нестајања немачке народносне групе, односно измена етничке структуре Војводине у периоду након рата.[2]

Предуслови[уреди | уреди извор]

На основу урбариума Калочке бискупије, 1543. године Секић се први пут помиње под словенским именом „Сзекитy“ (Секић). Током 1580. године место је имало 31, а 1590.- 37 опорезованих кућа. У поседу властелина Веселењи Ференца, 1652. године помиње се под називом Сзекетицс (Секетич), а 1731. и 1751. године као пуста Секитсцх (Секич).[3] Име места 1853. године било је – Сзегхегy (Сегхеђ), што ће као званичан назив остати све до промена насталих по уласку места у јужнословенску државу, Краљевину Југославију, када се 1922. године назив мења у – Секић.[4]

Становници Секића су у великој већини били су Немци евангелистичке вере, који су као колонисти, дошлу у ово село из јужне Немачке, рајнске области, Лотарингије и Виртенберга, у последњим деценијама 19. века. Захваљујући помоћи државе, по доласку у село, ови вредни пољољопривредници и занатлије успели су у кратком времену да привредно ојачају своју заједницу и своје место.

Број становника кретао се од 4.134, 1885. године до 4.936, 1900. године. Највише је било Немаца 4.664, затим Мађара 271. Село је заузимало простор од 6.837 катастарских јутара.

Мада се већина становништва бавила пољопривредом у Секићу се крајем 19. века јављају и нека индустријска постројења. О степену привредног развоја насеља, сведочи и послератни списак конфискованих некретнина у којем се наводи неколико индустријских погона.

Зашто је основан логор?

Немци из Секића пример су тесне повезаности са матицом, чак немогућности одвајања од историјских токова који управљали немачким народом, а који су зацртани далеко од њих и бачке равнице у којој су живели пет генерација.

Њихово прихватање политике и праксе националсоцијализма који је бујао у Немачкој, одредило им је и послератну судбину.

Колективно су стављени ван закона и натрани да окусе искуства логора слично попут милиона Јевреја, Словена и Рома у доба Рајха.

У овом случају логори нису били средство за „коначно решење“, физичко уништење читавих народа, него само успутна станица за исељавање већине војвођанских Немаца.

Колонизирани и сами крајем 18. века, Немци секићани, који су преживели логор,биће принуђени да напусте плодну бачку равницу и препусте своје куће и имања новим колонистима. Тиме ће Немци из Секића, постати један од најизразитијих примера у процесу нестајања немачке народносне групе, односно измена етничке структуре Војводине у периоду након рата.

Стеван Мачковић: Логор за Немце у Секићу (1944—1946)

У Југославији је 1921. године било 505.710 Немаца,[а] Они су у том период чинили најбројнију националну мањину у земљи. Тако је Бачка, захваљујући бројности немачких насеобина и укупном броју Немаца који је чинио 22% од укупног становништва, била с правом сматрана за центар Немаца у читавој Југославији. У срезу Бачка Топола било их је тада 7.397.[6]

На територији среза Бачка Топола, где је пре рата живело око 8.000 Немаца, децембра 1945. године остало је само 59 на слободи.[7] Преостали Немци, махом жене, деца и старци, који нису избегли завршили су по логорима.[8]

Са јачањем режима у Немачкој пред Други светски рат и на првим територијалним проширењима, расла је и снажила организација немаћког Културбунда, Швапско-немачког културног савеза, (Сцхwабисцх Деутсцхер Културбунд) чија је „целокупна делатност током 1939-1941 године била неприкривено националсоцијалистичка широм Војводине.[9] Немачка национална мањина, излагана идеолошко пропагандном утицају нацистичке Немаћке, све више је била уверена да представља „расно језгро“ на које ће се Трећи Рајх ослањати у свом продору продора ка југоисточној Европи.[10] Широка мрежа месних организација, обухватила је око 95% немачког становништва Војводине.[11]

Пред рат, 1940. године у Бачкој је било 79 месних група Швапско-немачког културног савеза. Њеним члановима сматрали су се не само потписници приступнице, него и сви чланови породице, којих је те године у Југославији било преко 300.000.[12] Након мађарске окупације Бачке, организација Волксбунда (Народни савез Немаца у Мађарској) обухватиће и бачки Културбунд.

У току Другог светског рата примарни задатак бачких Немаца, одређен од старне врха Рајха, требало је да буде њихов допринос укупним немачким ратним операцијама, пре свега кроз добровољно приступање СС јединицама. По овој директиви око 20.500 особа (или 90% мушкараца између 18 и 35 године живота), приступило је у СС формације,[11] док је око 17.000 других, мобилисано након немачке окупације Мађарске.[11] У Секићу је, као и широм Бачке, на почетку рата вођена велика пропагандна акција за добровољно приступање у СС јединице.

Слом фашистичких сила и крај Другог светског рата, довео је до активирања планова за евакуацију немачке војске и бачких Немаца из Југославиле.

Сва немачка места у Југославији евакуисана су организовано по посебним плановима, тако да су након избегличког таласа у Војводини остали махом старци, жене и деца.[14] Како је одлука за евакуацију у Секић дошла касније, тек 18.10. када се већ нашао у потпуном окружењу, жене, деца и старци који су у том тренутку и чинили готово све становнике Секића, нашли су се на милости и немилости војних снага дотадашњих противника, партизана, који су тријумфално наступали као победници и ослободици. По делимично сачуваним списковима тада се 2.199 секићана – Немаца затекло у селу које ће убрзо бити претворено у логор, под командом Војне управе Војводине.

Оснивање и почетака рада логора[уреди | уреди извор]

Логор је основан на основу Наредбе Команде подручја Суботица бр. 110 од 18.1 новембра 1944. године, када је након тога датума почео масовни смештај Немаца у логор у Секићиу.[15] Попуна логора се наставила и у наредном периоду. На поименичном списку, у коме је, за сваког наведен и број главне књиге, евиденција је закључена са бројем 8.588.[16]

Бројно стање логораша у Секићу, које је на дан оснивања логора 18. јула 1945. године износило 5.848,[17] непрестано се мењало из дана у дан, нарочито по пристизању већих група. Тако је нпр. од 14. до 22. јула пристигло укупно 778 Немаца, нових логораша. Поред Немаца 22. јула 1945. године, у логору Секић, било је и 50 Мађара и 27 лица других народности.

Бројно стање логораша (април — децембар 1945)

Месец и година Број логораша
Арил 1945. 5.915
Јул 1945. 5.072
Август 1945. 6.531 (18. августа) до 5.990 (23. августа)
Септембар 1945. 5.915 (5. септембра) до 6.330 (22. септембра)
Новембар 1945. 1.545
Децембар 1945. 1.560 (3. децембра) до 1.545 (22 децембра)

Кретање броја становника у Секићу 1945.[уреди | уреди извор]

Извештај о броју становништва у Бачкотополском срезу из септембра 1945. године даје податке о укупно 70.807 становника. У Секићу их је било 9.314, од чега 6.692 логораша и 2.622 слободних грађана, претежно колониста. У децембру исте године забележено је само 59 Немаца - слободњака. На нивоу читаве Војводине јула 1946. године Немаца - слободњака је укупно било - само 9.559.[18] Тада је евидентиран и број домаћинстава у Бачкотополском округу. Најмањи број - 472, је био управо у Секићу.[19][б] Већ крајем новембра исте године, након прилива нових колониста из Црне Горе, број домаћинстава се попео на 4.447. Број кућа у Секићу 20. новермбра 1945. године је износио 1.183. У Бачкој Тополи је, по истом извору било 4.434 кућа и 6.452 домаћинстава.[20][21]

Услови који су владали у логору[уреди | уреди извор]

О обезбеђивању услова за живот логораша, почевши од оног елементарног, исхране, довољно говори само једна реченица команданта логора:

Зато је међу логорашима због лоших услова живота и недостатка соли и намирница за исхрану, владале константне епидемије трбушне инфекције које су односиле највише жртава међу децом и старијим особама. Само за период од 112 дана у 1945. години умрло је 156 лица или према статистичкој процена за читаву 1945 годину, број умрлих је достигла број од 450 до 500. На укупан број логораша, који је износио, до краја новембра 1945, од 5.000 до преко 6.000, смртност је износило око 10%. Месечно је умирало 1-2 логораш, а било је периода када је за 2 недеље било 15 смртних случајева међу децом. Од 24.6. до 12.7. 1945. умрло је 49 логораша, 23 мушкараца и 26 жена. Током јула, болест је узела толико маха, да је однела укупно 59 живота, од тога 20 дечјих.[24] У августу 1945. настављена је епидемија, одкоје је умрло 15. логораша, од тога 5 деце. Узрок смрти био је гастроентеритис.

Логор је имао своју болницу у којој су радили логораши, 1 лекар, 3 бабице и 1 болничарка.[25] Нешто касније (13.11.1945) у секићку болницу упућени су и Немци, ратни заробљеници, који су радили у Руској болници.[26]

Све време логораши су били без контакта са спољним светом. Дневно су пребројавани и евидентирани за поштеду, уз лекарско уверење. Тако је према једној евиденцији с краја септембра 1945. било 6.330 логораша и то: деце: 1.959, старих 2.002, болесних 319, спосбних за рад: 2050.[27]

Од септембра 1945. године већи део логораша пребачен је на рад у Крушевље, крај Сомбора,[28] а преостали логораши запослени су у Секићу[тражи се извор] Они су обављали пољопривредне радове, бербу сунцокрета и грожђа. Како слободне радне снаге није било довољно, након бербе и они су упућени у Централни логор Крушевље.

Логораши су имали тачно утврђен распоред живота и рада:

  • Устајање у 5,
  • Доручак од 5 до 5.30,
  • Полазак и преподневни рад од 6 до 12.30,
  • Ручак од 12.30 до 14,
  • Поподневни рад од 14 до 19
  • Спавање у 21 часова.

Крај логора за Немце у Војводини и судбина логораша[уреди | уреди извор]

Исељавање логора почело је 3. октобра 1945. године, на основу наредбе шефа одсека за логоре при Главном НОО Војводине, Стевана Варге, и настављено је и наредних месеци све до септембра 1946, како би се обезбедило место за прихват придошлих колониста из других делова Југославије (за које су била предвиђена напуштена и конфискована имања и куће секићких Немаца).[29]

Након што су преживели Немци Секићани (колонизовани и сами крајем 18. века), напустили насеље и плодну бачку равницу њихове куће и имања запосели су колонисти, око 1.000 породица из Црне Горе, који су насељу дали ново име у складу са својим пореклом — Ловћенац, 1947. године.[30]

Са почетком исељавања број логораша се знатно смањио. Њихов највећи број који је достизао готово 7.000, у наредном периоду ће се смањити на око 1.500. За исељавање је направљена селекција, по критеријуму радне способности. Способни за рад, њих 1.559 остало је у Секићу, како би били ангажовани на пољопривредним радовима, а остали су расељени у друге логоре у Војводини.[31]

Цивилни логор из Секића, коначно је престао је са радом септембра 1946. године, када је остатак логораша пребачен у предграђе Суботице у Чантавирску улицу. Након што је логор премештен, омогућено је довршавање процеса колонизације и насељавања колониста из Црне Горе у Секић.

I остали логори за Немце у Војводини коначно су распуштени до краја 1948. године, када су Немци, њих укупно 24.491 добили југословенско држављанство, док су остали поднели молбе за исељавање у Немачку.[1] По попису из 1951. године у Војводини је живело 26.294 држављана немачке народности.[1]

Исељавање Немаца је настављено и у наредном периоду, због развијеног осећања неравноправности са осталим народностима и „бесперспективности“ немачке мањине у даљем друштвеном развоју СФР Југославије, око 80% свих Немаца изразило је жељу за напуштањем Југославије.[28]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ У немачким публикацијама се презентовао знатно већи укупан број Немаца – 710.000, а од тога у Бачкој 173.796.[5]
  2. ^ У Малом Иђошу је било 7512 становника и 2250 домаћинстава, у Фекетићу 5050 становника и 1620 домаћинстава...

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Попов Јелена, Народни фронт у Војводини 1944-1953, Нови Сад 1986, ст. 267.
  2. '^ Стеван Мачковић: Логор за Немце у Секићу (1944—1946) стр. 74.
  3. ^ Бáсц Бодрог вáрмегyе, (уредник др Боросзкy Саму), Будапест 1909, ст. 150-151.
  4. ^ Милица Марковић, Географско – историјски именик насеља Војводине, Нови Сад 1966, ст. 211.
  5. ^ Јосип Мирнић, Немци у Бачкој у Другом светском рату, Нови Сад 1974, ст. 25.
  6. ^ ИАС, Ф:47.I 22/1919, 1921.
  7. ^ ИАС,Ф:70.100.27011
  8. ^ ИАС,Ф:70.84.16365
  9. ^ Љубодраг Димић, Културна политика Краљевине Југославије 1918–1941, III, Београд 1997, ст.50.
  10. ^ Љубодраг Димић, Културна политика Краљевине Југославије 1918–1941, III, Београд 1997, ст. 55.
  11. ^ а б в г Јосип Мирнић, Немци у Бачкој у Другом светском рату, Нови Сад 1974, ст. 338.
  12. ^ Јосип Мирнић, Немци у Бачкој у Другом светском рату, Нови Сад 1974, ст. 335.
  13. ^ Јосип Мирнић, Немци у Бачкој у Другом светском рату, Нови Сад 1974, ст. 340.
  14. ^ ИАС, Ф:70.45.1826
  15. ^ ИАС,Ф:70.158.362
  16. ^ ИАС,Ф:168
  17. ^ ИАС,Ф:70.79.686
  18. ^ Александар Касаш, Мађари у Војводини 1941-1946, Нови Сад, 1996, 198.
  19. ^ ИАС, Ф: 70.86.17180.
  20. ^ ИАС , Ф: 70.101.27 279.
  21. '^ Стеван Мачковић: Логор за Немце у Секићу (1944—1946) стр. 54—55.
  22. ^ Библиографија Српског архива за целокупно лекарство (1918-1941). Београд, 1948.
  23. ^ Либман Е. Грађа за Медицинску библиографију Суботице (1828-2005). Суботица, 2008.
  24. ^ ИАС,Ф:70.79.13748
  25. ^ ИАС.Ф:70.85.16511
  26. ^ ИАС,Ф:70.85.16668
  27. ^ ИАС,Ф:70.26403.142
  28. ^ а б Попов Јелена, Народни фронт у Војводини 1944-1953, Нови Сад 1986, ст. 268
  29. ^ ИАС,Ф:70.93.21813
  30. ^ Закон о административно-територијалној подели АП Војводине, Службени лист АПВ, бр 40, 9.10.1946, 1.
  31. ^ ИАС,Ф:70.97.24524

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Logor_za_Nemce_u_Sekiću&oldid=27420473”