Пређи на садржај

Макс Штајнер

С Википедије, слободне енциклопедије
Макс Штајнер
Греyсцале пхотограпх оф Маx Стеинер wитх а пиано
Штајнер компонује
Пуно имеМаксимилијан Раул Штајнер
Име по рођењуМаxимилиан Раоул Стеинер
Друга именаМаx Стеинер
Датум рођења(1888-05-10)10. мај 1888.
Место рођењаБеч
 Аустроугарска (данас Аустрија)
Датум смрти28. децембар 1971.(1971-12-28) (83 год.)
Место смртиХоливуд, Калифорнија
 САД
ПребивалиштеСАД
Држављанствоаустријско, америчко (натурализован 1920)
ЗанимањеКомпозитор, аранжер, диригент
Активни период1903–1965

Максимилијан Раул Штајнер[1] (10. мај 1888 – 28. децембар 1971) био је амерички музички композитор за позориште и филмове аустријског порекла, као и диригент. Свој таленат је испољио од малих ногу. Као дете је своју прву оперету дириговао када му је било дванаест година, а кад је имао петнаест година постао професионални музичар који је радио с пуним радним временом, било да је компоновао, уређивао или дириговао.

Штајнер је радио у Енглеској, потом на Бродвеју, а 1929. године преселио се у Холивуд, где је постао један од првих композитора који је написао партитуре за музику за филмове. Називају га „оцем филмске музике”, будући да је Штајнер одиграо велику улогу у стварању традиције писања музике за филмове, заједно са композиторима Димитријем Тиомкином, Францом Ваксманом, Ерихом Волфгангом Корнголдом, Алфредом Њуманом, Бернардом Херманом и Миклошом Рожом.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Ране године (1888–1907)

[уреди | уреди извор]
Макс Штајнерово родно место у Бечу данас, Praterstraße 72

Макс Штајнер је рођен 10. маја 1888. године у Аустроугарској, као једино дете у богатој пословној и позоришној породици јеврејског порекла.[2][3][4] Име је добио по свом деди по оцу Максимилијану Штајнеру (1839–1880), који је заслужан за то што је први наговорио Јохана Штрауса II да пише за позориште и био је утицајни менаџер бечког историјског Позоришта ан дер Виен.[5] Његови родитељи били су Мари Јосефин/Мирјам (Хасиба) и мађарски Јеврејин Габор Штајнер (1858–1944, рођен у Темишвару, Краљевина Мађарска, Аустријско царство), бечки импресарио, руководилац карневалских изложби и проналазач, одговоран за изградњу Виен Рисенрада.[6] Његов отац је охрабрио Штајнеров музички таленат и дозволио му је да диригује америчку оперету у својој дванаестој години, Бел из Њујорка, што је омогућило Штајнеру да стекне рано признање аутора оперете, Густава Керкера.[5] Штајнерова мајка Мари била је плесачица у сценским продукцијама које је његов деда постављао док је био млад, али касније се укључила у ресторански посао.[7]‍:26,37[8]‍:56 Његов кум био је композитор Ричард Штраус, који је снажно је утицао на Штајнерово будуће дело.[9][10]‍:52 Штајнер је често придавао заслуге своју породици за надахнуће његових раних музичких способности. Већ са шест година Штајнер је похађао три до четири сата клавира недељно, али често му је то било досадно. Због тога би самостално вежбао импровизацију. Отац га је подстицао да пише своју музику. Штајнер је своју рану импровизацију навео као утицај на његов укус у музици, посебно његово интересовање за музику Клода Дебисија која је за то време била „авангардна”.[11]‍:2 У младости је започео своју композицијску каријеру кроз рад на маршевима за пуковске бендове и хит песме за шоу који је припремао његов отац.[11]‍:2

Његови родитељи су га послали на Бечки технолошки универзитет, али он је изразио мало интересовања за сколастичке предмете. Уписао се на Империјалну музичку академију 1904. године,[12] где је, због свог изузетног музичког талената и приватног вежбања са Робертом Фуксом и Густавом Малером, за само годину дана завршио четверогодишњи курс и освојио златну медаљу са академије у својој петнаестој години.[13]‍:73 Он је проучавао разне инструменте, укључујући клавир, оргуље, виолину, контрабас и трубу. Његов омиљени и најбољи инструмент био је клавир, али признао је важност познавања карактеристика осталих инструмената. Такође је похађао курсеве хармоније, контрапункта и композиције.[8]‍:56[11]‍:2 Заједно са Малером и Фухсом, као своје учитеље је наводио Феликса Вејнгартнера и Едмунда Ејслера.[11]‍:2

Почетак музичке каријере (1907–1914)

[уреди | уреди извор]

Музика Едмунда Ајслера је извршила рани утицај на комаде Макса Штајнера;[11]‍:2 међутим, један од његових првих увода у оперете био је Франц Лехар који је неко време радио као војни вођа оркестра за позориште Штајнеровог оца.[11]‍:3 Штајнер је одао почаст Лехару кроз оперету направљену по узору на Лехарову Веселу удовицу коју је Штајнер поставио 1907. године у Бечу.[11]‍:3 Ајслер је био познат по својим оперетама, иако је Рихард Траубнер критиковао либрето као веома сиромашан, са прилично једноставним стилом, музику која се често превише ослања на стил бечког валцера.[14] Као резултат тога, када је Штајнер почео да пише комаде за позориште, био је заинтересован за писање либрета као и његов учитељ, али је остварио минималан успех. Међутим, многи од његових будућих филмова као што су Дарк Вицторy (1939), Ин Тхис Оур Лифе (1941), и Ноw, Воyагер (1942) често су имали мелодије валцера под утицајем Ајслера.[11]‍:2 Према аутору књиге Маx Стеинер'с „Ноw, Воyагер” Кејт Дабни, Штајнер је такође могао бити под утицајем Феликса Вајнгартнера који је дириговао Бечком опером од 1908. до 1911. Иако је ишао на часове композиције код Вајнгартнера, као дечак, Штајнер је одувек желео да буде одличан диригент.[11]‍:3

Између 1907. и 1914. Штајнер је путовао између Британије и Европе да би радио на позоришним представама.[11]‍:4 Штајнер је први пут ушао у свет професионалне музике када је имао петнаест година. Написао је и дириговао оперету Лепа Гркиња, али је његов отац одбио да је постави рекавши да није довољно добра. Штајнер је однео композицију конкурентском импресарију Карлу Тушлу који је понудио да је продукује. На Штајнерово задовољство, приказивала се у позоришту Орфеум годину дана.[8]‍:58 То је довело до могућности да се друге представе воде у разним градовима широм света, укључујући Москву и Хамбург. По повратку у Беч, Штајнер је затекао оца у стечају. Имајући потешкоћа у проналажењу посла, преселио се у Лондон (делимично да би пратио енглеску играчицу коју је упознао у Бечу).[8]‍:58 У Лондону је позван да диригује Лехаровом Веселом удовицом. У Лондону је боравио осам година диригујући мјузиклима у Дејли Театру, Аделфију, Хиподрому, Лондонском павиљону и Зимским вртовима Блекпула..[5] Штајнер је оженио Биатрис Тилт 12. септембра 1912. Тачан датум њиховог развода је непознат.[15]

У Енглеској, Штајнер је писао и водио позоришне представе и симфоније. Али почетак Првог светског рата 1914. узроковао да буде интерниран као непријатељски странац.[16] Срећом, спријатељио се са војводом од Вестминстера, који је био обожаватељ његовог рада, и добио је документе за одлазак у Америку, иако му је новац заплењен. У Њујорк је стигао у децембру 1914, са само 32 долара.[5] Пошто није могао да нађе посао, прибегао је прозаичним пословима као што је преписивач за Хармс Мусиц Публисхинг, што га је брзо довело до послова оркестрирања сценских мјузикала.[8]‍:58

Бродвејска музика (1914–1929)

[уреди | уреди извор]

У Њујорку, Макс Штајнер се брзо запослио и петнаест година радио као музички директор, аранжер, оркестратор и диригент бродвејских продукција. Ове продукције укључују оперете и мјузикле које су написали Виктор Херберт, Џером Керн, Винцент Јуманс и Џорџ Гершвин, између осталих. Штајнерове заслуге укључују: Скандале Џорџа Вајта (1922) (режија), Брескве (1923) (композитор) и Дамо, буди добра (1924) (диригент и оркестратор).[17] Са двадесет седам година, Штајнер је 1915. постао музички директор Фокс филма.[18] У то време није било посебно написане музике за филмове и Штајнер је оснивачу студија Вилијаму Фоксу рекао своју идеју да напише оригиналну музику за Тхе Бондман (1916). Фокс се сложио и саставили су оркестар од 110 чланова који ће пратити пројекције.[19] Док је радио на Бродвеју, оженио се Одри ван Лу 27. априла 1927. Развели су се 14. децембра 1933. године.[17] Године 1927, Штајнер је оркестрирао и дириговао Хари Тирнијев мјузикал Рио Рита. Сам Тирни је касније затражио од РКО Пицтурес у Холивуду да ангажује Штајнера да ради у њиховим одељењима за музичку продукцију. Вилијам ЛеБарон, шеф продукције РКО-а, отпутовао је у Њујорк да гледа како Штајнер диригује и био је импресиониран Штајнером и његовим музичарима, од којих је сваки свирао неколико инструмената. На крају, Штајнер је постао холивудски стваралац.[5] Штајнерова последња продукција на Бродвеју била је Сонс О' Гунс 1929. године.[5]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Ин хис аутобиограпхy, Стеинер статес хис фулл наме ас "Маxимилиан Раоул Wалтер Стеинер". Хоwевер, "Wалтер" ис нот он хис биртх регистер ат тхе ИКГ ин Виенна, нор он анy отхер оффициал доцумент пертаининг то хис лифе. Ин аддитион, тхе реасонс хе ментионед тхис наме аре ункноwн. Тхерефоре, ит схоулд нот бе инцлудед ин тхе артицле.
  2. ^ Палмер, Цхристопхер. Тхе Цомпосер ин Холлywоод, "Маx Стеинер: Биртх оф ан Ера", Марион Боyарс Публисхерс (1990) пп. 15–50
  3. ^ Неале, Стеве, ур. (2012). Цлассицал Холлywоод Реадер. Роутледге. стр. 235. 
  4. ^ Волков, Схуламит (2006). Германс, Јеwс, анд Антисемитес: Триалс оф Еманципатион. Цамбридге Университy Пресс. стр. 42. 
  5. ^ а б в г д ђ Тхомас, Тонy. Маx Стеинер: Виенна, Лондон, Неw Yорк, анд Финаллy Холлywоод, Маx Стеинер Цоллецтион, Бригхам Yоунг Университy 1996
  6. ^ Рубеy, Норберт; Сцхоенwалд, Петер (1996). Венедиг ин Wиен: Тхеатер- унд Вергнüгунгсстадт дер Јахрхундертwенде. Уеберреутер Царл. ИСБН 978-3-8000-3542-7. 
  7. ^ МацДоналд, Лауренце Е. (2013). Тхе Инвисибле Арт оф Филм Мусиц: А Цомпрехенсиве Хисторy (2нд изд.). Ланхам, Марyланд: Тхе Сцарецроw Пресс. ИСБН 9780810883987. 
  8. ^ а б в г д Тхомас, Тхомас (1991). Филм Сцоре: Тхе Арт & Црафт оф Мовие Мусиц. Бурбанк, Цалифорниа: Редwоод Пресс. 
  9. ^ „Маx Стеинер”. Холлywоод ин Виенна. Архивирано из оригинала 23. 01. 2021. г. Приступљено 12. 12. 2019. 
  10. ^ Еванс, Марк (1975). Соундтрацк: Тхе Мусиц оф тхе Мовиес. Неw Yорк: Хопкинсон анд Блаке. ИСБН 9780911974195. 
  11. ^ а б в г д ђ е ж з и Даубнеy, Кате (2000). Маx Стеинер'с Ноw, Воyагер: А Филм Сцоре Гуиде. Wестпорт, ЦТ: Греенwоод Пресс. ИСБН 9780313312533. 
  12. ^ Wегеле, Петер (2014). Маx Стеинер: Цомпосинг, Цасабланца анд тхе Голден Аге оф Филм Мусиц,. Блуе Ридге Суммит: Роwман & Литтлефиелд Публисхерс. стр. 47—74. 
  13. ^ Тхомас, Тонy (1979). Филм Сцоре: Тхе Виеw фром тхе Подиум. Цранбурy, Неw Јерсеy: А.С. Барнес анд Цо. ИСБН 9780498023583. 
  14. ^ Траубнер, Рицхард (1983). Оперетта: А Тхеатрицал Хисторy. Гарден Цитy, Неw Yорк: Доубледаy & Цомпанy, Инц. стр. 296–7. ИСБН 0385132328. 
  15. ^ „Тхе Маx Стеинер Цоллецтион”. Филм Мусиц Арцхивес. МСС 1547: L.Том Перрy Специал Цоллецтионс, Харолд Б. Лее Либрарy, Бригхам Yоунг Университy. Приступљено 7. 6. 2018. 
  16. ^ Броок, Винцент. Дривен то Даркнесс: Јеwисх Емигре Дирецторс анд тхе Рисе оф Филм Ноир, Рутгерс Унив. Пресс (2009) п. 215
  17. ^ а б Леанеy, Едwард А. (1996). „А Маx Стеинер Цхронологy”. Ур.: D'Арц, Јамес; Гиллеспие, Јохн Н. Тхе Маx Стеинер Цоллецтион. Прово, Утах: Специал Цоллецтионс анд Манусцриптс, Харолд Б. Лее Либрарy, Бригхам Yоунг Университy. 
  18. ^ Сањек, Русселл (1988). Америцан Популар Мусиц анд Итс Бусинесс: Фром 1900 то 1984Неопходна слободна регистрација. УК: Оxфорд Университy Пресс. стр. 11. ИСБН 978-0-195-04311-2. 
  19. ^ Росенберг, Бернард; Силверстеин, Харрy (1970). Тхе Реал ТинселНеопходна слободна регистрација. Неw Yорк: Мацмиллан. стр. 388–389. ИСБН 978-1-19-946278-7. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Макс Штајнер на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Maks_Štajner&oldid=28522646”