Пређи на садржај

Паракристал

С Википедије, слободне енциклопедије

Паракристални материјали имају кристалне решетке које су уређене на кратким растојањима (попут фаза течног кристала). Њима недостаје уређеност на дужим растојањима у бар једном правцу.[1]

Уређивање је регуларност у којој се атоми јављају у позицијама дефинисаним предвидивом решетком. У високо уређеном, перфектном кристалном материјалу, или једнобразном кристалу, локација сваког атома структуре се може прецизно описати у односу на изабрани координатни почетак. У неуређеној структури као што је течност или аморфни материјал, локација првог и можда другог најближег суседног атома се могу описати у односу на координатни почетак (са одређеним степеном неизвесности), и способност предвиђања локација се брзо губи са повећањем раздаљине. Растојање на којем се локације атома могу предвидети се назива корелациона дужина . Паракристални материјал манифестује корелацију која је између аморфне и кристалне.

Примарни и најдоступнији извори информација о кристалности су рендгенска структурна анализа и електронска криомикроскопија.[2] Друге технике су често неопходне за одређивање комплексне структуре паракристалних материјала, као што је флактуациона електронска микроскопија[3] у комбинацији са моделовањем густине електронских и вибрационих стања.[4]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Воyлес, П. M.; Зотов, Н.; Накхмансон, С. M.; Драболд, D. А.; Гибсон, Ј. M.; Треацy, M. M. Ј.; Кеблински, П. (2001). „Струцтуре анд пхyсицал пропертиес оф парацрyсталлине атомистиц моделс оф аморпхоус силицон”. Јоурнал оф Апплиед Пхyсицс. 90 (9): 4437—4451. Бибцоде:2001ЈАП....90.4437В. дои:10.1063/1.1407319. 
  2. ^ Берриман Ј. А., Ли С., Хеwлетт, L. Ј., Wасилеwски, С., Кискин, Ф. Н., Цартер, Т., Ханнах, M. Ј., Росентхал, П. Б. (29. 9. 2009). „Струцтурал организатион оф Wеибел-Паладе бодиес ревеалед бy црyо-ЕМ оф витрифиед ендотхелиал целлс”. Процеедингс оф тхе Натионал Ацадемy оф Сциенцес. 106 (41): 17407—17412. Бибцоде:2009ПНАС..10617407Б. дои:10.1073/пнас.0902977106. 
  3. ^ Бисwас, Партхапратим; Атта-Фyнн, Раyмонд; Цхакрабортy, С.; Драболд, D. А. (2007). „Реал спаце информатион фром флуцтуатион елецтрон мицросцопy: Апплицатионс то аморпхоус силицон”. Јоурнал оф Пхyсицс: Цонденсед Маттер. 19 (45). Бибцоде:2007ЈПЦМ...19С5202Б. арXив:0707.4012Слободан приступ. дои:10.1088/0953-8984/19/45/455202. 
  4. ^ Накхмансон, С. M.; Воyлес, П. M.; Моуссеау, Норманд; Баркема, Г. Т.; Драболд, D. А. (2001). „Реалистиц моделс оф парацрyсталлине силицон”. Пхyсицал Ревиеw Б. 63 (23): 235207. Бибцоде:2001ПхРвБ..63w5207Н. дои:10.1103/ПхyсРевБ.63.235207. хдл:1874/13925. 

Види још[уреди | уреди извор]