Нивои здравствене заштите у Србији
Нивои здравствене заштите у Србији најчешће се дефинишу као скуп мера превенције, лечења и вођења болести и повреда, коју спроводе лекарски, сестрински и други професионалци али и лаици, комбинујући личну и колективну одговорности за здравље, кроз пет нивоа мера и активности усмерених на — унапређење и очување здравља, мера спречавање и сузбијање обољења, рано откривање болести, благовремено лечењем и рехабилитацију.[1]
Подела на нивое[уреди | уреди извор]
Подела на нивое заштите сачињена је на основу:
- величине популације коју поједини ниво обезбеђује,
- карактеристике обољења и стања којима се поједини нивои баве,
- неких организационих карактеристика.
У склопу наведених фактора најчешће се говори о четири нивоа заштите: самозаштита, примарна заштита, секундарна заштита и терцијерна заштита; од којих је први непрофесионални, или ниво лаичке заштите, а остали представљају нивое професионалне заштите.
Самозаштита[уреди | уреди извор]
Самозаштита је непрофесионални, лаички ниво заштите и остварује се у породици. Популациона група обухваћена тим обликом заштите најчешће износи од 1 до 2, а максимално 10 особа.
На овом нивоу обезбеђују се мере за очување и унапређење здравља, превенцију обољења, самодијагнозу, самолечење и самомедикацију, као и социјална подршка и нега оболелим и слабим члановима или члановима са посебним потребама породице.
Примарна заштита (ПЗЗ)[уреди | уреди извор]
Овај вид заштите је прв професионални ниво заштите, који је првобитно схваћен као медицина првог контакта или примарна медицинска заштита, односно заштита која се пружа пацијенту од стране квалификованог здравственог радника (лекара или сестре) када се пацијент први пут јави са симптомима или знацима обољења.
Међутим концепт је касније еволуирао у правцу примарног, професионалног нивоа заштите који укључује лекара и чланове његовог тима (који је различит, у различитим срединама и обухвата поред лекара, медицинску сестру, бабицу, патронажну сестру, социјалног радника, негде чак и физиотерапеута).
Организациони облици институција ПЗЗ подразумевају било групну (здравстени центри, домови здравља, групна пракса) било индивидуалну праксу. Место пружања здравствене заштите тог типа је ординација, кућа оболелог, школа, радно место.
Главну кадровску компоненту овог нивоа заштите чини лекар опште медицине, који би требало да буде породични лекар.[2][а]
Секундарна заштита[уреди | уреди извор]
То је ниво стручне заштите која се обезбеђује кроз специјалистичку службу, или ниво заштите где је потребна специјализована пажња за комплекснија стања од оних које може решити лекар опште праксе на примарном нивоу. Специјалисти који раде на овом нивоу су такозвани „општи специјалисти” и то су општи хирурзи, интернисти, гинеколози, психијатри, који пружају заштиту у тзв. општим болницама.
Терцијерна заштита[уреди | уреди извор]
На овом нивоу заштите указује се високоспецијализован или субспецијалистички ниво и укључује високоспецијализоване услуге које се или могу пружати само у специјализованим и за посебне сврхе осниваним институцијама или захтевају субспецијалистичке кадрове као што су пластични хирурзи, неурохирурзи, кардиохирурзи и други.
Специјализоване институције које пружају ову заштиту су истовремено и школе за здравствене кадрове (као што су универзитетске болнице, клинике и слично).
Административна јединица за пружање ове заштите је регион Србије величина популације је од 500.000 па навише.[3]
Напомене[уреди | уреди извор]
- ^ Активности које следе након конференције у Алма Ати, представљају озбиљне и систематске покушаје да лекар опште медицине пружа здравствену заштиту становништву, без обзира на године старости, дијагностичке ентитете, системе органа, без обзира на категорије становништва.
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ ПРЕГЛЕД УСТАНОВА I УСЛУГА У ПРИМАРНОЈ ЗДРАВСТВЕНОЈ ЗАШТИТИ Пројекат политика примарне здравствене заштите на Балкану - трећи дијалог о здравственој политициОбим и садржај примарне здравствене заштите у Србији 30. јула до 1. августа 2008. године Институт за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут“
- ^ V. Цуцић: Ванболничка заштита, Социјална медицина, Савремена администрација а.д. Београд, 2000.
- ^ Уредба о Плану мреже здравствених установа („Службени гласник РС“ бр. 42/06),
Литература[уреди | уреди извор]
- Законо о здравственој заштити („Службени гласник РС“ бр. 107/05),
- Законо о здравственом осигурању („Службени гласник РС“ бр. 107/05),
- Правилник о условима и начину унутрашње организације здравствених установа („Службени гласник РС“ бр. 43/06),
- Правилник о ближим условима за обављање здравствене делатности у здравственим установама и другим облицима здравствене службе („Службени гласник РС“ бр. 43/06),
- Уредба о Плану мреже здравствених установа („Службени гласник РС“ бр. 42/06),
- Правилник о садржају и обиму права на здравствену заштиту из обавезног здравственог осигурања и партиципацији за 2008. годину („Службени гласник РС“ бр. 14/08).
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Како функционише здравствени систем у Р. Србији? — Водич кроз систем здравствене заштите