Пређи на садржај

Metalocen

С Википедије, слободне енциклопедије
Opšta hemijska struktura jedinjenja metalocena, gde je M metalni katjon

Metalocen je jedinjenje koje se tipično sastoji od dva ciklopentadienil anjona (Cp, ili C
5
H
5
) vezana za metalni centar (M) u oksidacionom stanju II, sa opštom formulom (C5H5)2M. Blisko srodni metalocenima su metalocenski derivati, e.g. titanocen dihlorid, vanadocen dihlorid. Pojedini metaloceni i njihovi derivati ispoljavaju katalitička svojstva, mada se metaloceni retko koriste u industriji. Katjonska grupa četiri derivata metalocena srodna sa [Cp2ZrCH3]+ katalizuje olefinsku polimerizaciju. Metaloceni su podgrupa šire klase organometalnih jedinjenja zvanih sendvična jedinjenja.

U strukturi prikazanoj na desnoj strani, dva pentagona su ciklopentadienilni anjoni, pri čemu krugovi označavaju da su oni aromatično stabilizovani. Ovde su prikazani u stepeničastoj konformaciji.

Ferocen

Prvi klasifikovani metalocen je bio ferocen. Ovo jedinjenje su simultano otkirili Keli i Pauson,[1] i Milera et al 1951. godine.[2] Keli i Pauson su pokušali da sintetišu fulvalen putem oksidacije ciklopentadienilne soli sa anhidriranim FeCl3 ali su umesto toga proizveli supstancju C10H10Fe[1] Istovremeno su Miler et al objavili isti produkat iz reakcije ciklopentadiena sa gvožđem u prisustvu aluminijumskih, kalijumskih, ili molibdenskih oksida.[2] Strukturu "C10H10Fe" su odredili Vilkinson et al.[3] i Fišer et al.[4] Oni su nagrađeni Nobelovom nagradom za hemiju 1973. godine za njihov rad na sendvičnim jedinjenjima, uključujući strukturnu determinaciju ferocena.[3] Oni su utvrdili da atomi ugljenika ciklopentadienilnog (Cp) liganda u jednakoj meri doprinose vezivanju i da do vezivanja dolazi između metalnih d-orbitala i π-elektrona p-orbitala Cp liganda. Taj kompleks je poznat kao ferocen, a grupa prelaznih metala diciklopentadienilnih jedinjenja je poznata kao metaloceni i imaju opštu forumulu [(η5-C5H5)2M]. Fišer et al. su prvi pripremili ferocenske derivate sa Co i Ni. Postoje metaloceni mnogih elemenata. Oni su obično izvedeni iz supstituisanih derivata ciklopentadienida.[5]

  1. ^ а б Kealy, T. J.; Pauson, P. L. (1951). „A New Type of Organo-Iron Compound”. Nature. 168 (4285): 1039. Bibcode:1951Natur.168.1039K. doi:10.1038/1681039b0. 
  2. ^ а б Miller, S. A.; Tebboth, J. A.; Tremaine, J. F. (1952). „114. Dicyclopentadienyliron”. J. Chem. Soc. 1952: 632—635. doi:10.1039/JR9520000632. 
  3. ^ а б Wilkinson, G.; Rosenblum, M.; Whiting, M. C.; Woodward, R. B. (1952). „The Structure of Iron Bis-Cyclopentadienyl”. J. Am. Chem. Soc. 74 (8): 2125—2126. doi:10.1021/ja01128a527. 
  4. ^ Fischer, E. O.; Pfab, W. (1952). „Zur Kristallstruktur der Di-Cyclopentadienyl-Verbindungen des zweiwertigen Eisens, Kobalts und Nickels” [On the crystal structure of the di-cyclopentadienyl compounds of divalent iron, cobalt and nickel]. Z. Naturforsch. B. 7: 377—379. 
  5. ^ Chirik, Paul J. (2010). „Group 4 Transition Metal Sandwich Complexes: Still Fresh after Almost 60 Years”. Organometallics. 29: 1500—1517. doi:10.1021/om100016p.