Пређи на садржај

Музичка индустрија

С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте страницу Музичка индустрија (вишезначна одредница).

Музичка индустрија је скуп економских активности у вези са стварањем и пласирањем музике. Иако термин указује пре свега на економски аспект као централни за разумевање музичке индустрије и популарне музике, ефекти овог појма имају много шири значај и утицај на културу у целини. Музичка индустрија се зато сагледава и као културна индустрија.[1]

Дефиниција

[уреди | уреди извор]
Ливе наступ - концерт

Музичка индустрија обухвата три централне активности: снимање музике, издавање музике и извођење музике. То подразумева низ институција, пракси, актера и тржишта који су са њима повезани: издавачке куће и све што се односи на малопродају; производњу и продају снимака у различитим форматима; музичку штампу; музички хардвер, који укључује музичке инструменте и технологије снимања и репродукције звука; трговину различитим типовима робе, као што су постери, мајице и сл. (енг. мерцхандисе); тантијеме, ауторска права, тј. рад институција за заштиту права и наплату; музичку индустрију уживо (енг. ливе мусиц индустрy) – турнеје, ливе концерте, сусрете са фановима.[2] Поред наведених чинилаца, у музичкој индустрији су сви они који доприносе на било који начин у реализацији или дистрибуцији музике (букинг агенти, менаџери, промотери, фотографи, стилисти, кореографи...). Сви актери музичке индустрије делују као посредници који повезују уметнике и публику.[3]

Музички студио

Економски аспект

[уреди | уреди извор]

Издавачке куће чине стуб музичке индустрије и могу се поделити у две групе: главне међународне компаније (енг. мајорс) и оне мање, ’независне’ (енг. индиес). Мање компаније имају функцију проналажења и пласирања талената и функционишу често у служби већих компанија које имају монопол на тржишту.[1] Издавачке куће су хијерархијски организовани системи пословања, са јасно подељеним улогама. Те улоге подразумевају: менаџмент, продуценте, маркетинг и односе са јавношћу, промоције, пословне састанке, финансије и правне послове, производњу и дистрибуцију, административне послове.[1]

Од почетака развоја издавачких кућа, почевши од краја 19. века, у Европи и САД, музичком индустријом је увек доминирало неколико издавача. Углавном, између пет и осам компанија је продуцирало око 70% музике која се легално дистрибуирала и продавала.[4]

Продавица плоча

Данашња интернационална музичка индустрија концентрисана је на рад три велике компаније, при чему је свака део неке веће пословне структуре или конгломерата, свака има своје интернационалне огранке и подразумева много лејблова. На пример, компанија Сонy Мусиц Гроуп (СМГ) је део Сонy корпорације (Сонy Цорпоратион), јапанског мултинационалног конгломерата. СМГ обухвата друге мање компаније које се баве снимањем и издавањем музике, као што су Сонy Мусиц Ентертаинмент (под чијим окриљем раде РЦА, ЕПИЦ, Цолумбиа и др.), Сонy Мусиц Публисхинг.[5] Према подацима из 2023. године о маркет шеру, када је реч о физичким и дигиталним издањима, средиште данашње музичке индустрије чине: Универсал Мусиц Гроуп (31.8%), Сонy Мусиц Ентертаинмент (22,1%) и Wарнер Мусиц Гроуп (15,5%).[6]

Историјат

[уреди | уреди извор]

Основе музичке индустрије проналазимо још у 18. веку, у развоју концертне културе и издавачких пракси. Издавачи и промотери концерата надгледали су и диктирали која ће се музика изводити и тражити на тржишту. У исто време, развијају се разни простори за дистрибуцију ове музике: кафеи, барови, забавни паркови, концертне дворане, оперске куће – у свим овим подручјима су деловали импресарији/менаџери који су нудили и надгледали репертоар.

Едисоново патентирање фонографа, 1878. године, представљало је један од преломних момената у развоју музичке индустрије, јер је тада почело припремање услова за масовну дистрибуцију и комерцијалну употребу музике.[7] Преокрет се дешава у последњој деценији 19. века када су неке компаније (као што је Тхе Пацифиц Пхонограпх Цомпанy) почеле да производе и продају фонограф као справу која функциоише попут каснијег џубокса, за барове, ресторане, уз активирање помоћу новчића. У ово време (1887) Берлинер патентира грамофон, а убрзо после тога настаје и радио апарат (1896, Маркони), чиме се стичу нови услови за ширу и далекосежнију дистрибуцију и промоцију музике.[8]

Тин Пан Аллеy

Један од првих примера и  модела музичког бизниса или индустрије је америчка Тин Пен Ели (Тин Пан Аллеy) продукција. Она је израсла из популарних жанрова за забаву, а један од њих је водвиљ, први вид масовне забаве настао у Француској који је подразумевао низ разноврсних нумера и шоу талената.[9]

Тин Пен Ели продукција је доминирала америчким мејнстрим тржиштем од почетка 20. века до касних четрдесетих година. Назив се односи на скупину текстописаца, композитора, издавача који су заједно стварали у једном њујоршком кварту (Wест 28тх Стреет, између Бродвеја и Шесте авеније на Менхетну) где су интересенти долазили да чују, купују и даље промовишу нумере кроз водвиљски и други репетоар.[9] Новинар Монро Розенфилд је током боравка у Њујорку сковао термин „Тин Пан Аллеyˮ како би указао на буку клавира који су свирали и одзвањали симултано из тзв. демо соба, што је звучало као да хиљаду људи удара у тин панс. Цео кварт је деловао као локација за производњу хитова, а песме су креиране типски, уз стални циљ да се прати укус масе и тржиште.[10] Овај назив постаје и метафора за нови приступ и тип бизниса који је претворио стварање песма (сонг wритинг) и  музичко издаваштво у специјализована и стандардизована занимања.[11]

Након Другог светског рата, музичка индустрија (најпре у САД) је у кризи или стагнацији (продаја опада). Од 1955. индустрија улази у нови период експанзије. Пораст који ће се десити неће бити само последица економског опоравка и рађања бејби бум генерације, већ и промена које ће се десити у самој сржи музичке индустрије. Преломну улогу у овом процесу имаће појава рокенрола – као свежег, новог концепта, који заступа културу младих као нове публике. Такође, важан утицај ће имати и појава нових формата – замена шалак плоча винилом, пласирање ЛП и сингл формата на тржиште.[1]

Културна индустрија

[уреди | уреди извор]
Публика

Појам музичка индустрија корене има у термину култруна индустрија који су сковали Теодор Адорно и Макс Хоркахјмер. Адорно и Хоркхајмер у делу Дијалектика просветитељства (Диалектик дер Ауфклäрунг, 1944) године уводе овај појам како би, из визуре критичке теорије, указали на „опсесивни карактер масовне културе који доводи до пасивизације, форсирања ескапизма, а све у циљу одржања капиталистичког поретка".[12] Они спроводе критику овог концепта, указујући на његове мањкавости, као што су стандардизација, серијска производња, униформност. Културну индустрију одликује копирање, аналогно процесу у фабрици – „то је неизлечива болест сваке забаве”. Сваки производ културне индустрије, према њиховом мишљењу, је „модел огромне економске машинерије”, што је довело до тога да се деси „транспозиција културе у сферу потрошње”.[12] Због тога, публици се укида слобода духа и индивидуалност, односно публика делује по начелу „псеудоиндивидуалности".[12] Касније, стасавањем нових теоретичара у овој области, став о културној индустрији и популарној музици као негативном појму се мења. Млађи аутори, за разлику од Адорна и Хоркхајмера, популарну музику у оквиру музичке индустрије виде као праксу која има друштвени потенцијал и која представља медиј за индивидуални или колективни израз и комуникацију.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г Схукер, Роy (2001). Ундерстандинг Популар Мусиц. Лондон: Роутледге. стр. 36-7. ИСБН 0-415-23509-X. 
  2. ^ Схукер, Роy (2005). „Мусиц Индустрy”. Популар Мусиц – Тхе Кеy Цонцептс. Лондон, Неw Yорк: Роутледге. стр. 172—173. ИСБН 0-415-34770-X. 
  3. ^ Хесмондхалгх, Давид; Негус, Кеитх (31. 7. 2002). Популар Мусиц Студиес (на језику: енглески). Блоомсбурy Ацадемиц. стр. 146. ИСБН 978-0-340-76248-6. 
  4. ^ Негус, Кеитх (1996). Популар Мусиц ин Тхеорy, Ан Интрдуцтион. Миддлетоwн, Цоннецтицут: Wеслеyан Университy Пресс. стр. 51. ИСБН 0-8195-6310-2. 
  5. ^ „Сонy Мусиц Гроуп, Мусиц Публисхер, Рецорд Лабел”. 
  6. ^ „Неw маркет схаре ресултс ревеал тхе рецордед-мусиц анд мусиц публисхинг wиннерс анд лосерс ин 2023”. 
  7. ^ „Мусиц индустрy”. Грове Мусиц Онлине (на језику: енглески). дои:10.1093/гмо/9781561592630.артицле.а2262804. Приступљено 2024-07-10. 
  8. ^ Гителман, Лиса (2006). Алwаyс алреадy неw : медиа, хисторy анд тхе дата оф цултуре. Цамбридге, Масс. : МИТ Пресс. стр. 46. ИСБН 978-0-262-07271-7. 
  9. ^ а б Схукер, Роy (2005). „Тин Пан Аллеy”. Популар Мусиц – Тхе Кеy Цонцептс. Лондон анд Неw Yорк: Роутледге. стр. 172—173. ИСБН 0-415-34770-X. 
  10. ^ „Тин Пан Аллеy”. Грове Мусиц Онлине (на језику: енглески). дои:10.1093/гмо/9781561592630.артицле.а2257382. Приступљено 2024-07-10. 
  11. ^ Голдберг, Исаац (1961). Тин Пан Аллеy – А Цхроницле оф Америцан Популар Мусиц. Неw Yорк: Фредерицк Унгар Публисхинг ЦО. стр. 227. 
  12. ^ а б в Адорно, Теодор; Хоркхајмер, Макс (2008). „Кутурна индустрија”. Ур.: Ђорђевић, Јелена. Студије културе, зборник. Београд: Службени гласник. стр. 91. ИСБН 978-86-7549-689-2. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Muzička_industrija&oldid=28468548”