Минерва
Минерва (лат. Minerva), била је римска богиња, покровитељ занатлија и уметника, поистовећивана са грчком богињом мудрости Атином.[1]
Поштована је у храму на Капитолу заједно са Јупитером и Јуноном, чинећи тзв. „капитолску тријаду“. Тек касније она добија самостално светилиште на брду Авентину, изван градског атара (еxтра помериум). Култ Минерве Авентинске уведен је у Рим током пунских ратова, када је дошло до крупних промена у друштвеном животу Римљана, а поготово до наглог развоја занатства. Поред сточара и земљорадника, све значајнију економску улогу тада добијају занатлије и трговци, који се окупљају у професионална удружења, тражећи и међу боговима себи заштитнике и покровитеље.[1]
Митологија
[уреди | уреди извор]За њу је везан празник Квинкватри (Qуинqуатрус маиорес — 19. марта). То је првобитно била једноставна светковина у част бога Марса и Минерве, али је слављење временом продужено на пет дана (отуда и његов назив, или зато што је одржаван на qуинтус, пети дан о Ида). Првог дана славља, који је поштован као Минервин рођендан, приносили су јој бескрвну жртву (колаче од брашна, уља и меда), а следећа три дана су приређиване гладијаторске игре у част Минерве као богиње рата, чиме су јој приписивани атрибути бога Марса. Последњег дана Квинкватри приносили су јој жртве припадници разноразних занатских удружења (лекари, обућари, пекари, ткачи, дрводеље, учитељи, сликари, скулптори, песници, играчи и свирачи труба и фрула). Место одржавања ове церемоније везује се за Атриум суториум, објекат чије име упућује на радионице где се производила и продавала обућа (сутор), а то је највероватније била занатска четврт недалеко од Форума, на месту где је древна улица Аргилетум напуштала централни градски трг, где ће касније бити подигнут Форум Трансисторум (Пролазни трг). Туда је ишла и позната трговачка улица Вицус Сандалариус, чији назив већ сам говори о којем се занату ради. У изворима се овај дан вазује и за ритуално очишћење труба (луструм), које се иначе одржавало увек за празник Тубилуструм (23. марта и 23. маја). Осим тога, пошто је по старом римском календару март био последњи месец у години, у то време се окончавала и школска година, па је Qуинqуатриус био истовремено и ђачки празник (фериае). Учитељи су поштовали Минерву као своју заштитницу, а на тај дан су им ђаци доносили годишњу школарину (минервал).[1]
Постојао је и празник „мали Квинкватри“ (Qуинqуатрус минорес /минусцулае/ — 13. јуна), посвећених Јупитеру и Минерви, које је нарочито свечано обележавало удружење фрулаша (в. тибицинес). Његови чланови су у дугој одећи и са маскама на лицу пролазили улицама града, и на крају се окупљали испред Минервиног храма (коју су сматрали својом заштитницом) и свирали окупљеном народу. Поводом овог празника позвани су да свирају на свечаној гозби посвећеној Јупитеру и да обедују у његовом храму на Капитолу. Касније је светковање музичара продужено на три дана.[2]
Приказ последњег дана празника Квинкватра (Qуинqуатрус маиорес) оставио нам је песник Овидије, кроз тада уобичајено изједначавање Минерве са Атином Паладом[3]:
„ | Дечаци, девојчице, молите се Палади! Онај ко буде богојажљив у односу на Паладу биће спретан и умешан! Када су неке девојке изразиле поштовање према њој, научише да умекшавају вуну, да одмотавају пређу са преслица. Та богиња још учи како се ткачки чунак провлачи кроз разапете нити на разбоју и помоћу набрдила сабија потка која се разлабавила. Поштуј је, ти који скидаш мрље са испраног одела; поштуј је, ти који припремаш металне посуде за прокувавање вуне. Без добре воље Паладе, нико не може да навуче ципелу, па макар био умешнији од Тихија: чак иако има спретније руке од старог Епеја, ако је Палада непријатељски расположена према њему, биће невешт. I ви који терате болест Фебовим умећем, дајте богињи мало од онога што добијете. I ви учитељи, чак иако људи пропусте да награде ваше услуге, немоје презирати ту богињу: она је та која привлачи нове ђаке. Ти који бараташ делтом, ти који на дрвеним плочама разастиреш ватрене боје, ти који, вештом руком, камену дајеш складне облике: она је богиња хиљаде заната...(Овид. Фасти, 3,815—832)[3] | ” |
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ а б в Бујуклић 2010, стр. 520.
- ^ Бујуклић 2010, стр. 520–521.
- ^ а б Бујуклић 2010, стр. 521.
Литература
[уреди | уреди извор]- Бујуклић, Жика; (2010). Форум Романум - Римска држава, право, религија и митови, Београд.