Мода између два светска рата 1918-1941. у Србији

Силуета Коко Шанел

Мода у Србији, у тадашњој Краљевини СХС ишла је у корак са светском модом све до друге половине тридесетих година XX века. Велика економска криза, која је погодила читав свет, одразила се на начин одевања и на то да су Београђанке заостајале по шест месеци или једну сезону за актуелним модним дешавањима.

Посматрајући са аспекта уметности мода се испољава кроз имитирање одевних уметничких форми и стилова. Важан утицај имали су кубисти – Жорж Брак, Пабло Пикасо, Сигмунд Фројд и откриће Тутанкамонове гробнице, што се одразило на гарсон стил.

Мода двадесетих и тридесетих година XX века

Модни салони, илустровани часописи и журнали

У Србији двадесетих година XX века, тачније у Београду, постојало је више модних салона за које се сматрало да су на европском нивоу. Такви салони налазили су се на престижним локацијама. После Првог светског рата власници тих салона ишли су у корак са последњом париском модом. Једна стара изрека је гласила: "Када у Паризу пада киша у Београду се отварају кишобрани". Из ње се може закључити колики је утицај имао Париз као водећи модни центар, на припаднике највиших друштвених слојева Србије а посебно на Београд, уосталом као и на све светске метрополе. Београђани виших слојева снабдевали су се поред Париза и у Лондону, а ређе у Бечу и Берлину.

Париске модне куће представљале су своје колекције почетком сваке модне сезоне (у јануару, априлу, августу и новембру). Тада су у Париз долазили купци из целог света и бирали моделе, с правом да их копирају у својим салонима, или да их, поједностављене, конфекцијски производе. Престижни Београдски трговци и власници кројачких салона су већ након 15 дана све то представили Београђанима. Као и свуда у свету, тако и у Србији, у формирању укуса и тадашњег модног диктата имала је утицај домаћа и страна штампа. Све боље снабдевене књижаре имале су велики избор страних модних журнала, као што су: Ла жарден дес мод (Ле Јардин дес Модес), на који је била претплаћена кнегиња Олга (часопис је почео да излази 1921.), омиљена Фемина (Фемина, један од најзначајнијих француских модних журнала, 1901—1939), чије су корице представљале врхунска остварења ар декоа. – о популарности овог журнала сведочи и чињеница да се неколико београдских салона управо тако звало, као салон Илонке Вајнерберг, који је отворен 1931. године у Улици Кнегиње Љубице 9 – затим Вог (Вогуе, излази од 1892. године, а француско издање од 1920, корице су радили најбољи светски дизајнери), и многи други часописи као што је угледни берлински Ди даме (Дие Даме), који је крајем тридесетих година читала краљица Марија (излазио је од 1912. до 1943. године).

После Првог светског рата наставља се готово стогодишња традиција да и они мање имућни у нашим дневним и недељним листовима, могу завирити у модне стране, где су се налазили савети у којим приликама се носе какве тоалете, затим, извештаји са модних ревија, огласи трговина и модних салона. Крајем двадестих година уведене су стране где су се објављивале модне илустрације и цртежи . У неким од тих часописа место су налазиле и фотографије холивудских звезда које су пратили коментари њихове одеће.

Филм и мода су биле неке од омиљених тема међуратних генерација. Током 1927. и 1928. године, Војин M. Ђорђевиц је издавао лист "Филм и мода", који је излазио сваке среде, и како пише у заглављу, пратио "филмски живот, моду, спорт, театар, вајаре и савремене сензације".

Илустровани лист "Жена и свет" који је излазио у Београду од 1925. до 1941. Године, основан је са идејом да приближи моду женама свих друштвених слојева. Оно по чему се овај журнал разликовао од осталих, било је то што је омогућавао женама из нижих друштвених слојева да остану у моди и поред тешке економске ситуације, јер је поред корисних практичних савета садржао шнитове и кројне аркове. Уз помоћ њих, читатељке су саме могле сашити одећу за себе и своју децу. Касније, излазила су слична издања, нпр. „Женски свет“ и „Мода“, док је „Мода у слици и речи“ био једини лист који је приказивао искључиво моделе београдских салона и трговина и све модне креације наше домаће радиности.

Женска мода двадесетих година XX века

Друштвене, културне, политичке и економске промене турбулентно су обележиле период стварања нових модних праваца двадесетих и тридесетих година прошлог века. Еманципација жена доводи до ослобадјања свих стега и стварања нових система вредности.

Једна од првих жена која носи панталоне, сече косу и одбацује корсет је чувена Коко Шанел. Она ће највише урадити на еманципацији жене и слободи моде и постати и најутицајнија жена у моди целог XX века. Под њеним утицајем жена је јака, мишићава, мушкобањаста. Моћна колико и мушкарац.

Гарсон стил био је производ наведених дешавања. Представници овог стила били су Коко Шанел и Жан Пату. Стил је наглашавао дечачки изглед, сведену равну силует као одлику изгледа савремене еманциповане жене. Хаљина је поједностављених линија, без сувишних детаља и истицања облина тела, са линијом струка кој је спуштена према боковима. Под утицајем нових музичких праваца, џеза и чарлстона, појавила се потреба да се једноставност дневне одеће пренесе и на вечерњу тоалету. Оне су се израдјивале од скупоцених материјала, са великим рукавским изрезима, деколтеима на леђима, појасом спуштеним до бокова и дужином која је најпре била до чланака, која ће се до 1928. скратити до колена. Једноставност у кроју вечерње хаљине допуњаване су ешарпама, фалтама и глокнама на доњим деловима тоалете. 1925. гарсон стил постиже врхумац у својој строгој и равној линији.

Велики преокрет дешава се 1929. године, када се у вечерњу тоалету враћа женственост. Сукња постаје дужа, а струк, иако и даље спуштен, био је ближи свом природном месту. Посебно модерна била је једна варијанта принцес хаљине, уске до бокова и широке у доњем делуИ и рубом неједнаке дужине. Такозваним косим крјењем, ова нова мода излази из могућности кућне, аматерске израде. Хаљине су добиле опуштенију линију са нагласком на обнаженим ледјима. Дужина сукања је све краћа да би се 1927. нашла до дна колена.

Боје су светле а материјали лакши и пријатнији него икад пре. Дизајнери су се играли бојама тканина, дезенима и текстурама. Постојала су два важна етничка утицаја на материјале и штампу. Један је кинески утицај са кимоно стилом, материјал је вежена свила а боја црвена. Откриће Тутанкамонове гробнице доводи до популаризације египатске моде и аксесоара, а змија наруквица која окружује нарлактице постаје муст хаве.

Женске фризуре, шешири и салони у Београду

Када је женска фризура у питању, Београђанке су после Првог светског рата и даље неговале своје дуге косе које су биле одлика женствености прошлог периода скупљајући их у пунђу. Шешири и капе су били обавезни, личили су на предратне, са високим и широким калотама, украшени тракама порупчићима, обиљем перја, шлајерима и апликацијама. Може се рећи да су омиљени били они који су подсећали на тророге шешире. За вечерње изласке у моди су биле тијаре, перје, раскошни турбани, свилене траке обавијене око чела или шпански чешљеви.

Карактеристична кратка, дечачка фризура ("бубикопф") и "клош" шешири били су симбол двадесетих година XX века, тачније од зиме 1923. па све до 1929, упадљиви елементи "гарсон" стила. Чврст шеширић, високе калоте и уског обода, ношен навучен до обрва, покривајући уши и кратко подшишану фризуру, "клош" шешир ће се у наредних неколико година украшавати на разне начине истим оним детаљима као и сви други шешири. Осим шешира ношене су и токе које су биле драпиране, јако приљубљене уз главу и чело, а лети шешири широког обода и високе калоте (капелини - каплен), као и турбани и берете. Париз је 1926. године лансирао перике у боји од алуминијумских и златних нити, свилене и металне.

Године 1929. није више била тако интересантна глатка "бубикопф" фризура, враћа се полако нешто дужа и ондулирана коса. Таласаста коса била је у моди. Променом фризуре уследиле су промене у облику шешира. Нови изглед капа и шешира откривао је чело, а у задњем делу је био тако проширен да је покривао врат. Почели су да се носе и "директоар" шешири, са спреда истакнутим и проширеним ободом, као и косо кројене капе и шешири, који све више откривају таласасту фризуру. Истовремено у вечерњим приликама капа "кацига" је скривала косу, уши и чело даме која је носи. При бављењем спортом, бере је постао незаобилазан.

Између два светска рата било је незамисливо да добро одгајена дама већ од петнаесте године не носи шешир. Шешир је био обавезан приликом сваког изласка не само приликом свечаних вечерњих излазака. "У избору шешира није било лако одабрати прави. Он је морао да задовољи више захтева: да мора да има модерн линију, да бојом обликом и детаљима истиче оно најлепше на лицу, да својом димензијом не нарушава пропорције фигуре, а да је при том у складу са одећом, обућом, ташном, каишем и рукавицама. Београђанка је волела да мења шешире. Добростојећа би у једној сезони купила и до осам, а жена просечних материјаллних могућности и до три шешира". "Оригинални Шешир био је скуп: купљен у ексклузивном салону стајао је готово колико и ципеле за најсвечаније прилике израђене по мери, такође у престижном салону". Шешир који је кнегиња Олга 31. 10. 1933.године, купила код "Модес Габи" стајао је 500 динара, док су ципеле од сребрне коже, које је поручила код "Лектреса" месец дана раније, плаћене 550 динара.

У Београду је било доста модистеријских салона, као и радњи у којима су продавани и шешири. Према подацима објављеним у Извештају о раду Удружења занатлија за град Београд и срезове врачарски и посавски за 1939. годину, у Београду је било 82 модистеријска салона.

Ређе су се продавали они донесени из Париза, углавном су израђивани по узору на оне из најновијих илустрованих часописа и журнала. Материјал за израду била је слама на метар, свила, сомот, бортни и разних украса, као и филца набављеног у фабрици шешира у Љубљани. Они престижнији одлазили бар два до три пута годишње у Париз како би набавили, продавали или копирали најновије моделе.

Модисти су имали и своје струковно удружење, у оквиру кога су решавали заједничке проблеме. Тако је за конгрес у Београду 1937.године била предвиђена дискусија о разграничавању модиског и шеширџијског заната.

"Прва српкиња која је свршила Академију моде у Паризу (Ацадемие Геурре), Ана Петровићева", отворила је 1921. године модистеријски салон у свом стану, у Шафариковој улици број 4. Она је нудила "на продају и израду најелегантније женске шешире по најновијој париској моди, уз умерене цене". Касније је Петровићева свој салон преместила на престижнију адресу, на Престолонаследников трг 12.

Средином двадестих година на цени су били салони "Бланш" Сигмунда Ђорђа, на Престолонаследниковом тргу 11, "Оливера" Мице Ђенадић, такође на Престолонаследниковом тргу 45 као и "Орао" Олге Миловановић, чији су шешири на међународним изложбама у Паризу и Амстердаму, 1928.године, "одликовани златном медаљом и дипломом".

Тих година основано је неколико салона, који ће свој реноме одржати до Другог светског рата. Војислав Ерцеговац је свој први салон отворио 1927. године, у улици краља Фердинанда 19 ( Ерцеговац је почео као трговачки путник, 1918.године радећи за Миливоја Попова). Временом ће отворити још четири салона у Београду и по један у Нишу и Скопљу. Код њега је било запослено четрдесет радница и два трговачка путника (један је из инострансва и земље набављао репроматеријал, а други је летњу и зимску колекцију представљао по југословенским градовима и примао поруџбине). Салон на Теразијама број 40, отворен 1932. године, једини је међуратни модистеријски салон који и данас успешно ради.

Женска мода тридесетих година двадесетог века

Падом њујоршке берзе 1929. године, времена разиграних двадесетих су завршена. Велика економска криза, која је погодила читав свет, проузроковала је мењање система вредности, подизање националне свести, тежњу новим идеалима, космополитизму, модернизму и оживљавању духа класицизма. Због инфлације и тешке материјалне ситуације, мода у Београду почиње да касни за једну сезону у односу на остале велике Европске градове.

Сама промена у стилу, у односу на двадесете године је драстична. Нова силуета сводила се на наглашена рамена, струк који се вратио на своје место у односу на предходни период и дужину до средине листова. У односу на гарсон стил који је представљао стуб предходног периода, мода тридесетих постаје женствена и нагиње луксузу. Униформа за дневну варијанту, убрзо је постала хаљина принцес кроја у комбинацији са мантилом од исте ткањине, док су ноћне тоалете, мењајући дужину од колена до пода, биле јако разнолике. Тих година на модној сцени постају јако популарни болеро, панталоне, које се уводе чак и у вечерњу тоалету, као и сукња-панталоне. Хаљине су биле богато украшене: вештачким цветовима, жабицама, ресама, гајтанима, чипком, дугмићима.

Веома битан фактор представљали су шешири. Пошто је и сама фризура променила свој изглед и постала знатно дужа и таласаста, било је неопходно направити шешир прилагођен њеном облику, али и који би такође наглашавао све квалитете особе која га носи. Од шешира носили су се и турбани, токе, шешири са дугацком килотом и малим ободом. Они су били богато украшени и инспиридсни модним детаљима из предходног века. Док је постојала читава палета различитих шешира, обућа није толико мењала и није имала бројне варијације. Ношене су шпицасте ципеле, са петом која се сужава на крају. Такође појављују се нови вештачки материјали, најлон чарапе, као и прва торба са ручком која се могла пребацити преко рамена. Женственост овог новог стила, изазвала је враћење корсета и стезника.

Са друге стране нови, вештачки материјали не доживљавају експанзију само у текстилној инустрији, већ од њих почиње да се обрађује и прави накит и аксесоар.

Види још

• Женска мода у Београду између два рата
• Женско одевање у Србији током XIX и почетком XX века
• Историја српске моде