Металоцен
Металоцен је једињење које се типично састоји од два циклопентадиенил ањона (Цп, или C
5Х−
5) везана за метални центар (M) у оксидационом стању II, са општом формулом (C5Х5)2M. Блиско сродни металоценима су металоценски деривати, е.г. титаноцен дихлорид, ванадоцен дихлорид. Поједини металоцени и њихови деривати испољавају каталитичка својства, мада се металоцени ретко користе у индустрији. Катјонска група четири деривата металоцена сродна са [Цп2ЗрЦХ3]+ катализује олефинску полимеризацију. Металоцени су подгрупа шире класе органометалних једињења званих сендвична једињења.
У структури приказаној на десној страни, два пентагона су циклопентадиенилни ањони, при чему кругови означавају да су они ароматично стабилизовани. Овде су приказани у степеничастој конформацији.
Историја
[уреди | уреди извор]
Први класификовани металоцен је био фероцен. Ово једињење су симултано откирили Кели и Паусон,[1] и Милера ет ал 1951. године.[2] Кели и Паусон су покушали да синтетишу фулвален путем оксидације циклопентадиенилне соли са анхидрираним ФеЦл3 али су уместо тога произвели супстанцју C10Х10Фе[1] Истовремено су Милер ет ал објавили исти продукат из реакције циклопентадиена са гвожђем у присуству алуминијумских, калијумских, или молибденских оксида.[2] Структуру "C10Х10Фе" су одредили Вилкинсон ет ал.[3] и Фишер ет ал.[4] Они су награђени Нобеловом наградом за хемију 1973. године за њихов рад на сендвичним једињењима, укључујући структурну детерминацију фероцена.[3] Они су утврдили да атоми угљеника циклопентадиенилног (Цп) лиганда у једнакој мери доприносе везивању и да до везивања долази између металних д-орбитала и π-електрона п-орбитала Цп лиганда. Тај комплекс је познат као фероцен, а група прелазних метала дициклопентадиенилних једињења је позната као металоцени и имају општу форумулу [(η5-C5Х5)2M]. Фишер ет ал. су први припремили фероценске деривате са Цо и Ни. Постоје металоцени многих елемената. Они су обично изведени из супституисаних деривата циклопентадиенида.[5]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Кеалy, Т. Ј.; Паусон, П. L. (1951). „А Неw Тyпе оф Органо-Ирон Цомпоунд”. Натуре. 168 (4285): 1039. Бибцоде:1951Натур.168.1039К. дои:10.1038/1681039б0.
- ^ а б Миллер, С. А.; Тебботх, Ј. А.; Тремаине, Ј. Ф. (1952). „114. Дицyцлопентадиенyлирон”. Ј. Цхем. Соц. 1952: 632—635. дои:10.1039/ЈР9520000632.
- ^ а б Wилкинсон, Г.; Росенблум, M.; Wхитинг, M. C.; Wоодwард, Р. Б. (1952). „Тхе Струцтуре оф Ирон Бис-Цyцлопентадиенyл”. Ј. Ам. Цхем. Соц. 74 (8): 2125—2126. дои:10.1021/ја01128а527.
- ^ Фисцхер, Е. О.; Пфаб, W. (1952). „Зур Кристаллструктур дер Ди-Цyцлопентадиенyл-Вербиндунген дес зwеиwертиген Еисенс, Кобалтс унд Ницкелс” [Он тхе црyстал струцтуре оф тхе ди-цyцлопентадиенyл цомпоундс оф дивалент ирон, цобалт анд ницкел]. З. Натурфорсцх. Б. 7: 377—379.
- ^ Цхирик, Паул Ј. (2010). „Гроуп 4 Транситион Метал Сандwицх Цомплеxес: Стилл Фресх афтер Алмост 60 Yеарс”. Органометаллицс. 29: 1500—1517. дои:10.1021/ом100016п.
Литература
[уреди | уреди извор]- Салзер, А. (1999). „Номенцлатуре оф Органометаллиц Цомпоундс оф тхе Транситион Елементс”. Пуре Аппл. Цхем. 71 (8): 1557—1585. дои:10.1351/пац199971081557. Архивирано из оригинала 16. 07. 2007. г. Приступљено 04. 11. 2016.
- Црабтрее, Роберт Х. (2005). Тхе Органометаллиц Цхемистрy оф тхе Транситион Металс (4тх изд.). Wилеy-Интерсциенце.
- Миесслер, Гарy L.; Тарр, Доналд А. (2004). Инорганиц Цхемистрy. Уппер Саддле Ривер, Њ: Пеарсон Едуцатион. ИСБН 0-13-035471-6.
- Цоттон, Ф. А.; Wилкинсон, Г. (1988). Инорганиц Цхемистрy (5тх изд.). Wилеy. стр. 626–7.
- Тогни, А.; Халтерман, Р. L. (1998). Металлоценес. Wилеy-ВЦХ.
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
